О смрти (Писмо прво)

Смрт не само да је блага, не само да нас одваја од земаљске судбине и скида са нас прекомерност светскога бремена; не само да нам дарује животну форму и захтева од нас уметнички довршетак; она је још и нека тајанствена, од Бога нам дата, „мера свих ствари“, или свих људских радњи.

Драги мој, хтео си да знаш шта мислим о смрти и бесмртно­сти, и ја сам спреман да ти изложим своје гледиште. Нисам га измислио, већ сам га проживео и носио у себи дуги низ година. И сада, кад је, опет, дошло време да смрт залебди над свима нама и сваки од нас треба да се спреми за одлазак из земнога живота, поново сам претресао своје искуство и своје виђење ствари, и испричаћу ти до чега сам дошао.

У оваквим временима сви осећају и предосећају приближавање краја, и зато се невољно, уобразиљом и мишљу, враћају проблему смрти. Притом, човек се осећа збуњеним и стешњеним зато што, у ствари, и не зна шта је смрт, зато што нико од нас не може да се помири са својом смрћу и укључи је у свој живот. Таква времена обично се називају „тешким“ и „страшним“, а заправо, то су времена духовнога кушања и обнове – сурова, али благотворна времена Божије посете.

Видиш, ја сам одувек осећао да је смрт нешто благотворно, праштајуће и исцељујуће. Ево зашто.

Тек што помислим на то да би моја земаљска личност – у сваком смислу несавршена, наследно оптерећена, вечно болесна и, у суштини, недостојна и родитеља и природе – могла да постане бесмртна – већ ме захвата истински ужас… Каква тужна слика: самодовољна ограниченост која се спрема да не умре, и да собом испуни сва времена. Несавршенство које не подлеже ни исправкама, ни гашењу… Бесконачна „мана“, вечна недотупавост…

Нешто слично фалш-акорду који ће се орити свагда… Или – неоперива смеса земље и неба… Видим ту телесну и душевну грешку природе осуђену на неумирање – у виду моје личности, и мислим да ће, можда, закони природе делати са пређашњом неумољивошћу, и ја ћу постати све старији и, сигурно, све слабији, све беспомоћнији, страшнији и тупљи – и тако без краја. Каква амбиција и каква несрећа!

После тих сновиђења, будим се као из тешкога сна – у благословену стварност, у смрт која ме реално очекује… Како је добро што ће доћи и поставити своју међу! Како је дивно што ће прекратити моју земаљску дисхармонију! Дакле, та светска грешка која је носила моје земаљско име, може бити загашена или исправљена… А смрт ће доћи као избавитељица и исцелитељка. Милостиво ће ме покрити својим покровом. Даће ми опроштај и отпуст. Отвориће ми нове, боље могућности. А ја ћу од ње примити слободу и, њоме ободрен, почећу узлажење у вишу хармонију.

И ето, то очекивање и та убеђеност дарују читавом мом животу – меру и облик. Хвала Богу, све моје земаљско страсно киптање, та бесконачна борба са самим собом, са мојим противницима и са слепом равнодушношћу људске гомиле, та борба у којој с времена на време изнемогнем, долазећи до муке и очајања – све то неће трајати вечно, неће испунити сва Божија времена…

Нећу морати вечно да жалим за тим ранама које ће се отворити из сусрета моје немоћи са непомерљивим задатостима живота и света. Доћи ће час и „ослободиће вола од плуга на последњој бразди“ (Пушкин). Безмерно растрзање ће се прекинути, и мој живот ће добити меру рока, меру дуга, меру напора, меру ропства и меру мучења. Како је то добро…

Мој живот ће стећи форму – облик заокруженога краја. Знам, чврсто знам да ће доћи избављење, да ће се указати ослобађајући исход и да треба за њега да се припремам. И оно главно: морам се постарати да мој земаљски крај не постане раскид, већ довршетак читавог мог живота; сви моји циљеви, сви моји напори и стваралачке тегобе морају водити ка том завршетку.

Истина, не знам када и како ће наступити тај крај. Али и то је добро, јер ме принуђује да увек будем спреман на све, да се не изненадим кад будем позван на одлазак. Једно је јасно: мерећи људском мером, треба признати да рок није исувише далек и да не треба да губим време. Бесмислено је одлагати оно што се мора урадити.

Али зато постоји много онога што треба сасвим променити, уклонити са пута. Моје време је ограничено, и нико не зна коликим роком. А када се обазреш, онда видиш да је чудесно богатство света – природе, људског друштва и културе – да су све те могућности созерцавања и радости, сви ти разлози духовнога опажање и духовног даривање, сви ти стваралачки изазови и задаци – да је све то неисцрпно, одговорно, претешко и обавезујуће…

На тај начин смрт за мене постаје обликујући и осмишља­вајући почетак живота, ако не и позив, ако не и савет. Као када би старији пријатељ, који ме воли и брине о мени, рекао: „Чуј, живот је кратак, и предивним могућностима – кроз љубав, кроз служење, кроз промишљање и изградњу – нема броја; није ли боље оставити ван пажње све рђаво, тужно и ништавно, и изградити за себе боље, истински боље – у ствари лепше, и не изгубити божанствену лепоту света и живота?…“

Идеја смрти као да ми отвара очи и изазива у мени некакву неутољиву глад, похлепу истинске својствености, вољу за божанским садржајима, решеност да се изабере и буде одабран, и то истински, не грешећи и без самообмане. Постепено се учим разликовати – шта је одиста лепо и предивно пред Лицем Божјим, а шта ми се причинило лепим а заправо само саблажњава, вара и разочарава.

