Јежи Новосјелски, Дом голубова, 1948.
Питање духовне прогресије је интимна тајна сваке поетичне егзистенције. Не може се отворено говорити куда се стиже након дугог хода ходочасничког, после духовне борбе, после пењања до поткровља света.
Је ли апокалиптични театар исход светског процеса којем је било понуђено спасење? Је ли визија Ничег завршна визија великих призивача Божанства? Је ли нереална идеја светског, екуменског царства, крајња инстанца до које стиже политичка интелигенција у свом раду и настојањима?
Ако се далеко отиснемо као велики песници и религиозни духови, да ли на нас чека визија ништавила, или поновни призор мултипликације? Нешто сувише оптимистично (крај Гетеовог Фауста II) или сувише тамно и страшно крај сликарског развоја Гојиног? Апсолутизовање женског принципа на крају еротске космогоније (крај Дантеове Комедије) са којим у том завршном стању више никакве блискости нема? Или се открива несавладива многострукост као исход васељенске игре случајности (Маларме)?
Да ли је код мистичара Екхарта реч Ништа крај његове појмовно-теолошке еволуције, или је то „ништа” само шифра за нешто сасвим друго: за апсолутну пуноћу безименог бића? Ко ће га питати? Како ће нам дати одговор, ако ни питање нисмо сасвим добро разумели?
Није ли укидање свих антагонизама и превазилажење супротности у међусобном подударању, заправо почетак једне нове профаности, ходање по равници коју ниједан Бог није створио?
