O novom čoveku

Savremeni svet ide u susret duhovnoj obnovi. Mnogi to još ne vide: jedni – zato što nisu iživeli svoje stare zablude i nastavljaju da ih smatraju „poslednjom rečju“ života i istine; drugi – zato što su patnje i nevolje naše epohe prevelike i iscrpljuju u ljudima sve njihove snage. Ima i onih koji su osetili neophodnost duhovne obnove, ali ne vide novi istiniti put i ne znaju od čega da počnu… Ali, bliži se taj „dan“ kada će duhovna obnova započeti sama od sebe, i to stoga što će se stari putevi i pravci pokazati istrošenim, razočarenje će obuzeti duše i ljudske nevolje i patnje postaće nepodnošljive…

Stoga bi bilo važno predvideti kakvi će biti ti novi putevi i šta nam je sada činiti kako bismo na njih stupili bez sumnji i kolebanja. Nedostojno je za čoveka da bude u bespomoćnom i pasivnom položaju, da se prepusti svojoj nepojmljivoj „sudbini“ s pokornošću malog deteta. Čovek mora da shvati svoje greške i zablude, da slobodno sudi o njima, a ne da se predaje iživljenoj psihozi koja mu je već donela toliko nevolja. Čovek je pozvan da ovlada svojom dušom i njenim slabostima, da se oslobodi stanja duhovnog slepila i da stvaralački uređuje svoju novu sudbinu pred licem Božijim. Tragični istorijski događaji, nemiri i nesreće poslati su nam zato da bismo se urazumili i usredsredili na ono što je od suštinske životne važnosti, da bismo se setili naše stvaralačke slobode i u sebi samima otkrili našu sopstvenu duhovnu dubinu, kako bismo onda, polazeći od nje, otpočeli našu obnovu – slobodno, odvažno i aktivno.

Najpre bi trebalo da se usredsredimo na ono što smo izgubili. Čovečanstvo je tokom poslednja dva veka pokušalo da izgradi kulturu bez vere, bez srca, bez sozercanja i bez savesti; i danas ta kultura ispoljava svoje slabosti i doživljava svoj krah.

Ljudi više nisu hteli da veruju pošto su uverili sebe da je vera, tobože, protivrazumno, naučno neodrživo i „reakcionarno“ stanje duše. Ljudi su se odrekli srca zato što je počelo da im se čini da srce smeta instinktu, da je ono neka vrsta „gluposti“ i sentimentalnosti, da podriva ljudsku preduzimljivost i da dovodi čoveka u smešan položaj; a „uman“ čovek se najviše plaši da ne ispadne smešan; on želi „da radi pravu stvar“ i da se učvrsti u zemaljskom životu. Ljudi su odbacili sozercanje zato što trezveni, prozaični ljudski „um“ prezire „fantaziju“ i smatra da je u životu najvažnije „empirijsko“ i „prozaično“. Oni su iz života potisnuli načelo savesti zato što se njeni živonosni pozivi i prekori apsolutno ne uklapaju u kontekst hladnokrvnih računa i poslovnih planova. A iza svega toga, uporedo sa okorelim samoljubljem i samoumišljenošću, krio se lažni stid i lažni strah: ljudi se plaše bede i neizvesnosti, oni se plaše da se ne pročuju kao detinjasti, neozbiljni i smešni… Nezajažljivo samoosećanje, taština i častoljublje sjedinjuju se ovde sa strahom od „društvenog mnjenja“…

