Šta je to religioznost? (Pismo)

Dragi prijatelju!

Odgovoriti na pitanje, koje mi ti postavljaš s tako neumoljivom strogošću, uopšte nije lako i jednostavno. Jer to je jedno od najtananijih i najdubljih pitanja koja se tiču ljudskog bića. Tu se radi o najintimnijoj sferi unutarnjeg sveta, gde je mnogo toga u toj meri „vazdušasto“ i neuhvatljivo, bezglasno i izmiče rečima, gde se ono najmirišljavije ne da izraziti i opisati, tako da se ponekad čini da je apsolutno nemoguće približiti se istraživanom predmetu, da i ne govorimo o njegovim logičkim definicijama i o njihovoj iscrpnoj tačnosti. Dalje, između vere i neverovanja, između religioznosti i nereligioznosti postoji mnoštvo specifičnih prelaznih stanja kada se čovek koleba, kada je neodlučan, nesiguran, sumnjičav i nepostojan, pri čemu postoje putevi koji iz ovih stanja uzdižu do istinske vere, i drugi putevi koji vode u slepo ogorčenje. Ponekad ispod kore teoretskog neverovanja u tajnosti živi prava i duboka religioznost; i, obrnuto, često se iza jarko izražene crkvene pobožnosti skriva apsolutno neduhovna duša sa njenim potpuno bezosećajnim i besrčanim psihičkim mehanizmima, poznatim u nauci pod imenom „nametljivi“ ili „panični“… Pogledaj: u svetu postoji mnoštvo veroispovedno-opredeljenih, ali neverujućih ljudi – „hrišćana“ koji uopšte ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da svojoj deci kažu nešto verodostojno o Hristu. I ko zna da li će se, i kada, u ovim ljudima probuditi živo religiozno osećanje…

Stoga, u ovoj oblasti ne treba insistirati na brzopletim i pretencioznim logičkim definicijama! I ako neko nudi takvu definiciju, imamo puno osnova da se prema njemu odnosimo s nepoverenjem.

Ali ja ću pokušati da ti dam nekoliko suštinskih uputstava, na osnovu kojih je moguće prepoznati religioznog čoveka.

Najvažnije je to da religioznost nije nešto parcijalno, već celovito. Ona ima zadivljujuću sposobnost da čoveka objedini iznutra, da mu prida duhovnu celovitost ili „totalnost“. Ta celokupnost instinkta, duše i duha, pojedinačnih nagona i glavnog, osnovnog životnog toka postiže se različito u različitim religijama. Ali, ona je prisutna svuda gde religija čuva svoje duhovno dostojanstvo. Religiozan čovek je sličan „monolitu“. I, strogo govoreći, čoveka samo onda treba nazivati religioznim, ako i ukoliko mu uspeva da postane duhovno jedinstvo. Dešava se da čovek postane takav jedinstveni duh samo u najtežim trenucima svoga života; ali, u tom slučaju, upravo u ovim trenucima on i jeste zaista religiozan. Može, međutim, ispasti i tako da se čovek tek u poslednjim trenucima svog banalnog ili čak prestupničkog života uzdigne do unutarnje, duševno-duhovne totalnosti, slično onim „trgovcima decom“, o kojima pripoveda Viktor Igo („L’homme qui rit“ [„Čovek koji se smeje“]): njih na otvorenom okeanu zatiče bura; oni doživljavaju brodolom, po prvi put u životu izgovaraju molitvu Gospodnju i tonu, klečeći na kolenima. Ako je čovek duhovno slab, rascepljen ili smeten, to onda znači da se njegova religioznost tek javlja ili se, naprotiv, razlaže i umire. U tom slučaju, on ne može da se moli; a onaj, pak, ko je u takvom stanju pokušao da se moli, taj dobro zna da je to bio pokušaj pribiranja u jedno, duhovnog usredsređivanja i uznošenja ka celovitosti, pokušaj da, makar i na trenutak, postane duhovno-totalno biće…

Stoga bi se moglo reći: religiozan je onaj ko je u stanju da se moli. Ali moliti se ne znači zauzeti molitvenu pozu i izgovarati određene reči. Molitva nije ni molba. Postoji molitva nemog sazrcanja, tihe zahvalnosti, potpunog samopredavanja nebeskoj blagosti. Moguće je moliti se u formi pitanja; moguće je moliti se voljnom odlukom; pozivajući u pomoć; slušajući novu, blagodatno-molitvenu muziku; jednostavnim postupcima; neumornim istraživanjem. I takvo molitveno izvršenje uvek čuva svoj religiozni karakter: to je uzdizanje ljudskog ognja ka Božjem Ognjištu i ozarivanje ljudskog sumraka božanstvenom Svetlošću.

