Рођење Христово (детаљ), Сопоћани
Одјавна шпица филма Лазарев пут отпочиње сећањем на професора Александра Јовановића (1949–2021) који је некако сасвим неочекивано отишао, оставивши, то и даље јасно осећам, наш однос недовршеним. Био је то динамичан однос саткан од велике љубави и конфликта, од међусобно блиских вредности и неслагања. Док сам стајао изнад његовог ковчега на Бежанијском гробљу, са страшном дужношћу да га испратим посмртним словом, покушавајући да одржим чврстину у гласу који се ледио у немогућности прихватања да нас двојица више никада нећемо бити у прилици да разговарамо – разумео сам у свој пуноћи колико је Аца Јовановић био за мене формативна личност. Он ми је као веома младом пружио уточиште пред неразумевањем света и до данас је његов утицај на мој живот немерљив.
Аца је био човек културе – или тачније, човек високе културе – и он ме је том културом вероватно трајно заразио. Да би то урадио претрпео је много моје адолесцентско мангупирање. Имао је довољно снаге, духа, те сопствене аутентичности и безобразлука да се носи са мојим непрекидним провокацијама. Ја сам био онај клинац који стално поставља немогућа питања, подрива сваки ауторитет и у својој бесконачној слободи, коју сам ценио више од свега – даје себи за право да увек каже шта мисли. Био је то однос у ком смо се отуда сударали, али и он и ја смо изгледа волели изазове.
Аца ме, дакле, заразио високом културом, односом према високој култури. И иако сам се ја већи део времена око тога незрело измотавао – захваљујући њему сам имао прилику да у раним, формативним годинама, седим у друштву људи попут Новице Петковића или Ивана В. Лалића, да слушам Петра Пијановића или Милосава Тешића. То је обликовало мој однос према култури којој припадам, према њеном месту у јужнословенском и европском културном контектсту. То ме, на крају, а о томе је овде реч – излечило од потребе да подилазим тривијалности и кичу одакле год долазили.
Били су то људи који, на моје повремено заједљиво чуђење, нису марили за то јесу ли или нису занимљиви и разумљиви широком аудиторијуму – доживљавали су себе као чуваре одређеног корпуса вредности и евентуално су, попут Аце, осећали порив да просвећују друге, али никада им није падало на памет да те своје вредности на било који начин прилагођавају, поједностављују или праве са њима било какве компромисе. За Ацу су поезија једног Лалића, који му је напослетку и оставио читаву своју писану заоставштину, или фреска у Дечанима – биле вредности са којима једноставно није била могућа никаква манипулација – сви остали морали су улагати труд разумевања и спознаје тих вредности, није му никада падало на памет да би се оне могле некако дајџестирати, разложити, поједноставити, изменити, прилагодити и тако учинити приступачним онима са мање капацитета да их схвате. То не значи да ме на путу ка његовим родним Ратарима није малтретрирао неком локалном радио станицом која је пуштала оне старе народњаке, Василију Радојчић и њој сличне – био је поносан на свој шумадијски завичај, али са ”великим стварима”, стварима које је сматрао простором високе културе – није правио компромисе.
Данас разумем колико је дубок и пресудан утицај тај став на мене имао, колико ме он изградио и формирао мој вредносни систем. Нарочито се драматично одразио на мој живот у Цркви – јер ја већ деценијама живим као активни верник. У свакодневном животу то значи редовне одласке на литургије и све што уз то иде. Кроз године сам живео у различитим парохијским заједницама. И иако сам са свима делио чашу, у дну мог бића био је постојан простор издвојености и усамљености. Као и другде, осећао сам да се моје вредности не поклапају са доминантним вредностима заједнице у којој сам се, приморан потребом да будем окупљен око чаше, око Христа – нашао.
