Svetovi prolaze, ali svetovi traju, kako kaže naslov ove Aleksićeve zbirke, i radi se o svetovima, ne o jednom svetu, a svaki od tih svetova bi mogao biti svako od nas, i svaka pojedinačnost što postoji. Zar to već nije dovoljno za pevanje?
Foto: Kulturni centar Novog Sada
Lišće je samo lišće, ali i „poezija nisu samo reči, već odsustvo onog o čemu svedoče“, dok u prolaznosti očekivanja da će na naš „mali ljupki svet udariti kiša biblijskih žaba“, postoje takva zaboravljena mesta „gde je mesec jedini teolog“. Poezija Dejana Aleksića predstavljena u izboru nazvanom „Dok traju svetovi“ (Kulturni centar Novog Sada, 2020, sa odličnim pogovorom Bojane Stojanović Pantović) prožeta je podjednako „kuhinjskom“ svakodnevnicom, materijalno-čulnom predmetnošću, metapoetičnošću i biblijskim citatima, čime čitaocima nudi izuzetno širok referencijalni i interpretativni okvir.
Ipak, čitanje ove poezije vas ne poziva na intelektualnu igru već pre na egzistencijalno uranjanje, koje naravno ne isključuje intelekt i kulturološko predznanje, ali se na njih ne svodi. Pesnik nas rečima – a čime bi drugim? – sučeljava sa svetom u njegovoj čulnosti, tvarnosti i datosti i ne služi se jeftinim, trijumfalističkim, trikovima za njihovo prevazilaženje, za koje bi mi voleli da je zapravo prevazilaženje usamljenosti i smrti.
List je samo list i ne tražite od njega da bude nešto više, nešto što nikad neće istruliti i pripremiti teren za naše sopstveno truljenje; on mora postojati i biti baš taj „samo list“ da bismo uopšte mogli da pevamo o njegovom odsustvu, ili – da pevamo njegovo odsustvo, pevajući možda i o nama samima, kad nas ne bude, ili bar ne bude ovde i ne bude ovako.
Da bismo pevali o tom listu, koji je „samo list“ ne bi smeli da verujemo da smo mi nešto mnogo više od njega, da znamo nešto o njemu i njegovoj ulozi i svetu, stvarnosti ili postojanju, bar ništa više nego što to možemo znati o nama samima. Kada pevamo ne možemo se igrati Boga niti igrati sa Bogom, kao da govorimo u njegovo ime i njegovim glasom, ali ne možemo biti ni ravnodušni prema njemu, njegovom glasu ili odbljesku koje slutimo, prema njegovim stvorenjima i tvorevinama i najzad prema sebi samima, uprkos našoj prolaznosti i jadu, ili baš zbog njih.
Pesnik pušta svoj pogled i sluh u svet i stvarnost, pušta reči da se sa njom dodiruju, uranja, čeka, bori se da se iza tih reči nešto ukaže, što bi nam možda osvetlilo put i što bi možda promenilo tu stvarnost i nas same ka nečem za nas gostoljubivijem, ispunjenijem, onom što bi od sveta možda moglo da načini mir, za šta slutimo i da je stvoren.
Ali obično je previše stvari i previše reči, i – što je najgore – previše nas u našoj strastvenosti, da bismo „mislili dublje i osećali čistije“, da bismo bili taj mir i svedočili o miru, prenosili ga i prenoseći preobražavali i sebe i svet. Pa kad je već tako, onda treba „biti sam, / Kao izgubljena papuča nasred mora, / Bliža zvezdama nego stopalu, / S mislima o bilo čemu, a možda ni o tome“. Ali i te zvezde nisu obavezno odsjaj ili objava nekog drugog sveta već samo „svetlucaju kao drago kamenje / Koje zemlja u znoju rađa“.
Od zemlje smo i od zemlje polazimo, reči su nam date pa rečima zabacujemo, kao udicama: pa iako je „kotarica mokra i prazna“ imamo pravo da se kao ribar-filosof iz pesme „Ihtiološko spasenje“, smeškamo, „kao da smo pronašli ključeve života“. Jer kotarica je ipak mokra, zamahivali smo, zar ne, voda je ipak tu ako ne već i riba; i riba je tu, znamo, samo ne u našim rukama, pod napim jezikom, ali biće… zašto ne bi bila?
Svetovi prolaze, ali svetovi traju, kako kaže naslov ove Aleksićeve zbirke, i radi se o svetovima, ne o jednom svetu, a svaki od tih svetova bi mogao biti svako od nas, i svaka pojedinačnost što postoji. Zar to već nije dovoljno za pevanje? I, pored toga, nešto traje u svetovima. Trajemo mi, ono što je u nama mi i ono od čega smo sazdani, što takođe nikad neće nestati. Pevamo iz prolaznosti, ali pevamo o trajanju, tačnije – pevamo trajanju. Onome što je trajno, što nikada ne umire, tom ne-umiranju pevamo.
Ako Aleksić izbegava reč „večnost“ to je zbog njene apstraktnosti, koje se kloni, dok trajanje podrazumeva ovo sada i ovde, ali i ono što preživljava, zauvek, ali bez apsolutnog raskida sa onim što je sada i ovde. Trajanje postoji dok postoji ovde i sada, dok postoji vreme, to istrajavanje, dotrajavanje, ali u njegovoj osnovi je ono što će postojati i kad vremena ne bude, kad bude sve drugo i drugačije, ali gde opet možemo reći – ovo je ta tvorevina, ta zemlja, taj ja-ti-on.
Pevamo tome, ali pevamo i nama samima, onom što preživljava u nama, makar u tom „posle sutra“ i ne prepoznali sebe, tako očišćene, i ne prepoznali da smo to uopšte mi. A baš to je ono čemu smo i šta smo, a možda i iz čega smo pevali. I ako je naša pesma bar malo uspela u tome, vredelo je, sav život nam je – nadajmo se – vredeo.
