Rođenje Hristovo (detalj), Sopoćani
Odjavna špica filma Lazarev put otpočinje sećanjem na profesora Aleksandra Jovanovića (1949–2021) koji je nekako sasvim neočekivano otišao, ostavivši, to i dalje jasno osećam, naš odnos nedovršenim. Bio je to dinamičan odnos satkan od velike ljubavi i konflikta, od međusobno bliskih vrednosti i neslaganja. Dok sam stajao iznad njegovog kovčega na Bežanijskom groblju, sa strašnom dužnošću da ga ispratim posmrtnim slovom, pokušavajući da održim čvrstinu u glasu koji se ledio u nemogućnosti prihvatanja da nas dvojica više nikada nećemo biti u prilici da razgovaramo – razumeo sam u svoj punoći koliko je Aca Jovanović bio za mene formativna ličnost. On mi je kao veoma mladom pružio utočište pred nerazumevanjem sveta i do danas je njegov uticaj na moj život nemerljiv.
Aca je bio čovek kulture – ili tačnije, čovek visoke kulture – i on me je tom kulturom verovatno trajno zarazio. Da bi to uradio pretrpeo je mnogo moje adolescentsko mangupiranje. Imao je dovoljno snage, duha, te sopstvene autentičnosti i bezobrazluka da se nosi sa mojim neprekidnim provokacijama. Ja sam bio onaj klinac koji stalno postavlja nemoguća pitanja, podriva svaki autoritet i u svojoj beskonačnoj slobodi, koju sam cenio više od svega – daje sebi za pravo da uvek kaže šta misli. Bio je to odnos u kom smo se otuda sudarali, ali i on i ja smo izgleda voleli izazove.
Aca me, dakle, zarazio visokom kulturom, odnosom prema visokoj kulturi. I iako sam se ja veći deo vremena oko toga nezrelo izmotavao – zahvaljujući njemu sam imao priliku da u ranim, formativnim godinama, sedim u društvu ljudi poput Novice Petkovića ili Ivana V. Lalića, da slušam Petra Pijanovića ili Milosava Tešića. To je oblikovalo moj odnos prema kulturi kojoj pripadam, prema njenom mestu u južnoslovenskom i evropskom kulturnom kontektstu. To me, na kraju, a o tome je ovde reč – izlečilo od potrebe da podilazim trivijalnosti i kiču odakle god dolazili.
Bili su to ljudi koji, na moje povremeno zajedljivo čuđenje, nisu marili za to jesu li ili nisu zanimljivi i razumljivi širokom auditorijumu – doživljavali su sebe kao čuvare određenog korpusa vrednosti i eventualno su, poput Ace, osećali poriv da prosvećuju druge, ali nikada im nije padalo na pamet da te svoje vrednosti na bilo koji način prilagođavaju, pojednostavljuju ili prave sa njima bilo kakve kompromise. Za Acu su poezija jednog Lalića, koji mu je naposletku i ostavio čitavu svoju pisanu zaostavštinu, ili freska u Dečanima – bile vrednosti sa kojima jednostavno nije bila moguća nikakva manipulacija – svi ostali morali su ulagati trud razumevanja i spoznaje tih vrednosti, nije mu nikada padalo na pamet da bi se one mogle nekako dajdžestirati, razložiti, pojednostaviti, izmeniti, prilagoditi i tako učiniti pristupačnim onima sa manje kapaciteta da ih shvate. To ne znači da me na putu ka njegovim rodnim Ratarima nije maltretrirao nekom lokalnom radio stanicom koja je puštala one stare narodnjake, Vasiliju Radojčić i njoj slične – bio je ponosan na svoj šumadijski zavičaj, ali sa ”velikim stvarima”, stvarima koje je smatrao prostorom visoke kulture – nije pravio kompromise.