А за то је, заправо, сада то јасније схватам, била крива моја зараженост високом културом, биле су криве све оне књиге које је Аца извлачио из полица своје огромне библиотеке, све оне приче о поезији, архитектури, филму. Свакодневни живот наше цркве прожет је, наиме, као и у другим хришћанским конфесијама – нечим што ја дубоко доживљавам као религиозни кич. Колико год се трудио, тешко ми и данас падају ликови светитеља штампани на кесама, најразличитији облици унеозбиљавања икона које се масовно производе, ђинђуве које пролазе као бројанице, површне побожне песмице које се хорски изводе, уметнички безвредне светосавске рецитације, поплава најразличитијих популарних сентименталних музичких дела инспирисаних вером, кичасти музички спотови у којима девојке и момци засути латицама пролећног цвећа проносе лепоте наше вере, осетљив сам на неписмену црквену архитектуру и неозбиљан однос према архитектонском наслеђу, не марим за механички урађен фрескопис нити богоугодне филмове о свецима у којима преовлађује дидактичка намера – и уопштено – нисам баш одушевљен правцем у ком се све то одвија. Искрено, помало сам се надао да нас дубока теологија православне уметности може сачувати од свега тога – био сам забрињавајуће наиван у том погледу.
Југослав Оцокољић, Метаморфозе светог ратника
Моја сопствена реакција на тај мој став била је, испочетка наравно – кривица и аутоцензура. Кривица и аутоцензура иначе су природни сапутници свакога ко учествује у животу Цркве а има трунку социјалне интелигенције. Долазиш на литургију, пијеш после кафу у парохијској заједници, у којој људи чине најбоље што могу. Све те манифестације неукуса последица су прилагођавања већини, прилажење народу, разумевање духа новог доба. Људима је то потребно, на Цркви је да им то пружи, да снисходи, зар не? Али за све то време, негде дубоко из мене је проговарао строги и иронични израз Александра Јовановића који би све то био спреман да отпише као будалаштину. Кад би нестале све те ђинђуве – он не би тренуо, сматрао би то пожељним развојем догађаја, испражњеним простором на ком би се они који знају, који су посвећеници истине, могли коначно фокусирати на то да свима осталима покажу како треба. Могао би да се догоди чин просвећивања, ком је он, са приличном упорношћу, био посвећен до краја живота. Да није толико би посвећен непрекидном чину просвећивања – можда бисмо данас имали више текстова у којима маестрално тумачи поезију. Уместо тога – он је откривао тајне високе културе својим студентима дословце до последњег даха.
Показати ”како треба” није ограничавајући принцип неке нормативне поетике, већ разумевање вредности. Криза вредности не долази одатле што се вредност не производи, већ што се вредност више не препознаје. Јер из тога ”како треба” начињена је, заправо, читава наша традиција до тренутка у ком масовна производња и конзумација постају доминантан начин живота. Из тог ”како треба” позивани су најдаровитији протомајстори да подижу наше цркве, најдаровитији фрескописци да их осликају. Из тог ”како треба” настала је не само озбиљна религиозна књижевност већ су мотиви те књижевности мигрирали у савремену српску поезију, у стихове једног Лалића, Попе или Миодрага Павловића. Из тог ”како треба” које није повлађивало тривијалности, родили су се сликари попут једног, недавно отишавшег, Оцокољића. Из тог ”како треба” не поју само дечански монаси, већ се из њега исписује и Мокрањчева литургија и све његове руковети. Све су те вредности у нама, око нас, присутне и горуће под гомилом кичастог ћубрета којима смо их затрпали.
Јер кич је, пре свега – лаж. Утешан је, свакако, на начин на који су утешне и празне калорије које трпамо у себе гледајући неку идиотску серију. Та канта сладоледа ничим не доприноси здрављу нашег тела, а та серија не захтева никакав напор наше спознаје. Кич нас не напреже уколико, наравно – нисмо заражени високом културом. Истинска уметност, по оној познатој изреци, служи измећу осталог томе да узнемири мирне и умири узнемирене – односно да уздрма конформисте и пружи утеху неконформистима. Не постоји мање конформистичка позиција од позиције хришћанина – барем би тако требало да буде. Однос према истинској уметности и продуктима високе културе и према кичу тако не може бити за хришћанина неважан или успутан.
И тако сам се ја са тим мучио – нисам о томе ни са ким разговарао, кисело бих се осмехивао кад у неком манастиру пред неким озбиљним калуђерима нека деца рецитују сентименталне верске будалаштине, претварао се да ми је нови спот неког новокомпонованог верског састава невероватно занимљив, склањао поглед од кичастих иконица и захваљивао Богу што нисмо католици па смо лишени могућности да правимо и оне светлеће кипове светаца, рањеног срца Исусовог и осталог из верске сувенирнице, или што нисмо протестанти па да смишљамо још савременије изразе љубави према Исусу, седећи раздрагани на неком пољанчету око какве гитаре.
