Salvador Dali, Eksplodirana rafaelovska glava, 1951.
Semiotičari, zastupnici teze o modelizacijskom karakteru umetnosti, odnosno umetnosti kao procesu modelizacije sveta, govorili su da je spoznajna superiornost umetnosti upravo u sposobnosti da obuhvati celinu nekog predmeta i izgradi njen spoznajno funkcionalan model, bez prethodnog znanja o svim delovima te celine. Ovaj „spoznajni skok“, kao integralni deo umetničkog procesa, povezan je i sa tendencijom umetnosti i umetnika da, koliko god se oblikovno fokusirali na neki njegov pojedinačni aspekt, uvek imaju u vidu celinu sveta.
Umetnost, dakle, uvek teži celini i celovitosti, a umetničke težnje i shvatanja umetnosti razlikuju se u razumevanju prirode celine i celovitosti: koji je karakter celovitosti, koji su njeni kriterijumi i njene granice. Šta neki predmet našeg posmatranja i potencijalnog umetničkog oblikovanja čini celinom i to jednom izdvojenom celinom, koju možemo imenovati kao izvesnu pojedinačnost u odnosu prema drugim celinama ili delovima nekih širih celina?
Umetnost, kao u proizvodnom i receptivnom smislu čulni fenomen, uvek je, rekosmo već više puta, težila pojedinačnosti, onome što se može imenovati, predstaviti kao takvo, kao onakvo kakvo se pojavljuje. Ali uvek je, takođe, težila tome da ta pojedinačnost ne bude sama sebi svrha, nego da upućuje na nešto drugo, nešto što se po definiciji obično shvata kao opštije, i da se nalazi u stalnoj dinamičnoj vezi sa drugim elementima predstavljene celine, ali i da svaki izdvojeni deo na neki način reprezentuje celinu.
Pretenzija umetnosti ka totalnosti je njena najveća vrednost, ali i mamac instancama moći koji bi želeli da je pretvore u sredstvo manipulacije, odnosno da iskoriste njenu mogućnost skretanja ka totalitarnosti. Umetnost nam nudi iskustvo celine kao iskustvo slobode, koje nam pomaže da se oslobađamo predrasudama o stvorenom svetu kao isključivo datosti, ali ona nam može nuditi i primamljive vizije celina unapred formulisanih u kuhinjama moći. Ono što nauka i filosofija ne mogu da iskažu, umetnost može da pokaže – upućujući i naznačujući, jer to je njena legitimna mogućnost. Takođe, ono što vlast i moć neće da iskažu, jer se boje da će iluzije na kojima počivaju biti razvejane, manipulisana umetnost može da pretvori u želju, a time možda i u delo. Sposobnost umetnosti da prikaže nevidljivo, i time ga možda učini delatnim u svetu, može imati i svog mračnog dvojnika – jer nevidljivo može biti i praznina. Namamiti ljude da veruju u ono čega nema, ulažući u to sve vreme svojih sve protraćenijih života, to je san svake moći koja počiva na dominaciji i kontroli.
S hrišćanske tačke gledišta, celina, pa i celina kao umetnički predstavljiva pojedinačnost, nikada se adekvatno ne može predstaviti kao mreža, lavirint mistifikovane moći i prostor lova na ljudske duše, nego kao lik, u onom smislu u kom ga poimamo kao privilegovani prostor prožimanja vidljivog i nevidljivog, dela i celine. Pri čemu metaforu odnosa dela i celine ne vidimo kao mehanizam sa točkićima i zupčanicima, pa čak ni kao estetski oblikovan mozaik, već kao odnos između svetlosti koja sve pojedinačno čini živim i tih pojedinačnosti, a koja opet bez svih tih pojedinačnosti ne bi značila baš ništa.
U tom smislu, ne postoji ništa opštije od lika, odnosno neke opštosti koja ga nadilazi, ali postoji ono što lik čini onim što on jeste. Ne postoji ono „opšte“, već ono „jeste“ lika.
Na način na koji postojimo mi, jer postoji „Onaj koji jeste“.
Kriterijum celine, pa i celine kao umetnički predstavljive pojedinačnosti, stoga je upravo ovo „jeste“, a to jeste bi moralo da bude i kriterijum predstavljanja i predstavljivosti.
Glavni napor svake umetnosti, zato, ponovo će biti u traganju sa predstavljanjem i predstavljivošću te celine, njene jestastvenosti, suštastvenosti, ipostasnosti, kao jednom od načina poimanja celine i učestvovanja u njoj. Umetnost ne nadmeno u magli lažno-ezoterijskih simbola, omamljujućoj praznini ili goloj predmetnosti, nego skromno u tajnama hristologije i trojičnosti. Znate li za nešto bolje?
