Kazimir Maljevič, Crni krst na crvenom ovalu, 1927.
1.
Sopstveni, sebi svojstveni način na koji se vrši molitva, to je pravljenje svog krsta. Čovek u misli polazi od sebe i na kraju se vraća sebi, ali polazi od sebe iz sredine, ne od stvarnog početka, niti od stvarnog kraja. Zato krst, iako liči na nas, mora uvek iznova da se pravi po našoj meri i u velikoj suprotnosti sa našim oblikom uzetim iz svakodnevnice, iz bezoblične sredine. Ko dođe molitvom do sopstvenog krsta u prvi mah ne zna gde je to stigao, – u središte u kojem se seku danas i ne-danas, ili u naličje kosmsa, u svoju senku od koje je hteo da odbegne?
2.
Krst je nepomičan, on se ne kreće, u njemu se okrećemo samo mi kao insekt koji se vrti po sopstvenoj paučini. Krst ne proizvodi vatru i ne može da izgori jer se u njemu vremena tako ukrštaju da plamen koji se proteže po jednoj vremenskoj osovini, ne može da ga stigne, kao što krst koji je sam sobom zategnut, sapleten, zaustavljen, ne može da ide u korak sa plamenom svetskog preobraženja, te ne može u svekolikom menjanju oblika ni da učestvuje. Ipak se u njemu sustiče rađanje, susreću se naraštaji, kao što se vidi u najranijim predstavljanjima ljudske ukrštenosti i u prvoj misli da dva zračenja preprečuju jedno drugom put i posvećuju se u nešto drugo. Majka drži popreko dete na prsima, i to je krst, u zelenom kamenu čija boja liči na listove bilja (figure od steatita iz bronzanog doba, Erimi, na Kipru). I vraća se krst u grobovima, povremeno, u kojima je kičma potomka legla popreko na telo roditelja, da i ne pokušamo da raščlanimo šta to sve može da znači (grobovi ranog srednjeg veka, severna Evropa). Ne treba zaboraviti nikad da krst nije samo geometrija, planimetrija, iako se događa u jednoj ravni, na jednoj istoj površini, naprotiv, on je plastičan, prvo zbog naše sopstvene telesnosti, onda i od njegove mnogoznančnosti iz koje raste ljudsko biće na koje krst liči.
3.
Šta čini božanstvo sa krstom kad ga čovek drži u ruci mi ne znamo, to je možda vid u kojem se priviđamo božanskim očima, i bez krstastog znaka ostajemo njemu nevidljivi. Zato padamo na svoj krst, ponekad obeznanjeni, ponekad krvavi, da bismo se sa njega podigli opet u nekom novom značenju. Jednom je raspeta zmija u nama, drugi put je trnov venac stavljen na glavu serafima. Ili postajemo san koji je našao svoju pravu dimenziju jer može da prođe kroz tesnac kojim se u prethodnom budnom stanju nije ni hodalo. Ali kretanje se ubrzo pokazuje kao ukršteno, dakle prividno: idemo površinom sfere za koju se tvrdilo da je bez granica. A sama sfera je velika granica između onog što ona sadrži i onog što je okružuje, i na toj napetosti unutrašnjeg prema spoljnjem, koja nije samo ljudska, stoji veliko raskršće krsta kojeg se čvrsto držimo.
Izvor: Miodrag Pavlović, Svečanosti na platou, Beograd: Biblos Books, 2021, 37-38.