Ћутао сам јер су се аргументи супротне стране чинили непобедиви – прићи народу, увек прићи народу. У том прилажењу зарадити, јер Црква живи у свету у ком живимо и сви ми остали, не на Марсу. Уосталом, све то може звучати – сасвим снобовски, као некакав интелектуални снобизам, тражење длаке у јајету, главно је да људи основне, темељне ствари вере држе како треба, чему их још гњавити некаквом високом естетиком? Па ипак, ако анализирамо, кад људи у нашој Цркви раде то основно – долазе на литургију и слушају на њој молитве и појање, кад отворе Јеванђеље или Псалме, кад устану да прочитају какав акатист – свугде их сретну продукти високе културе. Кад стану да се помоле пред неком иконом – сва је прилика да је она начињена према неком ваљаном, вредном предлошку, неком продукту високе културе који је онда неко каширањем гледао да по свом сумњивом укусу украси и ”унапреди”.
Како год, та сам разматрања у принципу чувао за себе и нисам био расположен да их делим. Онда ми се догодио парохијски живот у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Ту смо породица и ја провели, ево сада већ преко двадесет година. Уз тај су олтар одрастала наша деца. Ја сам и ту, признајем, испрва мудро ћутао. Али режирам филмове – још такве који би могли бити од интереса за црквену јавност – и природно је да се не могу баш сакрити. Тако су, након неког времена и моји парохијски свештеници почели да се интересују за мој рад, да прате моје филмове и долазе на моје позоришне представе.
Било им је одмах јасно да излазе из свог хоризонта очекивања у ком се ред рецитације смењује са редом неке песме пригодног садржаја, али су ипак долазили да подрже мој рад, чинили су напор разумевања, проналазили у ономе што радим поглед на свет који је и њима близак, само обликован на другачији начин. Било је међу њима оних који би се, пре доласка на представу, опрезно распитали о садржају који ће гледати и примерености свог доласка. Ту сам искреност ценио више од свега, јер сам се увек осећао добро када су ствари отворене, када о својим сумњама и питањима проговарамо једни са другима.
Убрзо сам почео да осећам истинску унутрашњу подршку – разумевање за оно што радим, схватање вредности тога. То је било ново осећање. Иако сам обишао многе филмске фестивале на којима сам разговарао са публиком која разуме оно што радим, иако сам окружен сарадницима који схватају шта желим да кажем и са мном пролазе читав стваралачки процес – ова подршка заједнице досад је изостајала и ја сам је доживео дубоко интимно – као подршку чланова најближе породице, као пророчанство које се коначно чује и разуме и у сопственом селу.
Све је то врхунац доживело кад ми је старешина нашег храма, отац Предраг Тимотијевић, рекао и да су издвојили нека скромна средства да помогну завршетак филма. Била је недеља, стајали смо у необичном положају, на прозору – ја у сали, он на трему, кроз тај прозор смо се и загрлили, и он ми је тада рекао да су то учинили зато да бих ја ”знао да нисам сам”. Отац Пеђа је мој исповедник, прошао је са мном читав пут рада на овом филму и још много тога, и ово давање било је чин љубави и једног поверења које ме је нарочито потресло – поверења да је оно што радим ”миломе Богу приступачно”. И иако сам знао да се за мене моле на Хиландару, иако сам доживео подршку и разумевање Његове Светости, који је од почетака пратио рад на филму – ништа ме није интимно толико потресло колико подршка из моје парохије. У мојој парохији су разумели да је ово што ја радим у неку руку – мањински феномен и почели су да о мени воде бригу као о некој биљци која није честа и баш је стога ваља мало и понеговати.
