Каспар Давид Фридрих, Луталица изнад мора магле, 1818.
Савремени свет иде у сусрет духовној обнови. Многи то још не виде: једни – зато што нису иживели своје старе заблуде и настављају да их сматрају „последњом речју“ живота и истине; други – зато што су патње и невоље наше епохе превелике и исцрпљују у људима све њихове снаге. Има и оних који су осетили неопходност духовне обнове, али не виде нови истинити пут и не знају од чега да почну… Али, ближи се тај „дан“ када ће духовна обнова започети сама од себе, и то стога што ће се стари путеви и правци показати истрошеним, разочарење ће обузети душе и људске невоље и патње постаће неподношљиве…
Стога би било важно предвидети какви ће бити ти нови путеви и шта нам је сада чинити како бисмо на њих ступили без сумњи и колебања. Недостојно је за човека да буде у беспомоћном и пасивном положају, да се препусти својој непојмљивој „судбини“ с покорношћу малог детета. Човек мора да схвати своје грешке и заблуде, да слободно суди о њима, а не да се предаје иживљеној психози која му је већ донела толико невоља. Човек је позван да овлада својом душом и њеним слабостима, да се ослободи стања духовног слепила и да стваралачки уређује своју нову судбину пред лицем Божијим. Трагични историјски догађаји, немири и несреће послати су нам зато да бисмо се уразумили и усредсредили на оно што је од суштинске животне важности, да бисмо се сетили наше стваралачке слободе и у себи самима открили нашу сопствену духовну дубину, како бисмо онда, полазећи од ње, отпочели нашу обнову – слободно, одважно и активно.
Најпре би требало да се усредсредимо на оно што смо изгубили. Човечанство је током последња два века покушало да изгради културу без вере, без срца, без созерцања и без савести; и данас та култура испољава своје слабости и доживљава свој крах.
Људи више нису хтели да верују пошто су уверили себе да је вера, тобоже, противразумно, научно неодрживо и „реакционарно“ стање душе. Људи су се одрекли срца зато што је почело да им се чини да срце смета инстинкту, да је оно нека врста „глупости“ и сентименталности, да подрива људску предузимљивост и да доводи човека у смешан положај; а „уман“ човек се највише плаши да не испадне смешан; он жели „да ради праву ствар“ и да се учврсти у земаљском животу. Људи су одбацили созерцање зато што трезвени, прозаични људски „ум“ презире „фантазију“ и сматра да је у животу најважније „емпиријско“ и „прозаично“. Они су из живота потиснули начело савести зато што се њени живоносни позиви и прекори апсолутно не уклапају у контекст хладнокрвних рачуна и пословних планова. А иза свега тога, упоредо са окорелим самољубљем и самоумишљеношћу, крио се лажни стид и лажни страх: људи се плаше беде и неизвесности, они се плаше да се не прочују као детињасти, неозбиљни и смешни… Незајажљиво самоосећање, таштина и частољубље сједињују се овде са страхом од „друштвеног мњења“…
Овај лажни стид биће превладан и одстрањен захваљујући великим невољама и страдањима наше епохе. Јер, страдање је истинска и моћна реалност, оно човека приближава бићу у тој мери, да се људи уче да буду, а не да се показују, и њихова сујетна жеља „да се прочују“ и „прославе“ одлази у задњи план. Али, то и значи да савременом човеку предстоји да се још мучи и трпи, и то, можда, у њему још досад непознатим облицима угњетавања и понижавања, све док не нестане све оно што се само привиђа, што је условно и мртво и док на површину не избије извор унутарње реалности и стваралачке снаге. Човек мора поново да пожели истинску реалност, супстанцију васколиког бића и сваког живота. Тада ће се у њему отворити и оживети срце; тада ће се он слободно и одлучно препустити созерцању срца; тако ће он изнова пронаћи Бога, помириће се са својом савешћу и почеће да ствара нову културу – налазећи нову веру у Христа, градећи нову науку, саздајући нову уметност, формулишући ново право и уводећи нову, нипошто не социјалистичку социјалност…
Немогуће је предвидети и предсказати када ће, заправо, отпочети ова духовна обнова, и када ће наступити час стваралачког пробоја и постигнућа. Његови појединачни носиоци и реализатори живели су у свим вековима и они врше своје дело и данас. У сваком случају, ми смо већ сада дужни да тражимо тачну дијагнозу за савремену духовну кризу и да назначујемо истините путеве који воде духовној обнови.
Посебну улогу у томе требало би да одигра философија као љубав према мудрости, као потреба за божанским садржајима, као најодговорније истраживање, као воља за очигледношћу у стварима од највише и екстремне важности. Философи наше епохе ће поступити исправно, уколико забораве своје субјективно-произвољне „конструкције“ и разноразне „гносеолошке“ и „дијалектичке“ комбинације и свим снагама се посвете предметном созерцању.
Тада ће они пре свега увидети и указати на духовне ране савремене културе, полазећи од губитка светог у људском животу и завршавајући истраживањем оних бездана у којима се гнезди зло света.
Након тога, њима предстоји да установе дијагнозу наше културне кризе и да покажу како савремено човечанство прецењује чулни живот и чулне ужитке, како ствара културу без срца и како урања у хаос духовног помрачења.
Окрећући се путевима духовне обнове, они ће најпре морати да се позабаве питањима васпитања како би указали на његове најважније, заборављене и занемарене задатке: треба будити духовно начело у дечјем инстинкту, треба га поучавати осећању одговорности, треба јачати код људи предметну моћ суђења и вољу за духовном целовитошћу.
Ваља тачно оценити бреме земаљског постојања, које ми носимо кроз цео живот, и наћи природне и праведне начине да се оно социјално олакша.
Нарочито је важно појмити и објаснити људима суштину стваралачког живота. То је највећи задатак за поколења која ће доћи после нас. Структура стваралачког акта, који гради културу, мора бити појмљена до дна и обновљена из саме дубине, и то у свим областима и духовним позвањима.
А да би се сви ти задаци разрешили, неопходно је да се људима обезбеди приступ првобитним основама духа и живота. Човек будуће културе мора поново да заволи духовну слободу, да се преда живој доброти срца, да у себи однегује драгоцену кроткост као извор истинске снаге, да осећа дубоко поштовање пред тајном Божијег универзума, да у себи ојача снагу срдачног созерцања, да се научи радости благодарења и да обнови у себи истинску религиозност.
И оно што ће он онда изучавати у свету, освештаће његов лични живот и повешће његову културу путевима истинског хришћанства.
Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 7–10.
Превод: Радослав Божић