Danas razumem koliko je dubok i presudan uticaj taj stav na mene imao, koliko me on izgradio i formirao moj vrednosni sistem. Naročito se dramatično odrazio na moj život u Crkvi – jer ja već decenijama živim kao aktivni vernik. U svakodnevnom životu to znači redovne odlaske na liturgije i sve što uz to ide. Kroz godine sam živeo u različitim parohijskim zajednicama. I iako sam sa svima delio čašu, u dnu mog bića bio je postojan prostor izdvojenosti i usamljenosti. Kao i drugde, osećao sam da se moje vrednosti ne poklapaju sa dominantnim vrednostima zajednice u kojoj sam se, primoran potrebom da budem okupljen oko čaše, oko Hrista – našao.
A za to je, zapravo, sada to jasnije shvatam, bila kriva moja zaraženost visokom kulturom, bile su krive sve one knjige koje je Aca izvlačio iz polica svoje ogromne biblioteke, sve one priče o poeziji, arhitekturi, filmu. Svakodnevni život naše crkve prožet je, naime, kao i u drugim hrišćanskim konfesijama – nečim što ja duboko doživljavam kao religiozni kič. Koliko god se trudio, teško mi i danas padaju likovi svetitelja štampani na kesama, najrazličitiji oblici uneozbiljavanja ikona koje se masovno proizvode, đinđuve koje prolaze kao brojanice, površne pobožne pesmice koje se horski izvode, umetnički bezvredne svetosavske recitacije, poplava najrazličitijih popularnih sentimentalnih muzičkih dela inspirisanih verom, kičasti muzički spotovi u kojima devojke i momci zasuti laticama prolećnog cveća pronose lepote naše vere, osetljiv sam na nepismenu crkvenu arhitekturu i neozbiljan odnos prema arhitektonskom nasleđu, ne marim za mehanički urađen freskopis niti bogougodne filmove o svecima u kojima preovlađuje didaktička namera – i uopšteno – nisam baš oduševljen pravcem u kom se sve to odvija. Iskreno, pomalo sam se nadao da nas duboka teologija pravoslavne umetnosti može sačuvati od svega toga – bio sam zabrinjavajuće naivan u tom pogledu.
Jugoslav Ocokoljić, Metamorfoze svetog ratnika
Moja sopstvena reakcija na taj moj stav bila je, ispočetka naravno – krivica i autocenzura. Krivica i autocenzura inače su prirodni saputnici svakoga ko učestvuje u životu Crkve a ima trunku socijalne inteligencije. Dolaziš na liturgiju, piješ posle kafu u parohijskoj zajednici, u kojoj ljudi čine najbolje što mogu. Sve te manifestacije neukusa posledica su prilagođavanja većini, prilaženje narodu, razumevanje duha novog doba. Ljudima je to potrebno, na Crkvi je da im to pruži, da snishodi, zar ne? Ali za sve to vreme, negde duboko iz mene je progovarao strogi i ironični izraz Aleksandra Jovanovića koji bi sve to bio spreman da otpiše kao budalaštinu. Kad bi nestale sve te đinđuve – on ne bi trenuo, smatrao bi to poželjnim razvojem događaja, ispražnjenim prostorom na kom bi se oni koji znaju, koji su posvećenici istine, mogli konačno fokusirati na to da svima ostalima pokažu kako treba. Mogao bi da se dogodi čin prosvećivanja, kom je on, sa priličnom upornošću, bio posvećen do kraja života. Da nije toliko bi posvećen neprekidnom činu prosvećivanja – možda bismo danas imali više tekstova u kojima maestralno tumači poeziju. Umesto toga – on je otkrivao tajne visoke kulture svojim studentima doslovce do poslednjeg daha.
