Žuan Miro, Crveno sunce, 1950.
Mi, ljudi savremene epohe, ne smemo da se zanosimo iluzijama: kriza koju preživljavamo nije samo politička ili privredna kriza; njena suština ima duhovnu prirodu, njeni koreni nalaze se u samoj dubini našeg postojanja; ona nas stavlja pred poslednja pitanja i vodi nas u oblast svetog. Mi nemamo ni prava ni osnova da naš krah prikazujemo kao „nevinu“ i „bezopasnu“ slučajnost. Mi moramo pronaći u sebi odvažnost i moramo izoštriti pogled kako bismo stvari videli onakvima kakve one zaista jesu; moramo u sebi naći volju kako bismo izrekli svu istinu i krenuli novim putevima. Treba da se oslobodimo svakodnevnih sitnica i da se naviknemo da gledamo u dalj: kuda ide, kuda klizi savremeni svet? šta nas čeka? šta nam je činiti kako bismo predupredili najgore i izgradili nov, prelepi život?…
Ali postoji zakon po kojem se budućnost otkriva samo onome ko gleda iz dubine. Stoga je nama neophodno istinsko produbljivanje duha; mi se, pre svega, moramo usredsrediti i ući u živu dubinu našeg vlastitog bića, u „supstanciju“ naše čovečnosti, ili, kao što bi rekao Aristotel, u „entelehiju“ našeg duha, u onu svetu sferu čiju nam je blagodatnost i božanstvenost objavio Sin Božiji, Isus Hristos. Svuda, u celom svetu mora postepeno da otpočne duhovno preispitivanje naših duševnih aktova i naših predmetnih sadržaja: u pojedincima, u malim kružocima, u religioznim zajednicama, u filosofskim društvima i u kulturnim pokretima; ljudi će se usredsređivati na poslednje, svete izvore svoga života; oni će sazrcavati život svoga srca i sudiće o njemu – kakvo ono treba da bude, kakvim se ono pokazalo u stvarnosti i šta mu još nedostaje…
Što ozbiljnije, što odgovornije, što dublje, što iskrenije bude ovo preispitivanje, tim bolje. Jer nesreće i nevolje našeg vremena su velike, i opasnost će biti moguće savladati tek ako bude zahvaćena poslednja dubina ljudske duše, ako čovečanstvo ponovo prokrči sebi put ka Bogu. Ovde uopšte nije stvar samo u „ponovnom moralnom naoružavanju“, u tim siromašnim i usiljenim rečima koje označavaju novu i jeftinu modu i u najboljem slučaju obezbeđuju učvršćenu zakulisnu disciplinu. Čovečanstvu je potrebno obnavljanje duha i oplemenjivanje instinkta, vraćanje jevanđelskoj veri, a nisu mu potrebne „čiste rukavice“ koje obećava antihrist.
Obnova koja nam predstoji mora da čini celu epohu u istoriji. Jer stari putevi su istrošeni i pređašnja struktura akta, koji je stvarao kulturu, dovela nas je do užasnih, čudovišnih manifestacija unutarnje okrutnosti i spoljašnje tehnike. I bliži se vreme kada ćemo svi razmišljati samo o unutarnjoj obnovi i tražiti Božju pomoć i spasenje.
Stoga je naše vreme vreme preokreta. Nikada još negativne snage ljudskog bića nisu istupale s takvom drskošću, tako samouvereno, s takvom samosvešću; nikada još one nisu činile takve provokativne pokušaje da preuzmu vlast nad svetom; nikada još čovek nije raspolagao takvim tehničkim mogućnostima; nikada još nije vladao takvim razornim sredstvima… Na pomolu je prelom; možda se on već dešava. Pređašnja ravnoteža je izgubljena. I onoj najgoroj opasnosti, koja nam preti, možemo se suprotstaviti samo pod uslovom da izvršimo unutarnju obnovu…
I prve znake započete obnove prepoznaćemo u onom svojevrsnom zračenju koje će poticati od obnovljenih ljudi, u zracima žive dobrote, srdačnog sazrcavanja, savesti i muževno-spokojne vere. Jer ne može se dolaziti u dodir s ovim poslednjim sferama ljudski-božanstvene dubine, ako se prethodno u svom instinktu ne probudi živa duhovnost i ne oživi u sebi hrišćansko srce sa svom njegovom čudesnom energijom i pronicljivošću. A živo srce šalje u svet svoje zrake; i ovi zraci, koji iz njega ishode, nisu samo ljudski već su i božanstveno-duhonosni…
Sve češće se čuju glasovi koji tvrde da se čovečanstvo može spasiti samo putem „Novog otkrivenja“… Kao da je dato nam Hristovo otkrivenje „iscrpljeno“ ili „iživljeno“; kao da je čovečanstvo već prošlo Njegove puteve – puteve bogosinovstva, zahvalnosti, sazrcanja srca i žive dobrote – i oni ga nisu doveli ni do čega… Kao da savremena kriza nije naša kriza, već kriza Gospoda Boga zato što nam je On otkrio „premalo“ ili „predavno“ i sada treba da požuri i nadoknadi propušteno. A, u stvari, to mi nismo umeli da prihvatimo Otkrivenje koje nam je dato i da počnemo da živimo po njemu na pravi način…
Zraci božanskog Otkrivenja nisu nam bili uskraćeni. Oni nam svetle i sada, kao što su nam svetleli i na početku; i mi imamo zadatak da na pravi način primimo ove zrake i počnemo da živimo od njih. Mi treba da nađemo religiozni akt verne strukture, koji će nam dopustiti da to izvršimo tako da ti zraci ne svetle samo nama nego da se izlučuju kroz nas i iz nas, iz našeg sazrcanja srca, sjedinjujući nas sa drugim ljudima, osvetljavajući nam blisku i daleku budućnost i usmeravajući naš zemaljski život.
Savremeni čovek mora da uvidi i da se uveri da njegova sudbina zavisi od onoga šta on sam izlučuje u svet, i to u svim sferama života. On mora da se uveri u to da se radi o njegovom duševnom očišćenju, o oživljavanju i stvaralačkim patnjama njegovog srca. Zato što je zanemareno i zamrlo srce nemoćno i slepo. I kad se on obraća životu, ono ne može da unese u njega ništa dobro.
Ljudska kultura može biti obnovljena samo živim, zračećim srcem pošto se jedino u njemu začinju nove stvaralačke ideje, jedino je njemu dostupna očiglednost.
Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 321–323.
Prevod: Radoslav Božić
