Benksi
Evo šta je stajalo u njegovom pismu:
Poštovani kolega!
Ne razumem šta Vi to, u stvari, tražite od savremenog čovečanstva?… Što dalje ide razvoj kulture, to ona postaje intenzivnija i napregnutija. Kultura je, zapravo, ovaploćenje intenzivnosti: „mnogo“ se sabira i usredsređuje (akumulacija), a zatim deluje u formama koncentracije (intenzivnost). To predstavlja samu suštinu kulture. Upravo se nekulturnost manifestuje kroz rasejanost, nesređenost; i upravo zato je varvarstvo oličenje raspada, bezobličnog mnoštva ekstenzivnosti, nemoći. Nasuprot tome, onaj ko hoće da stvara kulturu mora da prikupi snage, da se nauči koncentraciji, pažnji, objedinjavanju; on sve mora da odmerava, da ulaže sve svoje snage i da se drži stoički do kraja. Bez toga, nikakva kultura nije moguća. Ali, upravo to i jeste presuda za svaku naivnost, neposrednost i nesvesnost. Misao i volja moraju da se probude, da se usredsrede, da sebi potčine uobrazilju i stvore ono što je neophodno. Šta će tu, takozvani, „život osećanja“, ili, kako još kažu, „srca“? Šta on može da nam pruži? On bi nam samo odvlačio pažnju, ometao intelektualnu koncentraciju i slabio voljnu energiju…
Dovoljno je samo redom razmotriti pojedine oblasti ljudske kulture – i sve će odmah postati jasno.
Uzmimo, recimo, sveodređujuću tehniku, veliku osnovu svakog kulturnog poduhvata. Ona se zasniva na matematičkim prirodnim naukama i rukovodi se razlozima vezanim za ekonomičnost snaga, korisnost i dohodak. Ovde je osećanje potpuno nemoćno; ono bi samo smetalo i stoga mora biti odstranjeno…
Ili, uzmimo privredu, pogotovo poslovni obrt: dve velike sfere realnih potreba i svrsishodne organizacije – carstvo trezvenog računa, hladnokrvne procene i predviđanja. Ovde se sve rešava tačnom kalkulacijom, konkurencijom, reklamom i brzo donetom odlukom. Zar tu ima mesta za ljubav? Ona bi sve samo sputala, rastvorila, razložila i podrila; ona bi pokolebala i zaustavila čitav privredno-društveni mehanizam; ona bi naterala čoveka da napravi nesmotrene gluposti i razorila bi ga. Čovek se s čovekom bori za svoj opstanak – i na tome počiva čitava privreda. Ovde vladaju instinkt samoodržanja i suparništvo. I ko se prepusti osećanjima i osećajnosti, taj propada…
Pogledajte nauku – tog glavnog pokretača savremene kulture. Tu se sve temelji na objektivnom ispitivanju i hladnoj analizi. Život osećanja, s njegovom nepostojanošću i kapricioznom subjektivnošću, uneo bi u nauku samo zamagljenost i pristrasnost; i stoga on mora biti ugušen ili, u svakom slučaju, ostavljen po strani. Što je manje „simpatije“ i „antipatije“, uzbuđenja i negodovanja, to se uspešnije odvija naučno istraživanje. Mržnja i ljubav samo porađaju naučne greške. U nauci „srce“, jednostavno, nema šta da traži. A ako uzmemo kulturu kao politiku, tek tu nikako neće biti mesta za „sentimentalnost“. U politici caruju lični, grupni i klasni interesi. Tu se odvija intelektualna i drska borba za vlast. Tu su neophodni hladan račun, trezvena i pronicljiva procena snaga, disciplina i uspešna intriga; i, naravno – vešta reklama. Političar mora da čuva ravnotežu u narodnom životu i da u svoju korist konstruiše „paralelogram snaga“. Od kakve koristi tu može da bude osećanje? Sentimentalni političar nikada neće doći do vlasti, a ako je i dobije, neće uspeti da je zadrži. Ovde se sve rešava voljom i silom; i tu ljubav nema šta da traži. Sentimentalnost bi uništila svako državno uređenje.
Počnete li da govorite o ljubavi u savremenoj umetnosti, svi će na Vas gledati kao na zastarelog čudaka-laika. Savremena umetnost je stvar oslobođene uobrazilje, tehničkog umeća i organizovane reklame. Sentimentalna umetnost je odživela svoj vek; to je bio vek pastirica i romantičara. Danas caruje smela i pronalazačka umetnost, sa „slikovitim mrljama“, zvučnim pikanterijama i efektnim obrtima. Savremeni umetnik zna samo za dve „emocije“: zavist – prilikom neuspeha, i samozadovoljstvo – u slučaju uspeha.