Pokazati ”kako treba” nije ograničavajući princip neke normativne poetike, već razumevanje vrednosti. Kriza vrednosti ne dolazi odatle što se vrednost ne proizvodi, već što se vrednost više ne prepoznaje. Jer iz toga ”kako treba” načinjena je, zapravo, čitava naša tradicija do trenutka u kom masovna proizvodnja i konzumacija postaju dominantan način života. Iz tog ”kako treba” pozivani su najdarovitiji protomajstori da podižu naše crkve, najdarovitiji freskopisci da ih oslikaju. Iz tog ”kako treba” nastala je ne samo ozbiljna religiozna književnost već su motivi te književnosti migrirali u savremenu srpsku poeziju, u stihove jednog Lalića, Pope ili Miodraga Pavlovića. Iz tog ”kako treba” koje nije povlađivalo trivijalnosti, rodili su se slikari poput jednog, nedavno otišavšeg, Ocokoljića. Iz tog ”kako treba” ne poju samo dečanski monasi, već se iz njega ispisuje i Mokranjčeva liturgija i sve njegove rukoveti. Sve su te vrednosti u nama, oko nas, prisutne i goruće pod gomilom kičastog ćubreta kojima smo ih zatrpali.
Jer kič je, pre svega – laž. Utešan je, svakako, na način na koji su utešne i prazne kalorije koje trpamo u sebe gledajući neku idiotsku seriju. Ta kanta sladoleda ničim ne doprinosi zdravlju našeg tela, a ta serija ne zahteva nikakav napor naše spoznaje. Kič nas ne napreže ukoliko, naravno – nismo zaraženi visokom kulturom. Istinska umetnost, po onoj poznatoj izreci, služi izmeću ostalog tome da uznemiri mirne i umiri uznemirene – odnosno da uzdrma konformiste i pruži utehu nekonformistima. Ne postoji manje konformistička pozicija od pozicije hrišćanina – barem bi tako trebalo da bude. Odnos prema istinskoj umetnosti i produktima visoke kulture i prema kiču tako ne može biti za hrišćanina nevažan ili usputan.
I tako sam se ja sa tim mučio – nisam o tome ni sa kim razgovarao, kiselo bih se osmehivao kad u nekom manastiru pred nekim ozbiljnim kaluđerima neka deca recituju sentimentalne verske budalaštine, pretvarao se da mi je novi spot nekog novokomponovanog verskog sastava neverovatno zanimljiv, sklanjao pogled od kičastih ikonica i zahvaljivao Bogu što nismo katolici pa smo lišeni mogućnosti da pravimo i one svetleće kipove svetaca, ranjenog srca Isusovog i ostalog iz verske suvenirnice, ili što nismo protestanti pa da smišljamo još savremenije izraze ljubavi prema Isusu, sedeći razdragani na nekom poljančetu oko kakve gitare.
Ćutao sam jer su se argumenti suprotne strane činili nepobedivi – prići narodu, uvek prići narodu. U tom prilaženju zaraditi, jer Crkva živi u svetu u kom živimo i svi mi ostali, ne na Marsu. Uostalom, sve to može zvučati – sasvim snobovski, kao nekakav intelektualni snobizam, traženje dlake u jajetu, glavno je da ljudi osnovne, temeljne stvari vere drže kako treba, čemu ih još gnjaviti nekakvom visokom estetikom? Pa ipak, ako analiziramo, kad ljudi u našoj Crkvi rade to osnovno – dolaze na liturgiju i slušaju na njoj molitve i pojanje, kad otvore Jevanđelje ili Psalme, kad ustanu da pročitaju kakav akatist – svugde ih sretnu produkti visoke kulture. Kad stanu da se pomole pred nekom ikonom – sva je prilika da je ona načinjena prema nekom valjanom, vrednom predlošku, nekom produktu visoke kulture koji je onda neko kaširanjem gledao da po svom sumnjivom ukusu ukrasi i ”unapredi”.
Kako god, ta sam razmatranja u principu čuvao za sebe i nisam bio raspoložen da ih delim. Onda mi se dogodio parohijski život u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi. Tu smo porodica i ja proveli, evo sada već preko dvadeset godina. Uz taj su oltar odrastala naša deca. Ja sam i tu, priznajem, isprva mudro ćutao. Ali režiram filmove – još takve koji bi mogli biti od interesa za crkvenu javnost – i prirodno je da se ne mogu baš sakriti. Tako su, nakon nekog vremena i moji parohijski sveštenici počeli da se interesuju za moj rad, da prate moje filmove i dolaze na moje pozorišne predstave.
