Аутографи

Пред лицем смрти

Андреј Платонов, Москва 1948.

У повести „Тајанствени човек“ великог Андреја Платонова (1899–1951) има сцена у којој се црвеноармејци на броду „Марс“, пловећи кримским водама, суочавају са извесном смрћу пред силом узбурканог мора. Једни на то реагују бесом, буквалном мржњом према друговима на другом, већем броду, које ће можда таласи поштедети. Идеологија која их је повела у поход као да их није припремила на то да природне силе, слављене као једина реалност, нису у свакој прилици подложне повлачењу пред људском (овде колективном, класном и револуционарном) вољом или пред техником.

Другу реакцију испољио је црвеноармејац који је „узјахао попречну даску на јарболу и јео хлеб како следовање не би узалудно пропало“: боље да он поједе хлеб иако ће свеједно умрети, него да се храна просто раствори у морском безмерју.

Трећа реакција је била песма – глас и звук хармонике, некога ко је „тамо свирао пред смрт, плашећи све законе људске природе“. Слушајући тај „чисти глас“, главни јунак повести, машиниста Пухов, „због нечег се обрадова у тај злослутни час“, упутивши речи „Хуљо ниједна“, изговорене „задовољно“ и намењене том „весељаку са ‘Марса’“, пљунувши „од немоћне симпатије према њему“.

Када Пухов и његови другови са већег брода ипак успеју да спасу страдалнике са потонулог „Марса“, он међу њима почиње да тражи онога који је певао, али не успева. Као да нико није певао, мада је он јасно чуо звук, па чак и запамтио речи песме:

„Јабуко моја, ко љубав слатка,
У Црном мору неста без повратка…“

Спремност на смрт и жртвовање са којом су „радници и сељаци“ кренули у опасни поход и та песма Пухову као да враћају веру у народ, ког је досад гледао само као масу чији је циљ задовољавање најнижих потреба, и сам се одлично уклапајући у такво стање ствари.

Ипак, Пухов је због нечега увек био другачији, свестан непостојаности живота у ком се „облачимо само у идеје, а гаћа немамо“. У некако најважније за њега, а повезано са оним морнаром који пред смрт једе хлеб, као да верује да ће тај хлеб пре на неки начин опстати ако га он поједе него ако просто нестане у дивљим стихијама природе, јесте сасвим фјодоровљевка воља (према Николају Фјодорову, аутору „Философије заједничког дела“) у васкресење мртвих, које излаже у облику преплетеном са вером у научно-технички прогрес и револуционарни преображај света, што уопште није била тако чудна идеја у руским-совјетским двадесетим (а што сјајно образлаже философ Александар Секацки у новијој књизи „Мисија пролетаријата“).

Платонов овакве Пуховљеве слутње и немире излаже у следећем облику, који укључује заинтересиваност не сано за судбину човека – живог колико и мртвог! – него и за целокупну твар:

„Уз пут је наилази на кржљаво дрвеће, горку нагорелу траву и други живи и мртви инвентар природе, остарео од лоше климе и топота ратних похода.

Историјско време и зле силе свирепе светске материје заједничким снагама су мучиле и мориле људе, али су они, пошто би презалогајили и одспавали, поново живели, добијали боју и веровали у своје. Погинули су такође, тужним успоменама, терали живе да оправдају њихову смрт и да не троше узаман барут.

Пухов је посматрао долине на које је наилазио, ослушкивао сирену композиције и замишљао убијене – црвене и беле, које земља сада прерађује у солидно ђубриво.

Сматрао је да је неопходно да се оствари научно васкрсавање мртвих како ништа не би узаман пропало и како би се отварила правичност крви.

Када му је жена умрла пре времена – од глади, запуштених болести и у забити, Пухов је истог часа осетио ту мрачну неправду и незаконитост догађаја. Још тада је осетио куда и на који крај света воде све револуције и сви људски немири.“

Несклоног апстракцијама и верујући пре у ствари него у декрете, пре у оне „гаће“ него пуке идеје, никада сасвим потиснуту тежњу за победом над смрћу свог јунака Платонов исказује у следећим редовима:

„Пухов је узимао у обзир снагу светских закона о материји, па је чак и у жениној смрти видео њихову правичност и примерну искреност. Радовао се тој хармонији и поноситој отворености природе – све је то запрепашћивало његову свест. Али је његово срце повремено било узбуђено и треперило при сазнању да је умро близак човек; тада је оно добијало жељу да се читавој људској заједници пожали на општу угроженост. У тим тренуцима Пухов се осећао одвојен од природе и јадиковао је, заронивши лице у земљу загрејану властитим дахом и квасећи ту земљу ретким нехотичним сузама.

Све је то било истинито, јер је човек бескрајан и топографска карта његове душе се не може сачинити. У сваком човеку постоји одушевљење сопственим животом и стога је сваки дан за њега као стварање света. То одржава људе у животу.“

Из овакве перспективе, од свох наведених сцена смрти у епизоди са потонућем брода „Марс“, као најзанимљивија и најрелевантнија открива се она наизглед најбаналнија – о морнару који једе хлеб „да се не баци“, а који тиме и несвесно изражава веру у могућност преображења, обнове, окрепљења. И која пружа слику оног најважнијег људског задатка – немирења и победе над смрћу, који су више него све друго немирење и победа над палошћу света, како у лику слепих сила природе, тако и времена и онога што називамо историјом, као континуитетом борбе за моћ тлачења, једних према другима и једних против других.