Светови пролазе, али светови трају, како каже наслов ове Алексићеве збирке, и ради се о световима, не о једном свету, а сваки од тих светова би могао бити свако од нас, и свака појединачност што постоји. Зар то већ није довољно за певање?
Фото: Културни центар Новог Сада
Лишће је само лишће, али и „поезија нису само речи, већ одсуство оног о чему сведоче“, док у пролазности очекивања да ће на наш „мали љупки свет ударити киша библијских жаба“, постоје таква заборављена места „где је месец једини теолог“. Поезија Дејана Алексића представљена у избору названом „Док трају светови“ (Културни центар Новог Сада, 2020, са одличним поговором Бојане Стојановић Пантовић) прожета је подједнако „кухињском“ свакодневницом, материјално-чулном предметношћу, метапоетичношћу и библијским цитатима, чиме читаоцима нуди изузетно широк референцијални и интерпретативни оквир.
Ипак, читање ове поезије вас не позива на интелектуалну игру већ пре на егзистенцијално урањање, које наравно не искључује интелект и културолошко предзнање, али се на њих не своди. Песник нас речима – а чиме би другим? – сучељава са светом у његовој чулности, тварности и датости и не служи се јефтиним, тријумфалистичким, триковима за њихово превазилажење, за које би ми волели да је заправо превазилажење усамљености и смрти.
Лист је само лист и не тражите од њега да буде нешто више, нешто што никад неће иструлити и припремити терен за наше сопствено труљење; он мора постојати и бити баш тај „само лист“ да бисмо уопште могли да певамо о његовом одсуству, или – да певамо његово одсуство, певајући можда и о нама самима, кад нас не буде, или бар не буде овде и не буде овако.
Да бисмо певали о том листу, који је „само лист“ не би смели да верујемо да смо ми нешто много више од њега, да знамо нешто о њему и његовој улози и свету, стварности или постојању, бар ништа више него што то можемо знати о нама самима. Када певамо не можемо се играти Бога нити играти са Богом, као да говоримо у његово име и његовим гласом, али не можемо бити ни равнодушни према њему, његовом гласу или одбљеску које слутимо, према његовим створењима и творевинама и најзад према себи самима, упркос нашој пролазности и јаду, или баш због њих.
Песник пушта свој поглед и слух у свет и стварност, пушта речи да се са њом додирују, урања, чека, бори се да се иза тих речи нешто укаже, што би нам можда осветлило пут и што би можда променило ту стварност и нас саме ка нечем за нас гостољубивијем, испуњенијем, оном што би од света можда могло да начини мир, за шта слутимо и да је створен.
Али обично је превише ствари и превише речи, и – што је најгоре – превише нас у нашој страствености, да бисмо „мислили дубље и осећали чистије“, да бисмо били тај мир и сведочили о миру, преносили га и преносећи преображавали и себе и свет. Па кад је већ тако, онда треба „бити сам, / Као изгубљена папуча насред мора, / Ближа звездама него стопалу, / С мислима о било чему, а можда ни о томе“. Али и те звезде нису обавезно одсјај или објава неког другог света већ само „светлуцају као драго камење / Које земља у зноју рађа“.
Од земље смо и од земље полазимо, речи су нам дате па речима забацујемо, као удицама: па иако је „котарица мокра и празна“ имамо право да се као рибар-философ из песме „Ихтиолошко спасење“, смешкамо, „као да смо пронашли кључеве живота“. Јер котарица је ипак мокра, замахивали смо, зар не, вода је ипак ту ако не већ и риба; и риба је ту, знамо, само не у нашим рукама, под напим језиком, али биће… зашто не би била?
Светови пролазе, али светови трају, како каже наслов ове Алексићеве збирке, и ради се о световима, не о једном свету, а сваки од тих светова би могао бити свако од нас, и свака појединачност што постоји. Зар то већ није довољно за певање? И, поред тога, нешто траје у световима. Трајемо ми, оно што је у нама ми и оно од чега смо саздани, што такође никад неће нестати. Певамо из пролазности, али певамо о трајању, тачније – певамо трајању. Ономе што је трајно, што никада не умире, том не-умирању певамо.
Ако Алексић избегава реч „вечност“ то је због њене апстрактности, које се клони, док трајање подразумева ово сада и овде, али и оно што преживљава, заувек, али без апсолутног раскида са оним што је сада и овде. Трајање постоји док постоји овде и сада, док постоји време, то истрајавање, дотрајавање, али у његовој основи је оно што ће постојати и кад времена не буде, кад буде све друго и другачије, али где опет можемо рећи – ово је та творевина, та земља, тај ја-ти-он.
Певамо томе, али певамо и нама самима, оном што преживљава у нама, макар у том „после сутра“ и не препознали себе, тако очишћене, и не препознали да смо то уопште ми. А баш то је оно чему смо и шта смо, а можда и из чега смо певали. И ако је наша песма бар мало успела у томе, вредело је, сав живот нам је – надајмо се – вредео.