Bilo im je odmah jasno da izlaze iz svog horizonta očekivanja u kom se red recitacije smenjuje sa redom neke pesme prigodnog sadržaja, ali su ipak dolazili da podrže moj rad, činili su napor razumevanja, pronalazili u onome što radim pogled na svet koji je i njima blizak, samo oblikovan na drugačiji način. Bilo je među njima onih koji bi se, pre dolaska na predstavu, oprezno raspitali o sadržaju koji će gledati i primerenosti svog dolaska. Tu sam iskrenost cenio više od svega, jer sam se uvek osećao dobro kada su stvari otvorene, kada o svojim sumnjama i pitanjima progovaramo jedni sa drugima.
Ubrzo sam počeo da osećam istinsku unutrašnju podršku – razumevanje za ono što radim, shvatanje vrednosti toga. To je bilo novo osećanje. Iako sam obišao mnoge filmske festivale na kojima sam razgovarao sa publikom koja razume ono što radim, iako sam okružen saradnicima koji shvataju šta želim da kažem i sa mnom prolaze čitav stvaralački proces – ova podrška zajednice dosad je izostajala i ja sam je doživeo duboko intimno – kao podršku članova najbliže porodice, kao proročanstvo koje se konačno čuje i razume i u sopstvenom selu.
Sve je to vrhunac doživelo kad mi je starešina našeg hrama, otac Predrag Timotijević, rekao i da su izdvojili neka skromna sredstva da pomognu završetak filma. Bila je nedelja, stajali smo u neobičnom položaju, na prozoru – ja u sali, on na tremu, kroz taj prozor smo se i zagrlili, i on mi je tada rekao da su to učinili zato da bih ja ”znao da nisam sam”. Otac Peđa je moj ispovednik, prošao je sa mnom čitav put rada na ovom filmu i još mnogo toga, i ovo davanje bilo je čin ljubavi i jednog poverenja koje me je naročito potreslo – poverenja da je ono što radim ”milome Bogu pristupačno”. I iako sam znao da se za mene mole na Hilandaru, iako sam doživeo podršku i razumevanje Njegove Svetosti, koji je od početaka pratio rad na filmu – ništa me nije intimno toliko potreslo koliko podrška iz moje parohije. U mojoj parohiji su razumeli da je ovo što ja radim u neku ruku – manjinski fenomen i počeli su da o meni vode brigu kao o nekoj biljci koja nije česta i baš je stoga valja malo i ponegovati.
Smeštena u jednom novijem beogradskom naselju, u modernom zdanju inipirisanom drevnom arhitekturom – parohijska zajednica crkve Svetog Vasilija Ostroškog razvijala se nekako organski, kao kakva bašta koja se bez naročite sile kultiviše u smislene oblike. Pratim to već dvadeset godina – u parohiji su se smenjivali sveštenici, ali je ona, nekom blagodaću, uz sve promene sačuvala svoju prvobitnu nepretencioznost – bila je i ostala zajednica različitih. Kad se nedeljom uđe na agape u parohijski dom crkve Svetog Vasilija Ostroškog, za odvojenim stolovima ljudi sede prema svojim ličnim naklonostima i razgovaraju. Niko ih nije saterao za jedan sto u čijem čelu moraju sedeti crkveni predvodnici i držati slovo. Taj je duh u toj meri prisutan da je i sam Patrijarh, tokom jednog od skorijih dolazaka, iskazao neprijatnost što sedi izdvojeno, a ja sam doživeo da jedan od vladika sedne preko puta mene, sakrivši svoju panagiju u džep od mantije, pa do polovine razgovora nisam ni znao da je čovek episkop.
