О ствараоцу

Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља не сме да ограничава његово духовно сазрцање; њему не треба говорити „ради тако“ и „не стварај то и то“. Јер, свака претходна цензура смета његовом стваралаштву и свако прописи­вање сузбија његово надахнуће. Ако је он само довољно прожет осећањем одговорности, свако мешање са стране је излишно. Јер, стваралачки облагорођен човек је предан Највишој моћи у Највишој димензији; он од ње добија своје усмерење и њој се повинује; и стога њему мора бити пружена слобода стваралачког мишљења. То није слобода да се чине злочини или преступи. То није ни разузданост којој је све дозвољено. То није ни право на разврат, на баналност и на неукус. Али, то јесте право на слободну, стваралачку молитву; то јесте слобода савесног и одговорног богохваљења…

За такве људе треба чинити све како би се прошириле њихове земаљске могућности и како би им се олакшао процес њиховог стваралаштва. Уколико је таквом човеку неопходан стваралачки мир, њему треба обезбедити тишину и безбрижан живот. Ако му је потребна мермерна громада да би из ње створио нешто налик Микеланђеловом „Давиду“, треба се побринути да тај мермер обавезно стигне у његову мајсторску радионицу. Уколико он машта о новој, невиђеној виолини, која ће производити анђеоску музику, треба му помоћи у остварењу тог сна. Уколико му је у његовој лабораторији потребан нови апарат за регистрацију људске ауре, неопходно је учинити све како би му се жеља испунила. Његово општење са спољним светом – с природом и с људима – мора му бити олакшано колико год је то могуће. Треба га поштедети оскудице и немаштине. Треба га изоловати од грубих, простих и наметљивих људи. Не сме допустити да он, слично Леонарду да Винчију, цео живот тражи себи прозаичну или вулгарну зараду мимо свог надахнутог позвања. Он не сме цео живот да трпи немаштину и да се бори с дуговима попут Рембранта, Бетовена, Гогоља и Достојевског. Не сме се мирити с тим да њега, попут Шопена, прерано отерају у гроб сиромаштво и глад. Недопустиво је остављати га незаштићеног у опасном часу, кад некакав порочни и зли авантуриста налик Дантесу и Мартинову, крене на њега, као на Пушкина и Љермонтова, да га убије у двобоју. Напротив, његов животни пут мора бити заштићен и поравнат како би он слободно могао да се посвети своме надахнућу, стварајући своја најбоља дела и исказујући своје визије за вечност. Јер, у таквом човеку заиста струји Божија бујица, а његове речи и песме ослушкују анђели.

Аристотел је једном рекао да је човек „слободан од природе“ у случају ако је способан да има своје мисли, а не само прихвата туђе; уколико је он, пак, слободан од природе и износи своје властите мисли, њему је неопходно „слободно време“ како би смишљао те стваралачке идеје. Јасно је да овде није реч о обичним и којекаквим мислима, већ о идејама и концепцијама које се примају духовним оком и духовним слухом из саме суштине универзума.

„Доколица“ радног човека своди се на нерад, разоноду и забаву, спорт или дремеж. Доколица стваралачког човека посвећује се усредсређеном сазрцању, напрегнутом раду, истинском стварању – каткад великој муци, а каткад потпуном блаженству. Препуштајући се својој „доколици“, стваралачки човек одбацује све несуштинско, механичко и случајно, да би живео само од суштинског, органског и нужног. Он не живи расејано, безбрижно, већ усредсређено. Он се ослобађа свих субјективних каприца и произвољности. Он се удубљује у „унутрашњост“, у дубину; али не просто у просторе својих субјективних доживљаја, успомена, фантазија, већ у сферу предметног бића, како би перципирао његову суштину, како би је сачувао и изразио у верној и тачној форми. Људима из његове околине се управо због тога чини да је он „одсутан“ и да не види ништа око себе; али то само значи да је он присутан негде на другим „местима“. Они га неретко сматрају „сањаром“ или „фантазером“ и сврставају га у „песнике маштаре“.

