Autografi

Pred licem smrti

Andrej Platonov, Moskva 1948.

U povesti „Tajanstveni čovek“ velikog Andreja Platonova (1899–1951) ima scena u kojoj se crvenoarmejci na brodu „Mars“, ploveći krimskim vodama, suočavaju sa izvesnom smrću pred silom uzburkanog mora. Jedni na to reaguju besom, bukvalnom mržnjom prema drugovima na drugom, većem brodu, koje će možda talasi poštedeti. Ideologija koja ih je povela u pohod kao da ih nije pripremila na to da prirodne sile, slavljene kao jedina realnost, nisu u svakoj prilici podložne povlačenju pred ljudskom (ovde kolektivnom, klasnom i revolucionarnom) voljom ili pred tehnikom.

Drugu reakciju ispoljio je crvenoarmejac koji je „uzjahao poprečnu dasku na jarbolu i jeo hleb kako sledovanje ne bi uzaludno propalo“: bolje da on pojede hleb iako će svejedno umreti, nego da se hrana prosto rastvori u morskom bezmerju.

Treća reakcija je bila pesma – glas i zvuk harmonike, nekoga ko je „tamo svirao pred smrt, plašeći sve zakone ljudske prirode“. Slušajući taj „čisti glas“, glavni junak povesti, mašinista Puhov, „zbog nečeg se obradova u taj zloslutni čas“, uputivši reči „Huljo nijedna“, izgovorene „zadovoljno“ i namenjene tom „veseljaku sa ‘Marsa’“, pljunuvši „od nemoćne simpatije prema njemu“.

Kada Puhov i njegovi drugovi sa većeg broda ipak uspeju da spasu stradalnike sa potonulog „Marsa“, on među njima počinje da traži onoga koji je pevao, ali ne uspeva. Kao da niko nije pevao, mada je on jasno čuo zvuk, pa čak i zapamtio reči pesme:

„Jabuko moja, ko ljubav slatka,
U Crnom moru nesta bez povratka…“

Spremnost na smrt i žrtvovanje sa kojom su „radnici i seljaci“ krenuli u opasni pohod i ta pesma Puhovu kao da vraćaju veru u narod, kog je dosad gledao samo kao masu čiji je cilj zadovoljavanje najnižih potreba, i sam se odlično uklapajući u takvo stanje stvari.

Ipak, Puhov je zbog nečega uvek bio drugačiji, svestan nepostojanosti života u kom se „oblačimo samo u ideje, a gaća nemamo“. U nekako najvažnije za njega, a povezano sa onim mornarom koji pred smrt jede hleb, kao da veruje da će taj hleb pre na neki način opstati ako ga on pojede nego ako prosto nestane u divljim stihijama prirode, jeste sasvim fjodorovljevka volja (prema Nikolaju Fjodorovu, autoru „Filosofije zajedničkog dela“) u vaskresenje mrtvih, koje izlaže u obliku prepletenom sa verom u naučno-tehnički progres i revolucionarni preobražaj sveta, što uopšte nije bila tako čudna ideja u ruskim-sovjetskim dvadesetim (a što sjajno obrazlaže filosof Aleksandar Sekacki u novijoj knjizi „Misija proletarijata“).

Platonov ovakve Puhovljeve slutnje i nemire izlaže u sledećem obliku, koji uključuje zainteresivanost ne sano za sudbinu čoveka – živog koliko i mrtvog! – nego i za celokupnu tvar:

„Uz put je nailazi na kržljavo drveće, gorku nagorelu travu i drugi živi i mrtvi inventar prirode, ostareo od loše klime i topota ratnih pohoda.

Istorijsko vreme i zle sile svirepe svetske materije zajedničkim snagama su mučile i morile ljude, ali su oni, pošto bi prezalogajili i odspavali, ponovo živeli, dobijali boju i verovali u svoje. Poginuli su takođe, tužnim uspomenama, terali žive da opravdaju njihovu smrt i da ne troše uzaman barut.

Puhov je posmatrao doline na koje je nailazio, osluškivao sirenu kompozicije i zamišljao ubijene – crvene i bele, koje zemlja sada prerađuje u solidno đubrivo.

Smatrao je da je neophodno da se ostvari naučno vaskrsavanje mrtvih kako ništa ne bi uzaman propalo i kako bi se otvarila pravičnost krvi.

Kada mu je žena umrla pre vremena – od gladi, zapuštenih bolesti i u zabiti, Puhov je istog časa osetio tu mračnu nepravdu i nezakonitost događaja. Još tada je osetio kuda i na koji kraj sveta vode sve revolucije i svi ljudski nemiri.“

Nesklonog apstrakcijama i verujući pre u stvari nego u dekrete, pre u one „gaće“ nego puke ideje, nikada sasvim potisnutu težnju za pobedom nad smrću svog junaka Platonov iskazuje u sledećim redovima:

„Puhov je uzimao u obzir snagu svetskih zakona o materiji, pa je čak i u ženinoj smrti video njihovu pravičnost i primernu iskrenost. Radovao se toj harmoniji i ponositoj otvorenosti prirode – sve je to zaprepašćivalo njegovu svest. Ali je njegovo srce povremeno bilo uzbuđeno i treperilo pri saznanju da je umro blizak čovek; tada je ono dobijalo želju da se čitavoj ljudskoj zajednici požali na opštu ugroženost. U tim trenucima Puhov se osećao odvojen od prirode i jadikovao je, zaronivši lice u zemlju zagrejanu vlastitim dahom i kvaseći tu zemlju retkim nehotičnim suzama.

Sve je to bilo istinito, jer je čovek beskrajan i topografska karta njegove duše se ne može sačiniti. U svakom čoveku postoji oduševljenje sopstvenim životom i stoga je svaki dan za njega kao stvaranje sveta. To održava ljude u životu.“

Iz ovakve perspektive, od svoh navedenih scena smrti u epizodi sa potonućem broda „Mars“, kao najzanimljivija i najrelevantnija otkriva se ona naizgled najbanalnija – o mornaru koji jede hleb „da se ne baci“, a koji time i nesvesno izražava veru u mogućnost preobraženja, obnove, okrepljenja. I koja pruža sliku onog najvažnijeg ljudskog zadatka – nemirenja i pobede nad smrću, koji su više nego sve drugo nemirenje i pobeda nad palošću sveta, kako u liku slepih sila prirode, tako i vremena i onoga što nazivamo istorijom, kao kontinuitetom borbe za moć tlačenja, jednih prema drugima i jednih protiv drugih.