Izviđanje terena za snimanje filma Lazarev put
Danas kad razmišljam o režiji shvatam da je ključni poriv reditelja potreba za pripovedanjem. Sa tom se potrebom čovek rađa – jedna od prvih stvari koju tražimo kao deca jeste priča – pričaj mi priču. I zaista, čitavo vaspitanje organizovano je zapravo oko niza priča. O svetu učimo kroz priče. Pripovedanje je u osnovi našeg razumevanja sveta.
Postoje tako i oni među nama koji su rođeni pripovedači – to su ona deca koja su u stanju da se satima igraju figurama za koje su izmislili kontekst čitavih svetova, karaktere i događaje. Ja sam bio takav i moja najmlađa kći je takva. Oboje smo bili u stanju da dugo živimo sa sudbinama likova koje smo sami izmislili, u svetovima koje smo sami osmislili do poslednjeg detalja.
Lepota takve igre počiva pomalo i u tome što ti za nju društvo zapravo i nije neophodno – ono može biti i višak, ukoliko dođe do neslaganja oko detalja zamišljenog sveta. Onda dolazi do svađe i disharmonije i priča trpi – jer priča obično može imati samo jednog autora, taj autor očekuje da ga ostali samo prate.
Ipak, nema veće radosti nego kad se nađe u toj igri partner spreman da te prati i dodaje svoje slojeve priči, one slojeve koji su u skladu sa tvojom početnom zamišlju. To je stanje potpunog blaženstva: kreirati svetove u nečijem društvu, pronaći nekog dovoljno srodnog da to sa nama radi.
Ne pamtim da mi je išta u detinjstvu izazivalo toliko zadovoljstvo ili predstavljalo tako snažno ukorenjenu potrebu – kao ta igra figurama, kaubojima i Indijancima koji su iživljavali svoje avanture na polici regala iznad fioke u kojoj sam ih brižljivo skrivao, naročito onda kad je zbog godina postajala ta igra već i pomalo zazorna i razvojno prevaziđena.
Iz toga – iz te igre – počeo sam najpre da pišem. Bio sam do tada strastveni čitalac, kao uostalom i danas, čitam uvek po dvadeset knjiga u isto vreme. Nad nekim naslovima moja žena sumnjičavo vrti glavom, jer ne razume sasvim moje motive da čitam knjigu iz popularne ekonomije ili neku katoličku studiju o odnosu crkve i vlasti. Ali ja sve to gutam jer u svemu pronalazim priču – svoje kauboje i Indijance.
Tako sam, kako rekoh, i počeo da pišem, kratke priče pre svega, koje sam onda potpisivao imenima svojih drugova iz škole i sa ulice pa bismo onda pobeđivali na omladinskim literarnim konkursima. Moji drugari, koji nisu nikad pročitali više od onog što piše na autobuskoj karti – postajali su tako u zbornicima objavljivani autori.
Onda je pisanje, sa godinama, postajalo ozbiljnije i u tom osvajanju dugih formi, kojima sam pokušavao da osvojim svoju ženu koja je štreberski završavala književnost – ja sam se pomalo mučio. Najviše zato što se od mene tražilo da se u tim maratonima odlučim za jednu strategiju, za jednu odabranu stvar koja mora da se saopšti, a da sve ono što na mene navaljuje iz nekakve tame misli obuzdam i ostavim po strani. A ja sam, u osnovi, pisao slično kao što sam i čitao – mnogo toga odjednom, sa mnogo viškova u svemu. Onda bih uvek kratio, odbacivao.
Jednom sam, pišući roman, bacio onoliko strana koliko je u njega naposletku i ušlo. Posmatram ponekad kako piše moja žena i često razgovaramo o tome – kod nje je sve odmah precizno, selekcija je izvršena na samom početku. Moj proces selekcije traje dugo, na mene previše utiču svi koje u tom trenutku čitam, slušam ili gledam, sve to postaje kao jedna posuda prepuna jednako vrednih elemenata i iz koje bih stoga najradije sve pojeo. Proces redukcije izraza zato traje užasno dugo i sve to predstavlja popriličan napor.
I ovde je problem možda baš moja potreba da zajedničarim, da razmenjujem sa nekim misli, da vodim dijalog – moja potreba da ne budem, zapravo, sam. Ja bih se uhvatio za neku Epštajnovu misao ili Markesovu sliku i želeo bih da sa tim razgovaram. Budite sa mnom, igrajte se sa mnom, ne želim da se igram sam, bolje je u društvu. I onda sam se znao i zabrinuti u procesu – jesam li upravo uzeo Epštajnovu figuru, njegovu igračku, prisvojio je i sad je tretiram kao svoju?
Frustriralo me je to što je čovek, kako god okrenuo, u pisanju uvek na kraju potpuno sam. Sam sa nekakvim duhovima koje je stvorio, koji su pritom izgubili dobronamernu srdačnost onih kauboja i Indijanaca sa početka priče. Zahtevni su, mračni, slojeviti, jezik koji ne kontrolišemo uvek najsjajnije daje im neke neželjene obrise, skloni su da se otrgnu i žive svoj život mimo namera autora.