Само малобројни, који су повезани са духовним искуством, знају шта он доживљава и шта се у њему збива, зашто му је преко потребна слобода и чиме он испуњава своју доколицу. Јер, у ствари, његово спољашње ослобађање и његова привидна „расејаност“ служе некој унутарњој спутавајућој нужности, и његова драгоцена доколица, коју је Пушкин волео да означава речју „лењост“, испуњена је напрегнутим сазрцава­њем или духовним ослушкивањем. Он, који је слободан, спу­тан је као нико други; њему слобода служи да схвати те унутарње нужности и да следи њихове захтеве. Он нипошто не може да измишља шта му је воља; њему није препуштено да произвољно изумева или да „конструише“ по сопственом нахођењу. Он мора да буде пажљив – да „сазрцава“ и да „слуша“. Он је позван да се „удубљује“ у предмет све док тај предмет не овлада њиме. Тада ће он осетити да је у његовој власти; или, спознајно говорећи, он ће осетити да види предмет снагом очигледности. У том стању он мора да се налази све дотле, док се предмету не прохте да говори преко њега, и док он сам не осети да је спреман да постане „оруђе“ свог предмета и да почиње да живи његовим „пулсом“ и „дахом“. Тада ће он добити право и основ да изрази доживљени садржај – да га излије у форми сонета, романа, сонате, статуе, слике, истраживања, философског „описа“, богословског трактата, проповеди, новог закона или зрелог, савесног поступка. И тада ће његово де­ло изникнути кроз њега, а не само из њега. Он ће бити као „це­вница“ [вишецевнa флаутa] свога предмета, његов посредник и гласник. Мож­да неко у њему, чак, зачује харфу Божију.

То што он перципира и сазрцава је објективна предметна суштина бића, у коју човек мора да проникне – и то сваки човек, свако од нас; јер свако од нас је позван да живи на земљи из саме супстанције и ради ње, из главног и за главно, а не да праши, гушећи се од сопствене прашине. Заправо, наш земаљ­ски живот састоји се од два елемента: из неисцрпног хаоса случајне прашине који јури у виду бујице и из притајено сијајућег и тихо дозивајућег супстанцијалног ткива. Смисао живота састоји се у томе да надвладамо ту хаотичну прашину случајних појединости и проникнемо у супстанцијално ткиво како бисмо се учврстили у њему. Свако од нас почиње свој живот, такорећи у ноћи, окружен тешко прозирном тамом: около језива неизвесност, и тек, покаткад, кроз мрак нам засијају и позивају нас удаљене звезде. И свако од нас позван је да се загледа и уживи у тај једини и јединствени источник светлости, од којег те звезде позајмљују свој сјај. И, можда, исувише много нас читавог живота лута у тој тами и излази на јединстве­но Светло тек после своје земаљске смрти…

Ми, људи, беспомоћни смо у том земаљском сумраку, који се сваки час згушњава у потпуну таму. А многи, можда, уопште и не знају да су беспомоћни и да им је неопходна помоћ: они нису свесни свога недостатка, они не траже и не налазе узвишено. Међутим, стваралачки људи могли би да им помогну. И не само то: они су дужни све време да помажу не питајући постоје ли они који позивају у помоћ, ко су они и где су. Они су позвани да сазрцавају, смишљају и дају; они су дужни да спремају своје дарове и да их предају, да шаљу на све стране своје зраке – без позива, без молбе, неретко се суочавајући са одбијањем или прогањањем, па, чак, и са ка­меновањем. Први зрак увек узнемирава обасјаног, други га раздражује, трећи повређује; и често, тек четврти буди, а тад већ следећи зраци греју и исцељују. А онај ко је био каменован – сија, греје и исцељује чак и посмртно.

У људима треба будити потребу за чистим ваздухом Божјих пространстава; људима треба да постане загушљиво, тужно и горко у прашини њиховог земаљског живота, у бесмисленом хаосу њихових чисто субјективних ситница. У људима треба будити вољу за светом предметношћу, за божанским зрацима, за духовном радошћу. Ову потребу неопходно је будити у њима што је могуће раније, како они сав свој живот не би преспавали у слепилу и тами. Племените природе живе овом вољом сав свој живот; она је код њих слична природној жудњи која се утољава само стваралачким сазрцањем. Лични успех у животу, њих не задовољава; њихова „користољубивост“, коју је Аристотел назвао духовним егоизмом, тражи надлично, узвишено, духовно, предметно. Они цео живот траже онај пут који сигурно води и довешће их до супстанције, и то у свему и свуда: у вери, у науци, у уметности, у политици, у личним односима с људима, у служби и у васпитању. Они траже пут („метод“) и налазе га; а ко је нашао, тај може да помаже и позван је да буди; знао он то или не – он је позвани васпитач свога народа.

