Dijalozi

Da niko i ništa ne bude povređeno (Razgovor sa Svetislavom Basarom)

O. Dionisije (Botev) i Svetislav Basara, manastir Kovilj, 2016.

Prošlo je više od deset godina od kako sam, slučajno (osim ako prihvatamo da se ništa ne dešava slučajno), na tatinoj polici za knjige pronašla „Deretino“ džepno izdanje romana Looney Toones. Posmatrale su me te korice nekoliko godina pre toga i mamile reakcijama koje su izazivale kod ukućana koji su ih se dohvatili, ali u svojoj mladalačkoj nezainteresovanosti i nadobudnosti, oglušivala sam se o sve ono što što nisam prepoznavala kao pogodno bilo kakvoj vrsti „akademskog“ napredovanja, što sam, nažalost, kao student teologije, poistovećivala i sa duhovnim.

Međutim, krize vere i identiteta vrebaju iza svakog ugla i sustižu nas, najčešće bi rekli, kad se najmanje nadamo, a ja bih dodala i baš onda kada mislimo da smo na najboljem i najispravnijem životnom putu. Ne znam da li sam i stigla to za sebe da pomislim, kada sam u tuzi, sa naporom, bez ikakvih očekivanja dograbila roman koji mi je u potpunosti promenio percepciju stvarnosti u kojoj sam počela sve teže da se snalazim. Počela sam da se prepoznajem, smejem, doboko saosećam i, naravno, gutam redove nemalog Basarinog književnog opusa.

Svetislav Basara, jedno od najvažnijih imena savremene srpske književnosti, moj je omiljeni pisac kome se, kako to obično biva sa omiljenim piscima, neprestano vraćam, i što je još bolje koji ne pauzira sa svojim stvaralaštvom, pa zapravo i ne moram da se vraćam, već čitajući ga krećem se dalje zajedno sa njim.

A najbolje od svega je što mi se, evo, ukazala prilika da mu postavim i poneko pitanje.

U romanu Looney Toones postoji jedan citat koji je meni veoma drag; citat glasi: „Ako ništa bar sam shvatio da sam nitkov, i to je nešto za početak. Neki to nikada ne saznaju.“ Možeš li nam ukratko objasniti taj početak?

– Mogu pokušati, ali to neće biti lak posao. „Nitkov“, reč koju sam upotrebio u romanu, zapravo je vrlo blaga za pravo stanje palog (i sve palijeg) čoveka, kojeg, na našu sreću, nismo svesni. Jedan od drevnih otaca – ne mogu trenutno da se setim koji – napisao je da bi poslepadni čovek, naravno, kad bi to bilo moguće, momentalno umro ukoliko bi video pretpadnog Adama u njegovoj lepoti i blistavosti. Treba se što češće vraćati na Knjigu Postanja. „Kožne haljine“, u koje je, prema Mojsiju, Bog obukao čoveka, u stvari su organizam u njegovoj današnjoj nakaznosti, truležnosti i propadljivosti, a organizam nije telo, nego degradacija tela, a to je – gle čuda – (bar meni) otkrio nesvesni hrišćanski mučenik, prividni ateist, ludak „koji je izgubio sve osim razuma“, Antonen Arto.

Poslepadno ljudsko telo je zapravo telesna kazna; telo je nešto drugo, nešto kompaktno, nešto što nema „napred“ i „pozadi“, nešto što ima lice sa svih strana, nešto nemislivo pre vaskresenja.

Pala priroda, međutim, teži da se apsolutizuje i ovekoveči i neprestano truća o „ljudskom dostojanstvu“, što su reči koje me često navode da se, poput Gebelsa, mašim za pištolj. Čovek nema nikakvog dostojanstva, u suštini nema ničega, to jest, ima samo ono od čega je i stvoren – ništa – podupreto Božijom blagodaću. Kao što bi umro da može videti pretpadnog Adama, takođe bi momentalno umro od šoka kada bi imao priliku da sagleda razmere svoje unakaženosti. Ali, ništa nije izgubljeno. Čovek, ovakav kakav je, može povratiti dostojanstvo i čak se vinuti do svetosti, ali isključivo odozgo, kao dar, nipošto kao posledicu sopstvenih pregnuća. Koja su, opet, neizbežna. Hrišćansko učenje je prepuno antinomija i aporija, ali drugačije se to našim unakaženim umovima ne može saopštiti. Mnogo važnija, međutim, od pregnuća, od postova, bdenija, kolenonpreklonjenija, čtenija psalama (naročito naglas) i molitvi – koje su, uostalom, u naše vreme (čast retkim izuzecima) spale na niske grane – jeste spremnost na podnošenje telesnih i duševnih patnji bez samosažaljenja i roptanja. „Patnja je životinja na čijim leđima se najbrže stiže do spasenja“, rekao je svojevremeno Jakob Beme, a i mnogi drugi bogoslovi. A patnja je upravo ono što naša smrtno obolela priroda želi po svaku cenu da izbegne i zato postaje plen sve težih i neizlečivijih bolesti i sve većih patnji. Da to tako mora biti ukazala nam je i ljudska priroda Spasitelja moleći, čela orošenog krvavim znojem, Oca Nebeskog da ga, ako je moguće, mimoiđe čaša gorčine, ali da na kraju ipak bude njihova zajednička, Božija volja.