Od sve kulture ostaje samo religija koja je danas, izgleda, uzdrmana do temelja. Ali, zapadnim Evropljanima je već odavno postalo jasno da u religiji moraju da vladaju volja, disciplina i bogoslovski dokaz. Da bi čovek imao veru i religiju, on mora da poželi veru i uguši svoje sumnje. On mora da se potčini crkvenoj disciplini i da potisne svoje subjektivne simpatije. Samostalno, slobodno ispoljavanje osećanja i razuzdanost ličnog mišljenja, samo podrivaju i ruše religiju. Tu nema mesta ni sumnji ni samovolji; i ako crkva hoće da bude snažna, ona mora iz religije da odstrani srce.
Eto zašto kulturi uopšte nije neophodan život osećanja: on mora biti obuzdan, ukroćen i savladan. Razuzdano osećanje znak je necivilizovanosti, ono je ostatak varvarskih vremena…
A evo i mog odgovora:
Vaša su opredeljenja, uvaženi kolega, vrlo jasna i izuzetno poučna. Ona na zadivljujući način osvetljavaju ceo problem. Upravo iz onoga što ste Vi obelodanili, iznikla je, kod savremenih pokolenja zapadnog čovečanstva, današnja kultura bez srca. I mi smo svi dužni da stalno razmišljamo o tome da li će ona i dalje moći da opstane u takvom vidu i da li za nju ima spasa… Zato što prethodni rezultati njenog razvoja pružaju sliku suštog kraha, a, možda, i najveće katastrofe…
Kultura poslednjeg veka počiva na nekim osnovnim pretpostavkama o kojima se retko govori otvoreno, ali koje se savremenom „kulturnom čoveku“ još od detinjstva nameću kao nešto što se samo po sebi razume i što ne dopušta nikakve sumnje. Upravo zato, on kao da ih upija sa majčinim mlekom i živi u skladu s njima ceo život. A evo koje su to pretpostavke.
Srce postoji samo za glupake; pametni ljudi ga ne uzimaju u obzir i ne podležu njegovim sugestijama. Savest je izmišljotina svetaca; njome se zanose samo sentimentalni ljudi; samo za život nesposobni fantazeri drhte pred tim prividom vrline. Vera je zastarela; ona je postala ostatak prošlosti; ona se može oprostiti samo naivnim i neprosvećenim ljudima; a umni i obrazovani ljudi mogu samo da se pretvaraju da su verujući, a i to samo onda kada im je to u interesu, i iz lukavstva. Ljubav je ili zdravi polni instinkt, neophodan da bi se izrodila deca, ili, pak, staromodna sentimentalnost, licemerna fraza, ostatak primitivne prošlosti kom nema mesta u savremenom kulturnom životu…
Kako su se formirale, kako su ojačale ove pretpostavke savremene kulture – duga je priča: celokupan razvoj zapadno-evropskog čovečanstva daje odgovor na ovo pitanje; i bilo bi izvanredno poučno proučiti kako se, iz stoleća u stoleće, odvijala kristalizacija ovih osnova. Jednom će se pojaviti ruski naučnik koji će obaviti taj posao. Pod viševekovnim uticajem paganskog, a zatim i katoličkog Rima, ljudi su kultivisali volju i mišljenje; oni su nastojali da ovladaju uobraziljom koja se tako neoprezno probudila u epohi Renesanse, i da je potčine; zanemarivali su život osećanja u svoj njegovoj blagodatnoj dubini, slobodi i snazi. Od sveg čuvstva ostala je samo čulnost: erotika bez ljubavi. Samo su, s vremena na vreme, iz zemlje izbijali i dizali se ka nebu – apsolutno individualno i samovoljno – lični „gejziri“ osećanja, vreli izvori ljubavi i savesti koji za života nisu nailazili ni na razumevanje, ni na saosećanje; a posle smrti njihovog nosioca, njegovo delo se iskrivljavalo ili predavalo zaboravu (takav je bio slučaj sa Franciskom Asiškim u Italiji, sa Majsterom Ekhartom u Nemačkoj i Tomasom Karlajlom u Engleskoj). Mi ćemo, naravno, u savremenoj kulturi zapaziti i prepoznati i načelo društvene dobrotvornosti; ali, prilikom pobližeg razmatranja, ispostavlja se da u osnovi te dobrotvornosti leže voljna disciplina, shvatanje o koristi i umešna organizacija, a nikako ne ljubav, savest i osećanje. Društvena dobrotvornost je na Zapadu sračunata i promišljena; gotovo uvek je dobro regulisana i donosi nemalo koristi, ali je, isto tako, gotovo uvek bezosećajna i hladna; nedelikatna je i lišena ljubavi, ograničena samo na određene socijalne grupe i nema nikakve veze sa živom dobrotom… Ovde je reč o dobročinstvima koja se vrše bez srca.