Suština religije sastoji se, zapravo, u tome da čoveku uspeva i da čovekom ovladava Otkrovenje. Postoji najviše ozarenje, definitivno i istinsko opažanje – očiglednost. Ali to nije ono „ozarenje“ koje se dotiče samo vida, koje jedva dotiče hladni pogled i besplodno sklizava s njega. Otkrovenje ne uspeva radoznalom oku uobrazilje; ono se ne dotiče mrtve duševne površine već duboko zadire u unutarnji svet kako bi zahvatilo najskrovitiji centar osećanja. Ono nije nalik tangenti već sečici. Ono prodire do samog dna srca, do istočnika volje i, slično munji, osvetljava sumračne prostore instinkta. Njegov zrak prodire u dušu sve do njene instinktivne duhovnosti. Slično jarkom zraku, ono budi oko instinktivno-skrivenog duha, kako bi ga usrećilo i kako bi zasjalo nazad iz njegove dubine. Ono kao plamen potpaljuje oganj volje i volja počinje da želi duhovni život kako bi se od njegovog jačanja i oblagodaćenosti ta volja sjedinila s Božjim plamenom. Upravo je to ono što je Makarije Egipatski, taj živi svetilnik Božiji, nazivao „srastanjem“ (χράδις – konkretnost). I religioznost je život zbog ove slobodne i iskreno prihvaćene, tajanstvene i blažene sraslosti.

Slikovito govoreći, to bi se moglo opisati na sledeći način. S neba seva munja – i hrast zahvata jaka vatra; što je drvo više, to mu je munja bliža, to dalje sija plamen koji ga je zahvatio. Ili: munja udara u usnuli vulkan, i vulkan odgovara erupcijom, kojoj više nema kraja. Posle primanja otkrovenja otpočinje novi život: i taj novi život je religiozni život. Prožet zrakom Blagodati, čovek postaje jedinstven i celovit. I molitva nije ništa drugo nego težnja ka ovom susretu, ili – otvaranje duhovnog oka u susret zraku, ili – poziv upućen božanstvenom plamenu.

Stoga, religioznost nije tek nekakva ljudska „tačka gledišta“, ili „svetonazor“, ili „dogmatski-poslušno mišljenje i spoznaja“. Ne, religioznost je život, celovit život, i to stvaralački život. Ona je nova realnost koja postoji u ljudskom svetu radi toga da bi se stvaralački uložila u ostali svet. Ona je dodir sveta sa Bogom i to u ovoj novoj, lično-čovečanskoj tački. I ne samo to: ona je novo stupanje Božje „energije“ u ljudski svet, novo „oblačenje“ božanstvene Svetlosti, božanstvene Blagosti i Sile u novo ljudsko srce. Zapravo, ona je događaj svetske istorije u procesu pojavljivanja i učvršćivanja Carstva Božijeg.

Ljudi koji tom događaju pristupaju spolja, znaju malo o toj realnosti i govore o promeni „subjektivne tačke gledišta“, o „ličnom preobraćenju“ datog čoveka. Ali obnovljeni čovek doživljava nešto drugo. On opaža u sebi novu realnost; ona vlada njime, objedinjuje njegovu ličnost i na nov način ga uključuje u novi svet. On oseća u sebi, slično Ilji Muromecu, novu snagu koja mu se čini bezgraničnom. Ta snaga jeste donekle „on sam“ – otuda njegova povišena odgovornost, ali je istovremeno i daleko veća i moćnija od njega – otuda njegova iskrena krotkost. I zaista, u njemu žive nova Snaga i Vlast koji ga čine daleko snažnijim nego što je on bio sam po sebi i nego što se ikada smeo nadati. I sada je njegova najveća briga da se pokaže dostojnim ove Snage i Vlasti i da sačuva svoju čistotu…

To ponovno unutarnje sjedinjavanje koje on doživljava, sastoji se u tome da se u njegovim vlastitim granicama pojavljuje novi, autoritativni centar. Ovaj centar obasjava njegov unutarnji život čas kao tihi sjaj užarenog uglja, a čas kao pobednički i radosni plamen. Ovo svetlonosno sijanje slično je molitvi koja se, kad jednom počne, više ne prekida. Religiozni čovek može da vrši svoja životna dela, može, po svoj prilici, da se potpuno preda svojim istraživanjima, percepcijama i zanosima i da ne razmišlja o svom svetlonosnom istočniku – ali svetlost ne iščezava, ona ostaje i traje, ona sija, svetli i vodi. Ponekad se čini da on samo daruje svetlost, ali neprekidno, tiho, blago i odlučno. No ponekad se čini da on priziva – ili šapatom, ili „dajući znake“ i upozoravajući kao kod Sokrata, ili zahtevajući i podstičući na odluke i dela, kao kod hrišćanskih pravednika; ili u vidu ljubavi koja pobeđuje, kao kod Isaka Sirijanina i kod Serafima Sarovskog, ili otvarajući unutarnje oko i darujući sazrcateljnu očiglednost, kao kod velikih filosofa i istraživača prirode. A kada se čovek iz svojih svetovnih poduhvata i zemaljskih poslova vraća sebi, svojoj lično-duhovnoj dubini, on se uverava da ga njegovo prebivanje „van centra“, u zemaljskoj šumi, kuda je odlazio od svog hrama, nije razdvajalo od njegovog svetog centra i da se oganj njegovog božanstvenog oltara nije gasio. To se doživljava kao velika radost i obodrenje. Povratak u već formirani i postojani centar pridaje njegovom plamenu pročišćujuću snagu; i svaki put kad se to ponovi, čovekova duhovna centriranost postaje sve moćnija i određenija. Tako čovek dobija mogućnost da u svojoj duševno-duhovnoj dubini stalno oseća nekakvu neprekidnu skrivenu molitvu bez reči koja tiho sija poput kandila – i da ne izlazi iz centralnog zraka čak ni u takvim životnim situacijama koje su, po svemu sudeći, „indiferentne“ ili „periferne“…

