Иван Јегдић
Млади извођач и комплетан аутор музике и стихова својих песама Иван Јегдић, који је недавно објавио албум под називом „Нека чују ме“, инсистира на жанровској несводивости својих песама, које лични поглед и интересовање за динамику и драматику унутрашњег живота употпуњују промишљеном рецепцијом друштвеног контекста и широким референтним оквиром утемељеним на култури, историји, митологији и религији.
Његове песме се баве личним недоумицама, људским односима, интимним трагањима, емотивним крхкошћу младости, жељом за слободом и протестом против насиља и неправде, док називи неких од њих, попут „Калигула“, „Јуда“, „Цезар“, или помињање Сизифа и Јова, не делују као псеудоинтелектуално оправдавање попкултурне баналности, него као промишљена, проживљена и вишеслојна уметничка транспозиција сопствених искустава и доживљаја, у жељи да се нађе прави израз за њихово уметничко уобичавање и посредовање.
Тако песма „Дезертер“ у којој се обраћа владару речима како не жели да гине за њега, није тек помодни и идеолошки-интересно мотивисан дефетистички сигнал, него озбиљно преиспитивање питања жртве и жртвовања, са могућношћи читања у кључу супротстављања „кнезу света овога“ из позиције личности, која је сама по себи поприште сукоба интензивнијих од оних колективних. У песми „Калигула“ преиспитује се трагање за сопствених идентитетом, који не би био сведен на збир сопствених лутања, уз сталну сенку самообмане и мање или више несвесног манипулативног односа моћи у људским односима и самосагледавању, са унапред припремљеним и „огледалним“ улогама господара и роба, насилника и жртве.
Лично самопреиспитивање за Јегдића није егоистична самодовољност, већ и тиме што се проширује на ширу друштвену и културну раван, као и активним трагањем за излазом из зачараног круга који је „свет овај“. Недоумице нису само повезане за интимне ломове у односу са другим људима и самосагледавање, него и за кључна питања стваралачког омишљавања сопственог живота и самоостварења. Тако се неуспех види, као у песми „Децембар“, као неспособност да се одговори на позив и препозна могући пут даље, односно неспремност да се преузме корак даље из инертне самозачараности („у планини траг, а ја сам остао, у даљини глас, а ја сам заспао“).
Стваралаштво и смисао нису ствар наше атомизоване самодовољности већ имају општи, заједнички и космички значај, па у песми „Драге руке“, ауторски глас се обраћа својим рукама, дакле личном и телесном чињењу у конкретном просторно-временском контексту, са питањем и њиховој способности да дотакну сунце, односно досегну светлост и створе нешто трајно, што остаје за сва времена (потенцијално и „после времена“?), баш са тим и због тог трага светлости у њима. Као штo се, верујем, песма о буђењу и исцељењу, код овог врло сензибилног и освешћеног аутора не зове случајно „Осам дана“, упућујући на есхатолошки исход у „осмом дану стварања“.
Најзад, песма „Бољи човек“ можда и најбоља, насложенија, потенијално најпровокативнија, поред тога што може бити тумачена као љубавна песма или песма у којој се преиспитују друштвени ауторитети, може бити схваћена и као полемички дијалог са самим Христом, његовом жртвом и његовим позивом на следбеништво, као и преиспитвање наше спремности да му се препустимо а да при томе не изгубимо себе, уместо Христу препуштајући се самообманама и пројекцијама или идеолошким замкама и налозима инстанци овоземаљске моћи иза кринке откривењске религије.
Музика и поезија овог младог аутора користи поетичка средства свог времена и своје генерације, изведена је са личним односом и саможртвеном отвореношћу и предстваља пример озбиљног и промишљеног, лично утемељеног и културолошки освешћеног стваралаштва генерације коју смо спремни лако да отпишемо као изгубљену у свету медија, технолошки посредованих комуникација и самоизолованости од налога заједнице, показујући да дух дише где хоће и да увек има простора да се каже свој глас, а неминовно ће се наћи они који ће желети да га чују. А онај са којим Јегдић, можда и не сасвим свесно, трагајући полемише у песми „Бољи човек“, верујемо, свакако хоће.
