Онлајн изложба Корелације (Кућа легата и Bite of Art) у којој се сучељавају радови двоје значајних српских уметника различитих генерација, Олге Јеврић (1922-2014) и Николе Коље Божовића (1975), отвара питања односа, међуодноса и саодноса као основе сваке уметности, културе и, подразумевано, културне традиције. Културна традиција се, не заборавимо, и гради не пасивном каталогизацијом него активним односом, непрестаном актуелизацијом и реконтекстуализацијом наслеђених стваралачких чинова, и то баш као чинова а не пуких предмета, који као такви остају (за нас) мртви и неделатни без обзира на сву почаст којима их можда обасипамо.
Уметнички чин подразумева материјал, чулима и обликовању доступан, онога ко материјал обликује и онога ко обликовано на естетски начин – дакле чулима посредовано – прима. Код Олге Јеврић и Коље Божовића тај материјал је изузетно присутан, он је важан аспект унутаруметничких корелација – сиров је (суров?), неочекиван или на први поглед (пре код Божовића, у неопопартистичком маниру) исувише стварносно баналан, док уметнички акт није ту да експонира генијалност ствараоца на нивоу лако читљиве досетке или идиосинкратског особењаштва које би да подражава оригиналност, него пре да отвори готово самоочигледну могућност тих материјала, форми и облика, њихову унутрашњу снагу, унутрашњи ток енергија од њих обликоване појединачности.
Однос према материјалу, а њиме и према материјалном и стварносном, ових аутора такође није сведен на једнозначну културну референтност, односно мрежу референци подложних дешифровању и од њега у великој мери рецептивно зависних, већ не склања поглед са стварности и њене културне представе, не одбацује је већ се суочава, можда чак бори са њом, отварајући могућност нашег перцептивног проширивања саме стварности, која свакако није сведена на њен свима очигледни лик.
А чему би уосталом друго требало да служи уметност, и није ли интелектуализација и дематеријалзација знак пре њене слабости него снаге, страха од уметности него ласкања њеном значају за данашњег човека? Уметност је превазилажење, преображавање и то нечег у основи конкретног и опажљивог, онога од чега се полази, била то материја, предмет, представа или знак, и што се отвара ка слободи као превазилажењу датости или нужности која нас толико окива и боли у овом свету, све док га је.
Код Олге Јеврић сам тај камен и метал делује као да је у потпуном хаосу и распаду, али нешто га држи, нешто неухватљиво а моћно, што нам оставља утисак снажнијег од сваке спољне хармоније, склада облика; код Божовића то је хаос нашег урбаног, технологијом и робно-потрошачким односном према стварима и људима премреженог света, али у који ненаметљиво продире један мир, сигурност и сталност, присутни не кроз симбол него управо кроз однос, сучељавање, корелацију елемената.
Неон код Божовића није анегдотски промовисан као симбол оностране светлости за наше време, као и вишесмислени плавичасти облик са низом могућих асоцијација, од библијских до ласцивних, већ они као такви могу бити виђени само у контексту рада и тешко описиви другим језиком него језиком управо тог рада, његове јединствене конкретности, његовог, усудићемо се – бића.
Поред корелације између уметника материјала и рецепијента – умерених ка активном, преображалачком, оживљујућем – на овој изложби доминира и корелација двоје уметника, која не само да на један нови начин осветљава сваког од њих, него и ствара један културни контекст, дијалог личности и епоха, са заједничком снагом превазилажења наметнутих оквира, не само оних описаних, задатим уметничким, друштвеним и културним конвенционалностима, већ и у односу на идеологију и за нас у многоме одређујућу цивилизацијску релацију између Истока и Запада.
Волео бих да ова изложба буде схваћена као прилог не укидању и занемаривању наших цивилизацијских и идеолошких дихотомија и подвојености, већ њиховом стваралачком превазилажењу. Да, ми смо људи свог времена и не правимо се да нисмо; да, ми смо јединствене и непоновљиве личности; да, ми припадамо једном културном контексту, традицији, која нас обавезује на дијалог, аутентичност а не саомоумишљену оригиналност која би све да створи изнова уместо да стваралачки обликује и преобликује; аутентичност оних који не истичу себе пред светом него уздижу себе ка оном што је свету изнад.
Поред тродимензионалне визуелне презентације самих радова, интегрални део изложбе су и филм о Олги Јеврић, видео искази Коље Божовића о сопственим раду и видео записи Божовићевих разговора са Оливером Томићем о стваралаштву Олге Јеврић, што све ствара једно интензивно и уистину културно и култивишуће, динамично и подстицајно естетско искуство; једну од могућих платфори за пут наше културне и сваког од нас појединачно што даље од учмалости и затворености, од страха и умора, од самодовољности и самопрезира, ка стварању нечега чега се можда нећемо стидети, не само у овом свету, већ можда и у вечности. Јер ако је личност очувана у вечности, ако су тело и твар – зашто да се не надамо опстанку бар нечега од нашег стваралачког искуства у тој вечности, бар нечег што бисмо уистину могли да сачувамо и принесемо и кажемо, свима кажемо – ово је од мене. Ово сам ја. И будимо једно.