Њему ће, наравно, поставити питање откуд он зна да је стварно нашао пут, да сазрцава „предмет“ и да га види веро­достојно, да се „укоренио“ баш у супстанцији, а не у својој личној досетки. На ово питање, сваки стваралац мора да одговара својим делима и својим личним животом: зато што права предметност сведочи сама за себе, и светлост, која потиче из супстанције, из Божанственог ткива света, светли благодатно и убедљиво. Али, он може да одговори и вербално, да пружи опис и доказе, јасно и прецизно приповедајући о свом путу и о томе чему и како се он научио. То су већ чинили многи велики и мање велики људи почев од Конфучија, Лао Цеа и Буде – па све до наших дана. Свако то чини на свој начин, по мери свог дара и вештине. Али, уколико мећу­со­бно упоредимо те описе и савете, свако од нас ће се и нехотице зачудити њиховој суштинској сродности.

Међутим, постоји још једно посебно обележје на основу којег је могуће проверити своју предметност и распознати туђу. То је она специфична, нова веза животних садржаја, она унутарња нужност, која се испољава у запаженом и доживље­ном, градећи јединствену целину. Стваралац који је открио ту везу и изразио ту нужност, добро зна да није он саздао то ново здање, да га није он изумео, већ да га је само нашао као објективно постојеће; он се дивио, нашавши га, и сав свој живот радовао се свом „открићу“. И стога у њему живи осећај да он није „стварао“, већ да је само „репродуковао“ тако што је сазрцавао и описивао свој предмет. У њему остаје осећај да је тражено и нађено било древно, исконско, можда и вечно; и да је оно што је он запазио и изразио, било само поново пронађено, и сада се само појављује у новом руху. То је исти онај осећај који је довео Платона (у дијалогу „Менон“) до признања света идеја и који се, од тада, по његовом имену зове „платоновско сазрцање“. Али, онај ко пажљиво чита велику књигу човековог духа, наћи ће тај осећај „поновно запаженог древног стања“ готово код сваког великог песника, истраживача и философа. У руској књижевности то је, с посебном снагом и прецизношћу, изразио Алексеј Константинович Толстој:

Узалуд мислиш, уметниче, да дела твојих си творац
Вечно су она лебдела над земљом, невидљива оку…
… Много је у простору невидљивих форми и нечујних звукова,
Много је у њему чудесних спојева и речи и светлости
Али да их пренесе може само онај, ко уме и да види и да чује,
Ко, уловивши тек обриса црту, тек сазвучје, тек реч,
Цело с њим увлачи саздање у наш свет зачуђени…

А ми, којима је допуштено да се приближимо тим творевинама, истинама и делима, да их перципирамо и радујемо им се – ми се, неретко, придружујемо том осећају „обновљене древности“, или „древног у новом руху“, или „препорођеног Вечног“, и потврђујемо га. Нас обузима тихо и дубоко осећање „древнопоштованог“, „стародавне мудрости“, „прелепе нужности“, „бо­гомсаздане саприпадности“, „блаженог тако-бића“. Ми, тада, пуном душом, духом, срцем и инстинктивним осе­ћајем изговарамо том новооткривеном и очигледном предметном садржају наше потврдно „Да“ – и обузима нас осећање среће, среће због тога што нам је дато да то запазимо и потврдимо.

Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. Кад Божије стваралачке идеје падају из Његовог вечног крила у хаос грешног и неуређеног света, њих прихвата бурни ток пометње, изопачава њихово савршенство и разара њихов задивљујући састав. Отуда се појављује узвишени задатак: запазити сваку од тих идеја у њеном пуном и целовитом саставу, и васпоставити је у њеном зрело-савршеном облику. Египатска митологија приповеда како је, некада, Изида по целом свету тражила оних четрнаест делова на које је било растргнуто тело њеног супруга Озириса; и, налазећи и са­стављајући их, она није саздавала његово тело, већ га је само васпостављала у његовој првобитној лепоти. Стога је сваког ствараоца могуће упоредити с Изидом која трага: он не ствара, већ само рестаурира Божију идеју и радује се могућности да схвати Божију замисао, да правилно сагледа „Закон Божији“ и спроведе га. Њему сија целовито обличје онога што тражи; њега води љубав према Божанственом; он проверава себе оном вишом нужношћу која му се открива у духу; он се наслађује обнављањем Вечног, он се радује, осећајући одблесак Божије благодати у свом делу.

И управо стога, стваралац боље од других зна шта он, у ствари, ради обнављајући Божију идеју; и стога он непрестано и напрегнуто подиже свој поглед ка Богу.

Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 177–183.
Превод: Радослав Божић