I u romanima i u kolumnama neretko se pominju hrišćanski oci i učitelji crkve, posebno mistici, međutim, jedno ime se pominje češće od ostalih. Zašto Sv. Jovan od Krsta ispred, recimo, Sv Grigorija Palame?

– Naprosto zato što je Sv. Grigorije Palama (koga sam, inače, čitao i čitam, ali sve ređe) preteška teologija za mene. Dok sam bio mlađi, beslovesniji i nadobudniji, i dok još nisam imao ni približnu predstavu o svojoj ništavnosti, nastojao sam da proniknem u Palamine suptilne rasprave o Sv. Trojici, Svetom Duhu i nestvorenim božanskim energijama, ali sam (nadam se na vreme) uvideo da se tako samo smućujem, ili se – što je još gore – gordim. Jovana pak od Krsta čitam zato što je on u suštini bogoslov-praktičar koji, naročito u „Tamnoj noći“, jezikom razumljivim i visokoobrazovanim teolozima i prostim vernicima – ukazuje da telesni i duševni užasi (duhovne malo ko može podneti) nisu razlog za očajanje nego za radost, jer su te patnje koje nas spopadaju pouzdan znak da je Bog delatno prisutan u nama i da osvetljava (i čisti) ambise naše tame i naše iskvarenosti. A to, bogme, ume i te kako da zaboli. Ali, i odlazak kod zubara ume da zaboli.

Ističeš osećanje lične ništavnosti, prolaznosti i nedostojnosti kao preduslov za poznanje Boga, to je na posebno duhovit i oštar način prikazano u poglavlju romana Ukleta zemlja pod naslovom „Sveto opijanje“, u kome, između ostalog, kažeš da je hrišćana malo jer hrišćanstvo propoveda apsolutnu slobodu koja je – „užas“. Protivnici hrišćanske filosofije života, najčešće će se pozivati upravo na ukidanje slobode. Šta oni to nisu dobro razumeli i zašto je sloboda tako „užasna“?

– Da! Pokojni Ljuba Popović, koji je, Bog da mu dušu prosti, bio ateista, i koji uopšte nije pio, jednom zgodom je našem zajedničkom prijatelju, Branku Kukiću, rekao da mu je, nakon čitanja tog poglavlja, došlo da se propije. Ljuba je bio vrlo duhovan čovek, ali nije imao dar vere, pa kad smo već kod toga, koristim priliku da onima – a sve ih je više – koji se razmeću svojom verom, pobožnošću, koji se „pravoslavno“ odevaju i prave „pravoslavne izraze“ lica, poručim da je i njihova vera – kojoj svaka čast – isto tako (nezasluženi) dar koji bi trebalo da praktikuju, kako je Gospod i savetovao, zatvoreni u svojoj kleti, a ne da njome paradiraju praveći budale od samih sebe i istovremeno skrnaveći ikone na antipederskim protestima.

Da skratim priču. Bog se otrkiva ili u mukama poroka, ili u poniženjima ili u teškim bolestima, mada je u naše vreme zabrinjavajući broj onih koji pronađu način da, kako je to napisao jedan Francuz, „udobno zasednu na krst“. Neće oni zbog toga otići u pakao, koji inače priželjkuju „nevernicima“, tako izričito kaže Sv. Grigorije Niski, da baš ne zabadam prst u oko naše crkvene jerarhije pominjanjem Origena. Samo što će, pre nego što sve ponovo postane jedno u jednom, oni koji udobno sede na krstu i oni koji na krst i uopšte i ne pomišljaju, posle smrti pretrpeti mnogo veće muke, nego što bi ih pretpeli u telu kao katalizatoru.

Tvrdovrat i neblagočestiv, kakav sam, ja sam Boga otkrivao vrlo polako, najpre zbog teških grižih savesti zbog poroka i grehova kojima sam se odavao (i još uvek se odajem), a potom – kada sam zašao u godine i kada su, po prirodi stvari, došle i bolesti – lagano mi se počelo otkrivati koliko su zapravo bile (i ostale) blage i nežne Božije – ne kazne, nego korekcije – i koliko je zapravo bila nežna ruka Proviđenja koja me, primenjujući minimum sile, čupala iz dubina ništavila i usmeravala (i nastavlja da usmerava) ka svetlosti budućeg presazdanog sveta.

