Onlajn izložba Korelacije (Kuća legata i Bite of Art) u kojoj se sučeljavaju radovi dvoje značajnih srpskih umetnika različitih generacija, Olge Jevrić (1922-2014) i Nikole Kolje Božovića (1975), otvara pitanja odnosa, međuodnosa i saodnosa kao osnove svake umetnosti, kulture i, podrazumevano, kulturne tradicije. Kulturna tradicija se, ne zaboravimo, i gradi ne pasivnom katalogizacijom nego aktivnim odnosom, neprestanom aktuelizacijom i rekontekstualizacijom nasleđenih stvaralačkih činova, i to baš kao činova a ne pukih predmeta, koji kao takvi ostaju (za nas) mrtvi i nedelatni bez obzira na svu počast kojima ih možda obasipamo.
Umetnički čin podrazumeva materijal, čulima i oblikovanju dostupan, onoga ko materijal oblikuje i onoga ko oblikovano na estetski način – dakle čulima posredovano – prima. Kod Olge Jevrić i Kolje Božovića taj materijal je izuzetno prisutan, on je važan aspekt unutarumetničkih korelacija – sirov je (surov?), neočekivan ili na prvi pogled (pre kod Božovića, u neopopartističkom maniru) isuviše stvarnosno banalan, dok umetnički akt nije tu da eksponira genijalnost stvaraoca na nivou lako čitljive dosetke ili idiosinkratskog osobenjaštva koje bi da podražava originalnost, nego pre da otvori gotovo samoočiglednu mogućnost tih materijala, formi i oblika, njihovu unutrašnju snagu, unutrašnji tok energija od njih oblikovane pojedinačnosti.
Odnos prema materijalu, a njime i prema materijalnom i stvarnosnom, ovih autora takođe nije sveden na jednoznačnu kulturnu referentnost, odnosno mrežu referenci podložnih dešifrovanju i od njega u velikoj meri receptivno zavisnih, već ne sklanja pogled sa stvarnosti i njene kulturne predstave, ne odbacuje je već se suočava, možda čak bori sa njom, otvarajući mogućnost našeg perceptivnog proširivanja same stvarnosti, koja svakako nije svedena na njen svima očigledni lik.
A čemu bi uostalom drugo trebalo da služi umetnost, i nije li intelektualizacija i dematerijalzacija znak pre njene slabosti nego snage, straha od umetnosti nego laskanja njenom značaju za današnjeg čoveka? Umetnost je prevazilaženje, preobražavanje i to nečeg u osnovi konkretnog i opažljivog, onoga od čega se polazi, bila to materija, predmet, predstava ili znak, i što se otvara ka slobodi kao prevazilaženju datosti ili nužnosti koja nas toliko okiva i boli u ovom svetu, sve dok ga je.
Kod Olge Jevrić sam taj kamen i metal deluje kao da je u potpunom haosu i raspadu, ali nešto ga drži, nešto neuhvatljivo a moćno, što nam ostavlja utisak snažnijeg od svake spoljne harmonije, sklada oblika; kod Božovića to je haos našeg urbanog, tehnologijom i robno-potrošačkim odnosnom prema stvarima i ljudima premreženog sveta, ali u koji nenametljivo prodire jedan mir, sigurnost i stalnost, prisutni ne kroz simbol nego upravo kroz odnos, sučeljavanje, korelaciju elemenata.
Neon kod Božovića nije anegdotski promovisan kao simbol onostrane svetlosti za naše vreme, kao i višesmisleni plavičasti oblik sa nizom mogućih asocijacija, od biblijskih do lascivnih, već oni kao takvi mogu biti viđeni samo u kontekstu rada i teško opisivi drugim jezikom nego jezikom upravo tog rada, njegove jedinstvene konkretnosti, njegovog, usudićemo se – bića.
Pored korelacije između umetnika materijala i recepijenta – umerenih ka aktivnom, preobražalačkom, oživljujućem – na ovoj izložbi dominira i korelacija dvoje umetnika, koja ne samo da na jedan novi način osvetljava svakog od njih, nego i stvara jedan kulturni kontekst, dijalog ličnosti i epoha, sa zajedničkom snagom prevazilaženja nametnutih okvira, ne samo onih opisanih, zadatim umetničkim, društvenim i kulturnim konvencionalnostima, već i u odnosu na ideologiju i za nas u mnogome određujuću civilizacijsku relaciju između Istoka i Zapada.
Voleo bih da ova izložba bude shvaćena kao prilog ne ukidanju i zanemarivanju naših civilizacijskih i ideoloških dihotomija i podvojenosti, već njihovom stvaralačkom prevazilaženju. Da, mi smo ljudi svog vremena i ne pravimo se da nismo; da, mi smo jedinstvene i neponovljive ličnosti; da, mi pripadamo jednom kulturnom kontekstu, tradiciji, koja nas obavezuje na dijalog, autentičnost a ne saomoumišljenu originalnost koja bi sve da stvori iznova umesto da stvaralački oblikuje i preoblikuje; autentičnost onih koji ne ističu sebe pred svetom nego uzdižu sebe ka onom što je svetu iznad.
Pored trodimenzionalne vizuelne prezentacije samih radova, integralni deo izložbe su i film o Olgi Jevrić, video iskazi Kolje Božovića o sopstvenim radu i video zapisi Božovićevih razgovora sa Oliverom Tomićem o stvaralaštvu Olge Jevrić, što sve stvara jedno intenzivno i uistinu kulturno i kultivišuće, dinamično i podsticajno estetsko iskustvo; jednu od mogućih platfori za put naše kulturne i svakog od nas pojedinačno što dalje od učmalosti i zatvorenosti, od straha i umora, od samodovoljnosti i samoprezira, ka stvaranju nečega čega se možda nećemo stideti, ne samo u ovom svetu, već možda i u večnosti. Jer ako je ličnost očuvana u večnosti, ako su telo i tvar – zašto da se ne nadamo opstanku bar nečega od našeg stvaralačkog iskustva u toj večnosti, bar nečeg što bismo uistinu mogli da sačuvamo i prinesemo i kažemo, svima kažemo – ovo je od mene. Ovo sam ja. I budimo jedno.
