Преводи и преписи

О крсту

Казимир Маљевич, Црни крст на црвеном овалу, 1927.

1.

Сопствени, себи својствени начин на који се врши молитва, то је прављење свог крста. Човек у мисли полази од себе и на крају се враћа себи, али полази од себе из средине, не од стварног почетка, нити од стварног краја. Зато крст, иако личи на нас, мора увек изнова да се прави по нашој мери и у великој супротности са нашим обликом узетим из свакодневнице, из безобличне средине. Ко дође молитвом до сопственог крста у први мах не зна где је то стигао, – у средиште у којем се секу данас и не-данас, или у наличје космса, у своју сенку од које је хтео да одбегне?

2.

Крст је непомичан, он се не креће, у њему се окрећемо само ми као инсект који се врти по сопственој паучини. Крст не производи ватру и не може да изгори јер се у њему времена тако укрштају да пламен који се протеже по једној временској осовини, не може да га стигне, као што крст који је сам собом затегнут, саплетен, заустављен, не може да иде у корак са пламеном светског преображења, те не може у свколиком мењању облика ни да учествује. Ипак се у њему сустиче рађање, сусрећу се нараштаји, као што се види у најранијим представљањима људске укрштености и у првој мисли да два зрачења препречују једно другом пут и посвећују се у нешто друго. Мајка држи попреко дете на прсима, и то је крст, у зеленом камену чија боја личи на листове биља (фигуре од стеатита из бронзаног доба, Ерими, на Кипру). И враћа се крст у гробовима, повремено, у којима је кичма потомка легла попреко на тело родитеља, да и не покушамо да рашчланимо шта то све може да значи (гробови раног средњег века, северна Европа). Не треба заборавити никад да крст није само геометрија, планиметрија, иако се догађа у једној равни, на једној истој површини, напротив, он је пластичан, прво због наше споствене телесности, онда и од његове многознанчности из које расте људско биће на које крст личи.

3.

Шта чини божанство са крстом кад га човек држи у руци ми не знамо, то је можда вид у којем се привиђамо божанским очима, и без крстастог знака остајемо њему невидљиви. Зато падамо на свој крст, понекад обезнањени, понекад крвави, да бисмо се са њега подигли опет у неком новом значењу. Једном је распета змија у нама, други пут је трнов венац стављен на главу серафима. Или постајемо сан који је нашао своју праву димензију јер може да прође кроз теснац којим се у пртеходном будном стању није ни ходало. Али кретање се убрзо показује као укрштено, дакле привидно: идемо површином сфере за коју се тврдило да је без граница. А сама сфера је велика граница између оног што она садржи и оног што је окружује, и на тој напетости унутрашњег према спољњем, која није само људска, стоји велико раскршће крста којег се чврсто држимо.

 

Извор: Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Просвета, 1999, стр. 49–51.