Vizantijska ikona Preobraženja, 12. vek
Preobraženje Hristovo je u potpunoj promeni odlika tela koje postaje svetleće, luminozno, i pokazuje svoju drugu, božansku, prirodu. To je preobraženje pri kojem se čuva istovetnost spoljašnjeg oblika, dokaz da ista forma može imati dve različite entelehije. Značaj metamorfoze, teološki, u tome je što pokazuje drugi mogući put do iskupljenja čoveka samog, put preobraženja koji mimoilazi smrt (raspeće, Velika subota). Očigledno, čovek da bi stigao do svog završnog oblika u kojem, pretpostavlja se, treba da stanuje u večnosti, imao je dva puta, onako kako ih je njegov zastupnik i prethodnik (Hristos) pokazao. Jedan put umiranje, stradanje, dobrovoljne žrtve, a zatim obnove posle prolaska kroz donji svet, svet dodirivanja potpunog Ništavila, i drugi put, preobraženje ploti u molitvu i u dodiru sa božanstvom. Put preobraženja očigledno je bio rajski, Adamov put pre izgnanja iz raja, kada smrt nije bila neophodnost u ljudskom telu. Drugi put, put stradalne smrti, preostao je jedino kao izbavljenje, ono koje liči na obrte i obnove u prirodi, onako kako ih je prikazao još egipatski mit o Ozirisu. No, i Ozirisove preobražaje kroz smrt i preobraženje ne treba shvatiti jednostrano samo kao probijanje životne sile kroz obilje vegetalnih oblika. Prolaženje kroz vidljive životne cikluse znači i dolazak u blizinu nevidljivih, božanskih, tvoračkih sila. Zato je misterija prolaziti kroz vegetalne preobražaje sa punom svešću o sebnosti, o sebi, o Ja koji je i neko drugi.
Izvor: Miodrag Pavlović, Svečanosti na platou, Beograd: Biblos Books, 2021, 58.