Ovaj lažni stid biće prevladan i odstranjen zahvaljujući velikim nevoljama i stradanjima naše epohe. Jer, stradanje je istinska i moćna realnost, ono čoveka približava biću u toj meri, da se ljudi uče da budu, a ne da se pokazuju, i njihova sujetna želja „da se pročuju“ i „proslave“ odlazi u zadnji plan. Ali, to i znači da savremenom čoveku predstoji da se još muči i trpi, i to, možda, u njemu još dosad nepoznatim oblicima ugnjetavanja i ponižavanja, sve dok ne nestane sve ono što se samo priviđa, što je uslovno i mrtvo i dok na površinu ne izbije izvor unutarnje realnosti i stvaralačke snage. Čovek mora ponovo da poželi istinsku realnost, supstanciju vaskolikog bića i svakog života. Tada će se u njemu otvoriti i oživeti srce; tada će se on slobodno i odlučno prepustiti sozercanju srca; tako će on iznova pronaći Boga, pomiriće se sa svojom savešću i počeće da stvara novu kulturu – nalazeći novu veru u Hrista, gradeći novu nauku, sazdajući novu umetnost, formulišući novo pravo i uvodeći novu, nipošto ne socijalističku socijalnost…

Nemoguće je predvideti i predskazati kada će, zapravo, otpočeti ova duhovna obnova, i kada će nastupiti čas stvaralačkog proboja i postignuća. Njegovi pojedinačni nosioci i realizatori živeli su u svim vekovima i oni vrše svoje delo i danas. U svakom slučaju, mi smo već sada dužni da tražimo tačnu dijagnozu za savremenu duhovnu krizu i da naznačujemo istinite puteve koji vode duhovnoj obnovi.

Posebnu ulogu u tome trebalo bi da odigra filosofija kao ljubav prema mudrosti, kao potreba za božanskim sadržajima, kao najodgovornije istraživanje, kao volja za očiglednošću u stvarima od najviše i ekstremne važnosti. Filosofi naše epohe će postupiti ispravno, ukoliko zaborave svoje subjektivno-proizvoljne „konstrukcije“ i raznorazne „gnoseološke“ i „dijalektičke“ kombinacije i svim snagama se posvete predmetnom sozercanju.

Tada će oni pre svega uvideti i ukazati na duhovne rane savremene kulture, polazeći od gubitka svetog u ljudskom životu i završavajući istraživanjem onih bezdana u kojima se gnezdi zlo sveta.

Nakon toga, njima predstoji da ustanove dijagnozu naše kulturne krize i da pokažu kako savremeno čovečanstvo precenjuje čulni život i čulne užitke, kako stvara kulturu bez srca i kako uranja u haos duhovnog pomračenja.

Okrećući se putevima duhovne obnove, oni će najpre morati da se pozabave pitanjima vaspitanja kako bi ukazali na njegove najvažnije, zaboravljene i zanemarene zadatke: treba buditi duhovno načelo u dečjem instinktu, treba ga poučavati osećanju odgovornosti, treba jačati kod ljudi predmetnu moć suđenja i volju za duhovnom celovitošću.

Valja tačno oceniti breme zemaljskog postojanja, koje mi nosimo kroz ceo život, i naći prirodne i pravedne načine da se ono socijalno olakša.

Naročito je važno pojmiti i objasniti ljudima suštinu stvaralačkog života. To je najveći zadatak za pokolenja koja će doći posle nas. Struktura stvaralačkog akta, koji gradi kulturu, mora biti pojmljena do dna i obnovljena iz same dubine, i to u svim oblastima i duhovnim pozvanjima.

A da bi se svi ti zadaci razrešili, neophodno je da se ljudima obezbedi pristup prvobitnim osnovama duha i života. Čovek buduće kulture mora ponovo da zavoli duhovnu slobodu, da se preda živoj dobroti srca, da u sebi odneguje dragocenu krotkost kao izvor istinske snage, da oseća duboko poštovanje pred tajnom Božijeg univerzuma, da u sebi ojača snagu srdačnog sozercanja, da se nauči radosti blagodarenja i da obnovi u sebi istinsku religioznost.

I ono što će on onda izučavati u svetu, osveštaće njegov lični život i povešće njegovu kulturu putevima istinskog hrišćanstva.

 

Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 7–10.
Prevod: Radoslav Božić