Преводи и преписи

Храмовни простор

Јежи Новосјелски, Црква, 1992.

Иако храм сведочи на свој начин о присуству Бога или божанства на земљи, ниједна религија се не испуњава својом храмовношћу. Свака религија носи много замисли које су пре храмова које зида, испод и изнад њих. Храм сажима основне елементе религије коју заступа, али је истовремено и једна антрополошка чињеница: човек има неки општи нагон да прави света здања, као што прави надгробна обележја, приноси жртве, или устоличује оно што највише поштује. Где год се нашли распознаћемо храм од секуларне грађевине, али поређење храмовних типова између себе, рецимо хришћанских и хиндуистичких, мислим да не води ничему. Може ли се поредити ватра која гори у Бенаресу на обали Ганга са ватром запаљеном у Олимпији или пред храмом весталки у Риму? Елемент је исти, али симболика је друга, а једно и друго се дешава на разним светилиштима: сагоревање материје, успостављање или препознавање симбола. Хришћански храмови у поређењу са хиндуистичким имају разрађенији унутарњи простор. Унутрашњост хиндуистичког храма као да је предвиђена за пролажење, а не за остајање. Остаје се на плочницима, по балустрадама, око вештачких, лустралних језера поред храмова, око њих стоје људи, као у двориштима намењеним истовремено људима, сведоцима природе, подземља и небеса. Али готска црква са својим каменим, скулптуралним призорима, или румунске цркве у Молдавији осликане по спољној страни зидова, окренуте су онима који су остали напољу, људима, облацима, води која протиче, трави која расте, диму који се диже у небо. Тако мислим да сви храмови имају двојну природу: споља су споменик, доказ могућности једног метафизичког догађаја усред природе, унутра – откривање наше најдубље умности која омогућава сусрет са божанским, преко оног што је и у нама самима запретено, уписано у склопљену књигу значења, и садржано у клици надања и хтења. Ту равнотежу космичког и душевно-духовног, највећу могућност да се са телом и духом цркве изједначим као оно што јесам, дакле као појединац, садрже мале цркве попут оних моравске школе: Љубостиња, Каленић, Лазарица, Наупара, или касно-византијске цркве у последњој престоници царства, у Мистри. С њима напоредо стоје ране јерменске и грузијске цркве које су и створиле прототип хришћанске цркве распрострањене од Закавказја и Мале Азије до малих романских цркава у француским покрајинама (Поату, Сентонж) на Атлантском прибрежју.

Улазак у храмовни простор одговара несвесним потребама наше маште, или их осујећује. За наше очи може да буде сметња премного белих површина, као на пример у иначе привлачној баварској касно-барокној цркви Вис (Wies), или је унутрашњост цркве превучена тамом, као у иначе достојној цркви светог Андреје у Мантови. Белина унутрашњости цркве Сан Ђорђо Мађоре у Венецији ублажена је великим зеленкасто-модрим зидним сликама Тинторетовим. Али и несвесни захтеви за покретањем нашег тела утичу на то како ћемо се осећати у њеном унутрашњем простору. У црквама са кружно описаним централним простором имам осећање да нећу моћи да раширим руке. Ниске таванице спречавају да се усправимо оном невидљивом вертикалношћу нашег тела која нас у цркви обично подсети на себе. Неке цркве са много преграда стварају на нама нелагодност, као да у њима можемо да залутамо (I Frari у Венецији, катедрала у Кремони, Свети Петар у Риму). У Риму сам се најбоље осећао у цркви Санта Марија Мађоре: имао сам осећање да број корака које треба да учиним од улаза до олтара тачно одговара мојој потреби за кретањем кад уђем у црквени простор ове цркве, налик уосталом на базилику светог Димитрија у Солуну. Боје на њеним побочним мозаицима, као и умерена висина њиховог покровља, давали су хармонију са златастим резимеом, која је тачно одговарала физиологији мога чула вида. Има, разуме се, цркава које волимо и у којима се добро осећамо због уметничких дела које садрже, али то је сасвим друга тема и захтева друкчији прилаз. Неретко је црква један музеални простор, али да би деловала као целина, да би била место на којем желимо да будемо, простор у којем желимо да се задржимо, она мора да делује на наша чула као и на наше несвесне импулсе, да покренемо неки део нашег тела – лагодно. У великој цркви Светог Марка у Венецији увек ми је било тесно. У Санта Марија дел Фиоре у Фиренци нисам знао у ком правцу треба да пођем, црква Сан Миниато изнад Фиренце као да се састоји само од засењујуће мермерне фасаде и мрака иза ње.

Стајао сам као скамењен међу стубовима Партенона, изложен његовом сунцу чији сјај је још једном стизао из Фалерског залива. У храм Басаи (Vasé) на врху срца Пелопонеза стигао сам као да сам затекао богове на логоровању. Било ми је резервисано свештено место те вечери када су одсјаји вечерњег сунца стизали са Јонског мора чак на овај врх. Знао сам како би требало чинодејствовати. У рушевине храма на острву Егина ушао сам као да сам ја открио тај простор. У тесном ходнику његове унутрашњости осећао сам се као да сам ушао у утробу нечег живог. По његовој галерији (једини хеленски храм са надзиданим спратом) мотали су се духови не само Грчке, него и Египта. У Ротонди светог Ђорђа у Солуну било ми је као да ти зидови немају спољну страну: све постојање те вечери се свело на те мозаике у куполи где су међу стубовима стајали равноправни византијски аристократи и царски пауни, непомични и гостопримљиви у исти мах.

Извор: Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Просвета, 1999, 57-60.