Преводи и преписи

Битност храма

Хора (Цариград)

1.

Никад нико неће објаснити настанак храма. Једном изгледа да је избио из земље, други пут да се у њу укопао. Може изгледати да је спуштен са неба нечијом руком, или да је насукан брод са мора, који водама више никада неће запловити. Производ стваралачког духа, силазак духа који зна језике и начине градње, надоградња ритуалних радњи? Храм се може описати, оцртати, измерити. Види се или назире како је и с ким у односу, одбијању, помирењу. Он прелама, претвара, отвара и затвара. Залеђена песма, у окове затворена слика, перспектива што се отвара у зиду, повратак светлости у семе. Гроб што се нада да буде порекнут, благослов залебдео над земљом са жртвеника на путу ка небеским еонима? Геометрија која је отела свој простор, језик што је зашкргутао пешчаним камењем својих лелујавих симбола? Вештачки простори који теже врхунцу своје извештачености?

Маколико религије биле међу собом зараћене, маколико култови и обреди разних религија изгледали међусобно удаљени, место на којем се успостављају светилишта и подижу храмови, као што је по многим примерима познато, остаје кроз векове и миленијуме исто. Антагонизам разних религија као да се на крају своди на отимање за исто светилиште, за исто место на којем ће се ритуална радња обавити. Могући су разни одговори на питање зашто је тако, али њима се, по нашем мишљењу, читаво питање не исцрпљује. Места имају своју енергију и своју историју, скупљају зрачења разних елемената, или најкраћим путевима одашиљу своје поруке у горње и доње просторе. Као да је права сакралност нераздвојива од природе и унеколико независна од вероисповести која хоће да је заступа.

Но ружни су или неубедљиви храмови који хоће у исто време да заступају више религиозних назора; свеопшта религија не постоји, заједничка религиозност свих људи до сада се није могла успоставити. Насупрот космичке сакралности храмног места, храм мора да буде опредељен за одређен, постојећи вид религиозности. Али оно што се између различитих религиозности одвија као видљива архитектонска драма, замена једног светилишта и једног градитељског облика другим, дешава се, мање упадљиво, и у оквирима постојања исте религиозне традиције. Када се један готски храм, на пример, замени, надогради једним барокним храмовним здањем, што је чест случај био у већим деловима западне Европе, промена је дубока као да су се смениле две различите религиозности.

Односи снаге и тежине међу елементима се мењају; на космичким теразијама претеже час инертна материја, час ватра која је уздиже и префињује, час земља и вода које склапају јединице органске материје, час се елементи буне и крећу у разорне походе кроз простор и време. Њих следи људски говор који иде у временском следу да би постао приповедни мост или мисао која се испреда из себе а испомаже аргументима које налази на свом путу. Тако је и слика у храму већином исечак једне нарације, скулптура представља, и поред своје непомичности, личности и моћи једне божанске историје у покрету. Према моделу времена све постојеће се помера, мења, претвара. Али људском уму је истовремено дата визија неке тачке која у померању равнотеже међу елементима остаје непомична, на којој се митска прича и обредно делање укрштају, простор на коме се сустижу историјско збивање и ток песме која хоће да збивање памти и помоћу памћења да поучава.

Из концепта простора јавља се представа која све на једном месту сажима, појачава, претвара у нешто битније, трајније, ако не и вечно. Представа на том месту не мора да буде одмах у потпуној супротности према времену; кроз њу времена протичу, укрштају се, и замишља се, постају обновљива, времена искупљива, ако не и реверсибилна. То место је храм, и он као да има свој говор, али његово начело је друкчије од говора којим се служимо и који је у нама. Уместо серијалног начела, види се да храм подразумева чврст центар из којег енергија општења иде радијално, зракасто, шири се у простор, образује своју периферију, али се од центра никад не удаљује, не губи са њим везу, или, можемо замислити, у центар се увек враћа, или га стално у себи носи. Но такав „радијални“ говорни језик реално не постоји, према томе храм би био модел једног немогућег говора, нешто што је замишљено само парадоксалним моћима духа, или нешто што би тек требало створити.

2.

Храм то сам ја! – каже бог коме је храм посвећен, каже свештеник који у њему служи, каже свако ко у храм улази, учествује у култу, кажу елементи који се у њему сажимају, животна снага која се обнавља. Место где се сви поистовећују, где поистовећивањем постају велики, чисти, свепрозирући.

Храм је једно велико ја. То се види по његовим куполама, по торњу, по звону које звони. Што многи сматрају да је њихово лично ја, не мења ништа на ствари. Поистовећивање већ подразумева могућност да се у њему буде заједно.

Док човек мора стално да мисли себе у оквирима нечег другог, кроз друге, мора себе као појам да замењује за своје саставне делове, па за њихове супротности, ја се као језгро свести, прва потенција сазнања, удаљује, замагљује, конвертира  у непредвиђеном правцу. И храм као да га на то наводи. Мора да исповеда већ постојећу веру, да изговара унапред срочене речи. Мора да „себе исповеда“, да се одриче, да прилаже, да назире светост као супротност његовој дневној егзистенцији са којом се његово ја од малена изједначило. Међутим, обредом силаска у језгро оно достиже тачку на којој његова свест заиста има право на себе. Од полуге сазнања он постаје предметом сазнања, најзад и знање само. Знање јесте ja. Мозак те велике свести оличен је у храму, његово делање у обредним преображајима, комутацијама. Његова свест, унапред дата, пролази дуго кроз тамни тунел своје расутости, затим се тунел и затвара; смрт, гроб, искуство вечног наличја.

Да ли се и то расплиће? Да ли је расплет срећан? Да ли ja има везе са блаженством? Да ли је ја дом, да ли се ja може удомити? Треба питати храм, његово светилиште, његову жртву, силу којом он све преображава. Када би одговор ван њега био могућ, одговор би дошао толико брзо, да би пречица онемогућила сам храм, сакралност, само постојање. У одлагању одговора опстало је све што знамо: мисао, биће, светост. Храм је сведочанство те свеопште одложености. Истовремено, храм је машина која ради у бескрајно дугом времену одложености. И по томе је храм једно велико ja, оно које не може да на себе заборави.

Извор: Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Просвета, 1999, 52-56.