Смештена у једном новијем београдском насељу, у модерном здању инипирисаном древном архитектуром – парохијска заједница цркве Светог Василија Острошког развијала се некако органски, као каква башта која се без нарочите силе култивише у смислене облике. Пратим то већ двадесет година – у парохији су се смењивали свештеници, али је она, неком благодаћу, уз све промене сачувала своју првобитну непретенциозност – била је и остала заједница различитих. Кад се недељом уђе на агапе у парохијски дом цркве Светог Василија Острошког, за одвојеним столовима људи седе према својим личним наклоностима и разговарају. Нико их није сатерао за један сто у чијем челу морају седети црквени предводници и држати слово. Тај је дух у тој мери присутан да је и сам Патријарх, током једног од скоријих долазака, исказао непријатност што седи издвојено, а ја сам доживео да један од владика седне преко пута мене, сакривши своју панагију у џеп од мантије, па до половине разговора нисам ни знао да је човек епископ.
Људи сваке недеље седе са себи сличнима, и ти одвојени столови представљају јединство различитости које је природни одраз црквеног живота. Храну им послужује свештенство. Исто оно свештенство које нас је који час пре хранило телом и крвљу Христовом разноси пите по столовима без икаквог зазора. И то је сасвим природно – то схватање да је црква обрнута пирамида, у чијем дну је Христос као темељ и основ који служи свима. Тако и након литургије наши свештеници настављају да испуњавају ту своју функцију, и све се то одвија уз много хумора и радости – јер такав је карактер недеље, дана у ком би радост ваљда требало да је очекивана ствар.
Ту, у таквој атмосфери, по први пут за све ове године у Цркви почео сам се осећати као код куће, без потребе да правим компромисе са својим ставовима. Имао сам прилику да их отворено саопштавам и да никада због тога не добијем осуђујући поглед. Престао сам да се самоцензуришем у убеђењу да нећу бити схваћен. И осетио сам се вољеним управо због онога што јесам. А то што јесам сведочим кроз оно што радим – свестан да то можда није увек најразумљивије, или није најразумљивије на прву, као што често бива са уметношћу у коју су уграђени слојеви значења и која се не може изразити једном једноставном поруком. Јер истинска уметност по својој природи тражи проницање и труд разумевања. Икона није једноставна, иако изгледа веома једноставно на први поглед. Оно што се иза ње догађа изузетно је комплексно. Ако покушамо ту комплексност да поједноставимо, да је ”спустимо” и ”приземљимо” својом једноставном памећу – чинимо, заправо, штету.
Пре неколико недеља пришао сам за једним од тих парохијских столова писцу предговора за ову књигу, ђакону Владану Таталовићу, да се договоримо око поновљене пројекције филма. Ђакон је, у оној опозицији коју сам поставио на почетку текста – човек високе културе, посвећен поменутом чину просвећивања. Требало је поново да погледамо филм и да разговарамо о слојевима значења у Лазаревом путу, о свему ономе што сам уткивао у тај филм, покушавајући да продубим ту тако ограничавајућу уметност. Владан је седео и јео и схватио сам да је то први пут да неког од нашег свештенства видим да заправо обедује за тим столовима – као да су увек били у позицији служитеља, и у цркви и у парохијској сали. Вероватно их у том положају нисам дотад запажао. Поред је седео старији човек и посматрао га. Било је у том посматрању нечег на основу чега сам и пре представљања схватио да је у питању Владанов отац – јер постоји један нарочит начин са којим родитељ посматра своје дете док једе. То је на мене оставило утисак – цела та сцена – јер ја сам човек који краде призоре, некада их себи могу објаснити, некада не могу, али их прикупљам у некакве менталне претинце и онда се они могу реализовати, можда, и на филмском платну. Имам их мноштво, много је у њима вишкова који оптерећују и највећа је вештина ослободити их се – зато филмске приче не пишем сам, али призоре кроз које их преносим додајем сам из тих многобројних претинаца.
Тај се призор – слика оца који брижно посматра свог одраслог сина како једе – можда и не би у мени у тој мери утврдила да касније, на излазу, Владанов отац није по образу помиловао оца Пеђу као маленог дечака, и да нисмо у том једном једноставном покрету остареле очинске руке сви у мом доживљају постали смањени на праву меру наше егзистенције – меру Божје деце.
Волео бих да оно што радим буде увек ваљана храна за ту децу – да од ње јача ткиво душе, да калорије не буду празне.
Доле, при дну одјавне шпице која почиње сећањем на професора Александра Јовановића – стајаће, уз остале, и моја парохија.
