Доста је писано и различитим апоријама анархизма, као и о његовом односу са друштвеном динамиком и историјским развојем хришћанства, тако да се нећу трудити да о овоме кажем нешто битно ново. Ипак, интересантна ми је опомена Ноама Чомског (у књизи „О анархизму“), који надовезујући се на Рудолфа Рокера, каже како позивање на сложеност савременог друштва макар имплицитно подразумева „неки облик угњетавања и аутократске власти“.
Наиме, поред оспоравања анархизма за нереалистичност, неостваривост и неефикасност са становишта позивања на „људску природу“ (која ваљда подразумева хијерархијско устројство друштвене организације, или макар недовољну способност човека да самостално одређује услове и регулише праксу комуникације и деловања са другим људима и тиме преузме одговорност за друштвене токове), или „потребу за ефикасношћу“ (што одговара текуће доминантној идеологији економије као судбине, односно смисла друштвене заједнице и човека као друштвеног бића), постоји и став да анархизам не узима у обзир сложеност савременог друштва и да он у њему не може бити остварен.
Ако је, према Рокеру, анархизам не друштвени систем него „одређемо кретање у историјском развоју човечанства које тежи слободном и неспутаном развоју свих индивидуалних и друштвених животних снага“, а за анархисту слобода „конкретна животна могућност сваког људског бића да све своје снаге, способности и таленте које му је природа дала доведе до пуног развоја и да их усмери у друштвену корист“, сумња у архаичност анархизма у савременим околностима значило би дефинитивно искључивање саме могућности слободног личног развоја који узима у обзир заједнички интерес у времену у којем живимо, као времену „сложености“.
Ово би потенцијално значило да је „мрежна“ структура друштва за слободу потенцијално опаснија него експлицитно хијерархијска, док улога културе као друштвене праксе симболизације, комуникације и рефлектовања природне „датости“ није у у томе да развија природне дарове у правцу остварења човекове слободне воље као превладавања природне нужности, већ управо у свођењу, осиромашењу и контроли тих дарова. Ако укључимо инвективу о даровима чије је порекло у вољи и љубави Бога-личности према створењу које у слободи створио према сопственом „лику и подобију“, ствари постају још много драматичније.
Овакав увид о природи идеје о сложености модерног друштва, иако није настао из такве мотивације, више говори о самом том друштву него о идејама и праксама анархизма. Мрежна структура друштва у основи почива на привидној сложености, која почива на репродуковању а не на стваралаштву, и обрасцу а не на образу (лику, личности). Таква придивна сложеност није рефлексија или спознајно пресликавање (моделовање) сложености света природе или света духа (као света „човека придодатог природи“, што је Бејконова дефиниција културе), него њена симулација, односно стварање лажног, привидног и од природе и друштва одвојеног псеудо-света заснованог на саморепродукцији, који човека после свега и неизбежно суочавају само са сликом себе самог, овде-и-сада, односно својом маском (личином), а никада са ономе што ка превазилази и што је његова могућност.
На тај начин моћи доминације и контроле добијају мистични обол који не произилази од божанске призваности и легитимизације ове или оне инстанце моћи, већ од њене невидљивости, скривености, и то скривености која овај пут не имплицира оностраност него лавиринтску, дакле магијску скривеност мреже – моћ је истовремено свуда и нигде. Отпор је, дакле, узалудан, могућност промене не постоји, а питање избпра је заувек закључе(а)но.
Анархизам, макар само као идеја, слично уметности, овде има хеуристичку у мотивацину улогу раскринкавања те лажне сложености и праве природе псеудо-света који дубоко угњетава – са тенденцијом да укине – човека као слободно биће. Анархизам, опет као и уметност, поставља питања и не жели да се помири са непроменљивошћу и очигледношћу, аутоматизмом са којим прихватамо сервиране „истине“ о човеку, друштву и свету уопште, у смеру практиковања једне истинске сложености, која се подразумева када је људска личност у питању. Он поставља питање – можемо ли? Можемо ли да будемо личности и можемо ли да будемо друштво? Можемо ли, ипак, да остваримо и оплодимо оно што нам је природа дала, оно семе које нас ипак чини нечим што није само животиња, машина или привид?
Ако прихватимо да то семе није само природног, него и – колико и пророда сама – божанског порекла, одрицање од идеје слободе у име апстрактне и привидне „сложености“ које постоје ново име за датост и за судбину добија карактер темељног богоборства. Као хришћани не морамо бити анархисти, не морамо бити ни уметници, али не би смео да нас одбија ерос слободе и заједништва у тој слободи, које та „кретања у историјском развоју човечанства“ доносе. Крај се ближи и немојмо да нас затекне са рукама у – својим или туђим – џеповима, на коленима пред оваквим или онаквим идолима, макар имали и привидно „хришћанско“ обележје, или са секиром над главом свог брата или сестре, ма ко и ма какви они били. Не миримо се са злом, већ само и једино – са ближњима и са самим собом.