Ljudi svake nedelje sede sa sebi sličnima, i ti odvojeni stolovi predstavljaju jedinstvo različitosti koje je prirodni odraz crkvenog života. Hranu im poslužuje sveštenstvo. Isto ono sveštenstvo koje nas je koji čas pre hranilo telom i krvlju Hristovom raznosi pite po stolovima bez ikakvog zazora. I to je sasvim prirodno – to shvatanje da je crkva obrnuta piramida, u čijem dnu je Hristos kao temelj i osnov koji služi svima. Tako i nakon liturgije naši sveštenici nastavljaju da ispunjavaju tu svoju funkciju, i sve se to odvija uz mnogo humora i radosti – jer takav je karakter nedelje, dana u kom bi radost valjda trebalo da je očekivana stvar.
Tu, u takvoj atmosferi, po prvi put za sve ove godine u Crkvi počeo sam se osećati kao kod kuće, bez potrebe da pravim kompromise sa svojim stavovima. Imao sam priliku da ih otvoreno saopštavam i da nikada zbog toga ne dobijem osuđujući pogled. Prestao sam da se samocenzurišem u ubeđenju da neću biti shvaćen. I osetio sam se voljenim upravo zbog onoga što jesam. A to što jesam svedočim kroz ono što radim – svestan da to možda nije uvek najrazumljivije, ili nije najrazumljivije na prvu, kao što često biva sa umetnošću u koju su ugrađeni slojevi značenja i koja se ne može izraziti jednom jednostavnom porukom. Jer istinska umetnost po svojoj prirodi traži pronicanje i trud razumevanja. Ikona nije jednostavna, iako izgleda veoma jednostavno na prvi pogled. Ono što se iza nje događa izuzetno je kompleksno. Ako pokušamo tu kompleksnost da pojednostavimo, da je ”spustimo” i ”prizemljimo” svojom jednostavnom pameću – činimo, zapravo, štetu.
Pre nekoliko nedelja prišao sam za jednim od tih parohijskih stolova piscu predgovora za ovu knjigu, đakonu Vladanu Tataloviću, da se dogovorimo oko ponovljene projekcije filma. Đakon je, u onoj opoziciji koju sam postavio na početku teksta – čovek visoke kulture, posvećen pomenutom činu prosvećivanja. Trebalo je ponovo da pogledamo film i da razgovaramo o slojevima značenja u Lazarevom putu, o svemu onome što sam utkivao u taj film, pokušavajući da produbim tu tako ograničavajuću umetnost. Vladan je sedeo i jeo i shvatio sam da je to prvi put da nekog od našeg sveštenstva vidim da zapravo obeduje za tim stolovima – kao da su uvek bili u poziciji služitelja, i u crkvi i u parohijskoj sali. Verovatno ih u tom položaju nisam dotad zapažao. Pored je sedeo stariji čovek i posmatrao ga. Bilo je u tom posmatranju nečeg na osnovu čega sam i pre predstavljanja shvatio da je u pitanju Vladanov otac – jer postoji jedan naročit način sa kojim roditelj posmatra svoje dete dok jede. To je na mene ostavilo utisak – cela ta scena – jer ja sam čovek koji krade prizore, nekada ih sebi mogu objasniti, nekada ne mogu, ali ih prikupljam u nekakve mentalne pretince i onda se oni mogu realizovati, možda, i na filmskom platnu. Imam ih mnoštvo, mnogo je u njima viškova koji opterećuju i najveća je veština osloboditi ih se – zato filmske priče ne pišem sam, ali prizore kroz koje ih prenosim dodajem sam iz tih mnogobrojnih pretinaca.
Taj se prizor – slika oca koji brižno posmatra svog odraslog sina kako jede – možda i ne bi u meni u toj meri utvrdila da kasnije, na izlazu, Vladanov otac nije po obrazu pomilovao oca Peđu kao malenog dečaka, i da nismo u tom jednom jednostavnom pokretu ostarele očinske ruke svi u mom doživljaju postali smanjeni na pravu meru naše egzistencije – meru Božje dece.
Voleo bih da ono što radim bude uvek valjana hrana za tu decu – da od nje jača tkivo duše, da kalorije ne budu prazne.
Dole, pri dnu odjavne špice koja počinje sećanjem na profesora Aleksandra Jovanovića – stajaće, uz ostale, i moja parohija.
