Autografi

Možeš me zvati kako god hoćeš – poezija Milomira Gavrilovića

Pesništvo je danas posebno važno kao potraga za reči u vremenu koje obično imenujemo vremenom slika, a zapravo – raskida slike i reči, slike i slikanog, slike i same sebe, reči i onog ko je izgovara, reči i njenog odjeka u srcima. U vremenu raskida, dakle, potraga za reči je potraga za ponovnim spajanjem, čovekom koji je poprište tog spajanja, ne stapanja kao ništenja, već spajanja svetova kao ikoni zajedničkog početka svih njih – i to početka, ako ne sasvim rečju izgovorljivog, ono makar naslućenog, naznačanog, početka koji bi i sam trebalo da bude reč.

Kada se Milomir Gavrilović u svojoj izvanrednoj zbirci poezije „Pesme straha i patetike“ (SKC Kragujevac, 2018) pita o značenju i smislu svog imena, koje je tek uslovno „moje“ i koje daju „roditelji osećajući nešto što ne razumeju do kraja“, on ne priziva ništavilo ni sebe kao mesto odsustva i praznine, već se pita o mogućnosti reči da bude čovek, da bude ikona njegova, konkretan, pojedinačan, ovaj-ovde čovek, ali ujedno i mnogi, svi, sva ta srca u jednom, usmerena ka onom pomenutom početku, koji bi, dakle, i sam mogao da bude reč. Jer čemu pevam, ako ne pevam – ne „za sve“ i „u ime svih“ (jer ko sam ja da pevam u nečije ime, ko me je ovlastio?), ni „sa svima“ (horski dakle, obezličeno) – nego da pevam kao da sam i jedan i mnogi-svi, kao da su svi oni u meni i ja u njima, kao da kad ja pavam svi pevaju, ali ja ostajem ja i svako od nas ostaje ja, i svi mi ostajemo beskrajno mnogo tih ja – ali svi smo jedno. Jer šta je drugo pesništvo – čemu?

I provocira Gavrilović, podvodeći tu svoju zapitanost o imenu, jednom i mnogima, pod uvodnu pesmu nazvanu „Legion“, kao onaj jevanđeoski „mnogi“. Ali ne, već u sledećim pesmama Gavrilović ne govori o nasilju ništenja ili svođenja-podvođenja, već u uspinjanju kroz reči i stvari, kroz tvar i vreme, o uspinjanju koje nije ni odbacivanje, ni negiranje, nego ispunjavanje, preovražavanje, koje zna da ako bi odbacilo tvar, odbacilo bi i telo, i „ja“, i samo sebe – to usinjanje dakle.

A posle toga, već, jedna dvojna pesma naslovljena je kao „Molitva“, i to je pesma o putovanju, o jednom probijanju kroz metež i oluju ka čvrstom tlu, ali tlu koje nije obavezno izvesnost a još manje definitivnost, koje je peskovito i koje putniku ne dopušta da zaboravi na smrt. Jer čemu bi služila molitva, ako tlo pod našim nogama (jer nema molitve ako nema tog tla i tih nogu) ne bi bilo baš takvo, peskovito, i ako bi se zaboravilo na smrt, čemu bi se u tom slučaju uopšte molili, osim praznini i idolima, ili još pre sebi samima – kao prazninama i idolima…

Zatim, u ovim pesmama je i utroba, ono dno naše telesnosti, plotskost njena, mesina naša, za koju tak ako verujemo da će se i ona preobraziti, uspeti, spasti – verujemo istinski. A da bi se to moglo, mora se „pisati bez mere“ tragati za rečima i za reči, jer nema utrobe bez reči niti je može biti – preobražene. Sva naša vera je u tome da između utrobe – dna našeg i reči – našeg vrha, postoji neraskidiva veza, veza koja nas određuje – koja smo mi.

A pisati znači – pisati u tami, ne u i o vidljivom, predvidljivom i izvesnom, nego u i o „primraku“, onom skrivenom koje je takvo zbog svetlosti neprimerene našim nejakim očima, koje je tajna bez koje nema ni traganja ni – mogućeg, nikad izvesnog i konačnog – nalaženja.

Nalaženja takođe, kod Gavrilovića nema bez igre, ali ne poigravanja drugima niti ičim stvorenim, one igre koje „dobri ljudi ne igraju“, nego igre svesnih svoje vremenitosti, ograničenosti, onih koji ne bi da budu bogovi nego deca Božija, zaigrana u lepoti i tuzi ovog sveta, zaigrana pre doživljajem nego svešću da ni jedna od njih nije konačna. I da se „ovaj svet može razrušiti za pet minuta“, ali da se za to vreme itekako puno toga može uraditi, „napraviti dete“, „napisati pesma“, možda čak nešto od onoga što nam je kao ljudima dato da možemo, a što – možda i ipak – nikada neće biti izgubljeno

Zamašna je, razumeli ste već, ovo knjiga, ne po obimu nego po zahvatu, hrabrom jednom zahvatu istovremenog probijanja kroz istoriju, mit, kulturu i sebe samog ponajviše, tragajući za onim suštinskim u pevanju, onim jedinstvom u mnoštvu, mnoštvom u jedinstvenosti, onim potencijalom reči da bude čovek, a čoveka da bude ikona, da bude sve u svemu, da bude samo on sam, svi i niko istovremeno, ali nepogrešivo se odazivajući na poziv samo njemu upućen, na ono ime koje imanuje ono što o nama ne znamo ni mi, ni anđeli, već samo onaj koji nas je udahnuo život – i koji je naša zajednička reč. I samo u tom smislu, tragalačkom, istinito je to da „u ovom svetu nema mesta ni za šta što nije čovekovo“, jer ni „u pesmi nema mesta za sve što nije čovekovo“ – jer upravo je to „čovekova velika pesma“, zbog koje čovek izleda i jeste u ovom svetu – koja je i tužna i lepa i strašna, ali koja je čovek i koja je reč i koja je sve ono što bi svet morao biti, kada konačno uopšte bude.

I zato nas ove pesme, kao ni jedne druge napisane kod nas, pozivaju na milostivost, ljubav, na blage dane, bez patetike, ili bolje – ne bojeći se patetike, poput svakoga ko je osim glave sačuvao još i srce, sposobno da – rečima! – probudi naša usahla srca, da kucaju u sazvučju, uprkos strahovima i smrtima, uprkos hladoći kosmosa i haosu istorije, uprkos nama samima.