I, osim sa svojom ženom – ceo taj proces nisam nikada bio ni sa kim u prilici da podelim. Sedeo bih sam pred praznim monitorom, pa odlazio u jednu ili drugu stranu, pisao i brisao, isecao i lepio. Malo je usamljeničkijih aktivosti od pisanja, malo je aktivnosti u kojima je čovek u toj meri sveden i nekako osuđen na samoga sebe.
Dok sam pisao uvek sam osećao – iako to nisam umeo tada da definišem – da mi ta vrsta pričanja priča zapravo ne odgovara. Da ne želim da budem zarobljen sam sa svojim duhovima. Da želim da se igram sa još nekim. Bio sam kao pustinjak, otšelnik, koji živi u nekoj dalekoj isposnici, daleko od manastira i društva bratije, izložen svakoj nepogodi i gladi, sam u molitvi i obedu. I sam sa duhovima, dobrim jednako kao i lošim.
Bila je to askeza – neprijatna po svojoj prirodi, i možda suprotna od moje prirode i karaktera, ali vredna u svojim uvidima. Pisanje me je naučilo da kontrolišem priču – da njome upravljam, da donosim neprekidno kreativne odluke, da se ne plašim ishoda i da pobeđujem sebe. Da pojmim da – čak i onda kad se stvari ne odvijaju po mojoj zamisli – priča ima svoj život, bogatiji i zanimljiviji od mojih namera.
Onda je došao film. Iz svoje pustinje, pune zmija, pustinjskih insekata i gmizavaca – pristigao sam u opštežiće, među bratiju na zajedničkom zadatku. Malo je reći da sam bio preko svake mere entuzijastičan. Potencijali te novopronađene situacije činili su mi se isprva bezgranični. Evo me ovde, među svojima, ljudima koji me razumeju, koji shvataju moj put jer ga dele. Sa njima sada mogu čitati molitve, obedovati, učestvovati u zajedničkom radu. Završeni su moji otšelnički dani, mogu konačno zagrliti braću.
Rad na filmu doživeo sam kao prostor zajedničke igre i bio sam odmah spreman svakoga da uvedem u kontekst sopstvenog pripovedanja, među svoje figurice. Smatrao sam da imam posla sa ljudima od duha – sa ljudima koji će razumeti do kraja da se bavimo stvarima duha. Da imamo likove u koje moramo udahnuti život, prostore koje moramo oživeti, sva ta tela koja moraju dobiti svoj karakter. I da to mora biti zajednička kreacija, zajednički put ka cilju koji je ocrtan davno pre nas u obrisima večnosti – naše je samo da tamo krenemo zajedno.
Dobar deo mog entuzijazma poticao je od sasvim dečje potrebe za zajedničkom igrom – ima li u nama išta življe i istinitije od te potrebe? Drugo – kroz sve svoje spisateljske dane i sate bio sam sam sa stvarima duha, one su mi se činile toliko prisne i prirodne, toliko prisutne da nisam ni slutiti mogao da ljudi koji se bave istim pozivom – moja novopronađena manastirska bratija – ne obitavaju uopšte u tom prostoru duha, već u jednom u značajnoj meri materijalnijem svetu iz kog ću ih iznova morati prevoditi u taj moj zamišljeni svet igre, onaj svet koji je meni bio jasan kao na dlanu, podrazumevajući, svet moje pustinje – svet moje priče.
Jer nakon početnog oduševljenja bivanjem među bratijom – shvatio sam da se njihove egzistencije sastoje iz čitavog niza prizemnih zadataka i interesovanja – da se misli usmeravaju ka ručku i blagajni u jednakoj meri u kojoj to biva i u ostalim poslovima sveta. I da, ukoliko želim da učestvuju u pripovedanju moje priče – moram uložiti ogroman napor pripreme, pregovaranja, nagovaranja, pokušaja da ih otrgnem iz praktične običnosti i ukažem im na to da smo ipak u manastir došli da bismo se, valjda – bavili stvarima duha.
Onaj ko želi da se istinski bavi režijom – mora proći kroz ovo stanje potpune usamljenosti bez zameranja, sa dubokim razumevanjem. Mora dođi u stanje u kom će sa nostalgijom pomisliti na čari pustinjskog života u kom je sve zavisilo samo od njega i Boga. Mora se pomiriti sa svakom ljudskom ravnodušnošću. Mora neposustalo pokušavati da ispripoveda svoje priče, da nastavi da pomera svoje figure, mireći se sa tim da ih niko ne može voleti niti biti vezan za njihove sudbine tako snažno kao on.
Mora pojmiti da ljudi imaju drugog posla – da će ljudi imati uvek drugog posla, većina barem – i stoga mora, kao malo vode na dlanu u pustinji – držati one koji nemaju drugog posla do da odvoje deo svoje duše i ugrade ga u igru figurama.
Mora naučiti da sedi sam, okružen mnoštvom telesa bez duha, jednako izgubljen na trgovima gradova koliko i u lažnoj prisnosti manastirskih zidina, noseći strpljivo u sebi duh svoje pustinje, svestan da on ne postoji nigde do u njemu samom i biti spreman da ga svakome ponudi bez ljutnje ili razočarenja što taj neko ima pametnija posla.
Mora otkriti da je samo samoća izvesna i mora na nju pristati.