Upravo u ovome je cela stvar: zapadnoevropska kultura kao da je sagrađena od kamena i leda. Njena religija, umetnost i nauka (osim malog broja genijalnih izuzetaka) su hladne; a politika, tehnika, privreda i poslovni obrt – bezdušni i surovi; i bezdušnost se ovde uzima kao velika zasluga („najviši stepen kulture!“)… Ljubav ometa um i volju, a kultura se smatra upravo delom volje i uma. Ispoljavati osećanja – detinjasto je i neozbiljno; prosto smešno! Ispasti smešan – najstrašnija je stvar za „ozbiljnog“ čoveka… Kultura zahteva strogost; a strogost je formalna, hladna i bezdušna.
Umni engleski filosof Hobs formulisao je, svojevremeno, sledeći sociološki zakon: „Čovek je čoveku vuk“ (homo homini lupus). Bilo bi nepravedno reći da je upravo to zakon savremene kulture. Pa, ipak, „kulturna pristojnost“ nalaže ljudima da jedni na druge obraćaju što je moguće manje pažnje: da ne opterećuju jedni druge nepotrebnim zapažanjima i opštenjem. Čovek je čoveku – prolaznik. Ili, kako je fino zapazio Čehov, čovek je čoveku ili zaključani sanduk, ili izvor nesporazuma. Ljudi liče na drvene kuglice koje se međusobno sudaraju i odbijaju u raznim pravcima. Ljudi su jedni drugima – suparnici ili konkurenti; i svako se pribojava tuđeg nedobronamernog pogleda i zameranja. Oni se brinu jedni o drugima samo u meri u kojoj jedan od drugog očekuju imovinsku ili službenu korist, ili to čine podstaknuti taštinom, ili čulnim nagonom. A iskorišćenog čoveka „otpisuju s računa“ i u prvoj pogodnoj prilici ga izneveravaju. I rade to savršeno svesno i dovoljno spretno. I, svesni toga, oni, reda radi – s vremena na vreme, deklamuju o humanosti; i proračunato, s nametljivom reklamom, osnivaju „humanitarne ustanove“. A, ipak, ljudi kao drvene kuglice slučajno naleću jedni na druge, odbijaju se i kotrljaju dalje svojim slučajnim putem. Ljudi se, jedni prema drugima, odnose tako kao da je njihovo normalno „zajedničko življenje“ pripremni stadijum za isto tako normalno „uzajamno napadanje“. Ali upravo zato, čim stvar dođe do borbe, odmah se pokaže da je „čovek čoveku vuk“…
Zato ovi oštri grčevi savremene kulture – revolucije, građanski i međunarodni ratovi – nisu slučajni: oni su prirodna posledica surovosti, pohlepe, zavisti i mržnje. Surovost tih sukoba već je utemeljena u svakodnevnoj surovosti i bezosećajnom životu. I nije ništa čudno što se, u pauzama između revolucija, odvijaju sistematske pripreme za nove revolucije; i što revolucija teži da zahvati čitavu vaseljenu. A pauze između ratova služe da bi se izumelo novo oružje; i „nauka“ već trguje svojim vojnim pronalascima, prodajući ih iz zemlje u zemlju. Oružje postaje sve razornije i ubitačnije; i već se usmerava na mirno stanovništvo. I već posvuda rade škole uzajamnog špijuniranja, uništavanja i istrebljivanja. I sve to uopšte nije slučajno, već je duboko utemeljeno u bezdušnosti savremene kulture [vidi o tome u mojoj knjizi „Pojuće srce“, ogledi „Izgubljeni dan“ i „O savesti“].
Eto zašto je potrebno priznati i glasno reći da je dalje kretanje tim putem nemoguće. Kultura bez srca samu sebe podriva: sa izumom atomske bombe, ona je došla do mogućnosti vaseljenskog samoubistva, a ovaj pronalazak, najverovatnije, ne predstavlja poslednju reč rušilačke tehnike. Izvori i osnove savremene kulture moraju biti iz korena preispitani. Svoju kulturu čovečanstvo stvara neverodostojnim unutarnjim aktom iz kog su isključeni srce, savest i vera, dok je snaga sozercanja – stavljena pod sumnju, ismejana i svedena na potčinjeno, skoro ugušeno stanje. Kultura koja se tako gradi je bolesna kultura i ovo što mi sada preživljavamo, sve naše volje, stradanja i brige prirodne su posledice te i takve bolesne kulture.
Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu, Beograd: Bernar, 2010, 71-77.
Prevod: Radoslav Božić