Tako se formira karakter religioznog čoveka. Postepeno njegov duhovni centar – gde on pronalazi u sebi Božiju Energiju, ili gde „gubi“ sebe u Njegovim zracima – postaje u njemu sveprisutan. To se ne manifestuje tako što on neprestano pokazuje svoju pobožnost, dosađuje svima koji ga okružuju svojom praznom svetošću, drži se uštogljeno i ulagivački ili stalno vodi bogoslovske i moralne razgovore. Ne, njegova centriranost ostaje intimna i lična, i pri tom savršeno autentična u svojoj intimnosti, i savršeno tiha, neugledna pri svoj njenoj autentičnosti. Ali sve u njemu svetli i sija. Svetlost izbija iz svih njegovih duševnih stanja, planova, napora i poduhvata. Svetle njegove oči, zrači njegov pogled. Njegov osmeh je svetao. Njegov glas peva; njegov hod je harmoničan i prirodan. On sam postaje jasna i prozračna „sredina“ za svoj centar, poslušan i verni „organ“ svog zračećeg srca. I sva atmosfera njegove duše postaje slična jutarnjem vazduhu, ispranom burnim noćnim pljuskom. Za takve ljude ponekad ti dođe da kažeš: „on je čist kao stakalce Božije“…

Drugim rečima: duhovni centar takvog čoveka neprekidno šalje svoje „talase“ i „zrake“. Ti zraci osvetljavaju njegov unutarnji prostor u njegovoj samoći; oni svetle napolje, ishodeći iz njegovih dela; oni prodiru iz njega u spoljni svet. A svet treba da bude srećan i ponosan što u svom sklopu ima takvog slobodno-iskrenog i duhovno-prozračnog čoveka.

Eto zašto religiozni čovek nije sklon lažima. Odvratnost prema neiskrenosti je čudesni i verni znak religioznosti. Kada postoje ozbiljni duhovni motivi takav čovek, naravno, može da primora sebe da prećuti o izvesnim događajima i da sakrije izvesna duševna stanja. Život je složen i mnogoobrazan; i gola istina nije uvek u životu duhovno umesna i blagotvorna. Ali religiozni čovek nikada ne laže pred licem svojeg Centra, nikada i ni u čemu, isto kao što ne laže ni o svom Centru i iz njega. On ne može da izgovori laž ili počini izdaju pred licem Božijim, već i samo zbog toga što ne izlazi iz svog centralnog zraka i sam mu služi kao verna i prozračna sredina. Ali upravo zbog toga je svaki bestidni lažov nereligiozan i otuđen od Boga; i crkva, koja dopušta i praktikuje laž, gubi svoj sveti smisao i postaje oruđe protivbožanstvene sile.

Sve ovo bi se moglo izraziti na sledeći način. Religioznog čoveka nije teško prepoznati po zracima svetlosti koji iz njega ishode u svet. Jedan svetli dobrotom; drugi – svojom umetnošću; treći – svojom očiglednošću ili umirujućim spokojem, ili divnim pevanjem, ili jednostavnim, ali blagorodnim delima. Upravo se na to misli u Jevanđelju kad se kaže: „po njihovim plodovima prepoznaćete ih“ (Mt 7, 16). Ovu svetlost žive religioznosti teško je sakriti ili ne primetiti, pošto ona prodire kroz sva dela i „svetli svetu“ (Mt 5, 14); i samo sasvim ogorčeni i u srcu slepi ljudi mogu proći mimo nje a da ništa ne primete. Unutarnji život religioznog čoveka mora se ispoljavati i stremiti da izađe u spoljni svet. Sa izvorskog vrela je prirodno i ispravno piti vodu. Prolećni vazduh dat je ljudima kako bi ga oni udisali; i svetlost Božija mora da svetli ljudima (Mt 5,16). A živa religioznost je duh Božjeg proleća, koji struji u razbuđenom srcu; i postoji voda iz Božjeg izvora, koji je tajanstveno izbio u oblagorođenoj duši; i postoji svetlost Božija, koja je pozvana da se slobodno i neometano luči u svet.

Prema ovim svojstvima, sklonostima i manifestacijama prepoznaje se religiozni čovek. U njemu postoji strujanje duha; u njemu se čuje pesma duše; iz njega zrači svetlost. I on je uvek više, nego on sam; i on je iznutra uvek toliko bogat da ni sam, ni izdaleka, ne zna uvek meru svoga bogatstva. Jer ono što on u sebi nosi i što zrači, jeste Carstvo Božije, čiji je on tajni učesnik.

 

Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 312–318.
Prevod: Radoslav Božić