Пролазећи кроз такво животно искуство, све више и више се уверавам да у животу постоји мноштво садржаја који не треба да живе, или не вреде живота и, напротив, да постоје такви који раскриљују и остварују истински смисао живота. А смрт ми за све те разлике и сазнања – даје истинску размеру, истински критеријум.

Мени се чини да сви ми доживљавамо, још увек, и не једанпут, нешто слично: када се ближи смрт, или када нас, у крајњој мери, сенка смрти осени, онда су сви садржаји и вредности живота, некако одједном, као сами по себи, превредновани. Све што нам се у загаситој свакодневици, у време безопасног битисања чинило потртим, баналним, скоро безвредним – одједном отвара своје нијансе, показује истинска својства и налази себи истинско место и истински ранг.

Око смрти гледа једноставно и строго, и не може све што живи издржати његов продоран поглед. Све што је рђаво истог часа открива своју ништавност, као што листови хартије, захваћени ватром, одједном букну јарким пламеном и истог часа поцрне, распадају се и претварају у пепео. Касније се, чак, не верује да је тај исти пепео уопште могао представљати нешто важно и значајно.

Али зато се све истински драгоцено, значајно и освештано пред лицем смрти потврђује, победоносно излази из огњеног кушања и пројављује у свом истинском сјају и величини.

Прво се изобличава и разобличава; друго се оправдава и истински освештава. И то без наше намере: то огњено кушање долази из смрти и остварује се њеним блиским дисањем.

Има у човековом животу таквих дана и часова када човек изненадно види смрт пред собом. Ужасни часови. Благословени дани. Тада смрт, као неки Божији изасланик, просуђује наш живот. И читав наш живот промиче пред нашим духовним погледом, као на муњоносној паради. И све што је у њему било истинито и благо, све због чега, у ствари, вреди живети – све се утврђује, као истинска реалност, све се узноси у светлост, а све што је било ситно, лажно и рђаво – урушава се и доноси срам.

Тада човек проклиње сву ту лаж и гадост, осуђујући себе као распикућу и будалу. Зато што се обрадовао свему истинитом и дубоком, и сам не схвата како је до сада уопште могао живети друкчије. Осећа како у дубини његове душе све пропуштено јеца и моли за васкрсење, и почиње жудети за тим да се његов дотадашњи живот сматра „црним“, и да му се пружи могућност проживети нови живот, овај пут „бео“. Рађају се планови о новом, правом животу и немо се дају заклетве верности, док се Богу узносе молитве за даровање нових рокова и нових могућности…

А када опасност смрти прође, и поново наступе тишина и спокојство, тада човек види да је читав његов живот био некако обран и развејан, и чини један од најзначајнијих за­кључака свога живота: није све од чега живимо вредно да бисмо му предали сопствен живот. Драгоцени су само они животни садржаји и акти који се не боје смрти и њеног приближавања, који могу да се оправдају и утврде пред њеним лицем.

Све што кошта нашег избора и одабира, наше љубави и служења, чак и у предсмртни час – све је предивно и достојно. Оно за шта треба и може се дати живот, то и ваља волети, томе и треба служити. Живети вреди једино са оним за шта се вреди борити на смрт и умрети; све остало је ништавно или ситно. Све што не вреди смрти, не вреди ни живота. Јер смрт је пробни камен, велико мерило и страшни судија.

Ево како ја сагледавам смрт, драги мој пријатељу. Смрт не само да је блага, не само да нас одваја од земаљске судбине и скида са нас прекомерност светскога бремена; не само да нам дарује животну форму и захтева од нас уметнички довршетак; она је још и нека тајанствена, од Бога нам дата, „мера свих ствари“, или свих људских радњи. Она нам је потребна не само као моделарка, или као велике двери за по­следњи одлазак, она нам је потребна пре свега у самом животу и за сам живот. Њена облачна сенка даје нам се не ради тога да би нас лишила сјаја и радости, или да загаси у нашој души вољу за живот и љубав према животу.

Напротив, смрт васпитава у нама ту љубав, усредсређујући и облагорођујући је, она нас учи да не губимо време: хоће боље, изабира од свега једно – предивно, живи божанственим на земљи, док још траје наш недуги живот. Сенка смрти учи нас да живимо сјајем. Дисање смрти као да нам шапће: „Опомените се, замислите се и живите у смртности као бесмртници“. Њено приближавање чини наше слабе и кратковиде очи – прозрачнима и далековидима. А њен коначни долазак ослобађа нас од бремена природе и телесне индивидуације. Да ли нам је дозвољено да је проклињемо због свега тога и сматрамо је почетком зла и мрака?

Ја разумем да њена довршеност и неповратност, њена тајанственост и загонетност – могу људима да улију страх. Али бујица живота, у којој ми и пребивамо, носи нам свакодневно ту исту неповратност, ту исту тајанственост и недостиживу сложеност. Па сваки трен нашег земаљског пута је неповратив и, изгоревши, односи у некакву пропаст; и тај бездан прошлости и бездан будућности надвијени над нама, нису мање страшни од тренутка предстојеће нам смрти.

Живот није мање тајанствен од смрти; само, ми затварамо очи и привикавамо се да не гледамо. А смрт, ако је тачно сагледамо и појмимо, јесте нешто друкчије, некакав посебан и величанствен чин личнога живота. И ономе ко је верно сагледа и схвати, она ће се отворити као нови пријатељ, брижљив, веран и мудар.

Извор: Иван А. Иљин, Појуће срце, Стари Бановци: Бернар, 2010, стр. 139–144.
Превод: Владимир Јагличић

Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.