Mogao bih sad nešto natrućati o problemu slobode i tajni ljudskog straha i bekstva od nje, ali se doista ne osećam dorastao tom poslu, pa neka svako sam porazmisli o tome ili neka pročita nešto od svetih otaca. Obaju crkava, nota bene.

U romanu Uspon i pad Parkinsonove bolesti, bolest i zdravlje menjaju svoje svakodnevno značenje. Oboleti od Parkinsonove bolesti, rekla bih, znači ozdraviti od nečeg drugog. Od čega?

– Oboleti od bilo koje teške bolesti, ne samo Parkinsonove, zapravo je izlečenje od palosti naše prirode, umiranje Pavlovog „starog čoveka“, polagana smrt smrti, infuzija Hristovog života u naše lažne, nepostojane i truležne živote, što, po prirodi stvari, mora boleti, ali što – da se opet pozovem na drevne oce – ne boli ni hiljaditi deo od onoga koliko smo zaslužili da nas boli.

Već pomenuti osećaj nedostojnosti, koji se često pominje u tvojim delima, ako sam dobro razumela, bitan je ne samo za lični preobražaj pojednica, već smatraš da je kroz tu vrstu odricanja od ega ili gordosti moguć i preobražaj masa. Da li je moguće da čitav jedan narod doživi takvu vrstu metanoje?

– Apsolutno ne! Bog radi samo sa pojedinim ličnostima, nipošto sa narodima, iako im je, u blagosti, odredio anđele koji ih, koliko je to u anđeoskoj moći, sprečavaju u nepočinstvima. Narodi, zapravo, nisu trebali ni da postoje i nastali su kao anomalija, iz pometnje jezika kojom je Gospod Bog predupredio veća zla. Sada ću se načas udaljiti od ortodoksije i prepričati priču iz jevrejskog Zohara koja kaže, da su u vreme zidanja Vavilonske kule reči zajedničkog ljudskog prajezika – koje su se danas, neprestanim produbljavanjem pometnje pretvorile u blebet, vetar i dim – bile toliko snažne i delotvorne da su mogle poslužiti kao građevinski materijal. Ondašnji ljudski rod je, dakle, gradio kulu do neba od reči, ne od opeke, a gradio ju je da bi „stekao ime“, što će – ovekovečiti palost i smrtnost i da je upravo zato Gospod „savio nebesa“ i pokarabasio stvar.

Sledstveno, narodi nikada ne mogu doživeti kolektivnu metanoju, niti će je ikada moći doživeti, ali su zato, otkako je pobožnost, od polovine XVII veka naovamo, počela da slabi, lako zapadali u kolektivne paranoje. Ali, to je već tema za politički, ne teološki magazin.

U kolumnama koje pišeš za Danas neretko kritikuješ pojedince iz SPC. Da li smatraš da hrišćani treba da imaju slobodu da javno ukazuju na promašaje crkvene administracije i da li ta sloboda treba nečim da bude uslovljena?

– Naravno. U stepenu u kome se približava državi, a naša je od devedesete naovamo vrlo sklona tome. Crkva se udaljava od vernog naroda i poput države i državnika očekuje da verujući narod bespogovorno prihvata i govori „amin“ na svaku političku (i svaku drugu) brljotinu pojedinih arhijereja. Zbog čega se, opet, ne treba ići u drugu krajnost i zapadati u licemernu moralnu paniku ili se zgražavati jer su i arhijereji i monasi – ljudi, sa ljudskim slabostima i sklonostima grehu. Ali brljotine ne treba prećutkivati. Naravno, ta sloboda kritike ne podrazumeva zadiranje u učenje vere.

Postoji jedna, među „basarijancima“ vrlo omiljena, slika u romanu Početak bune protiv dahija, kada su Srbi u nedostatku papira za duvan popušili hatišerif o autonomiji Srbije. Da li postoji nešto što je autentično „naše“, postojano, što na opštenarodnom nivou nismo uspeli „popušiti“ i što bi moglo da nam posluži kao svetlosni oblak u istorijskoj pustinji kojoj se ne nazire kraj?

– Malo je, nažalost, stvari koje mi, Srbi, nismo „popušili“. Pušenje hatišerifa – da je bilo stvarno, a ne fiktivno – bio bi najmanji problem, to je običan komad hartije (ili pergamenta), puki dokumenat do kojih ja i inače ne držim. Mnogo je gora stvar što smo se brzopletim prihvatanjem Vukove „reforme“ jezika i pisma, i njegovog vulgarnog populizma, repaganizovali, (uvek sumnjivu) ljubav prema naciji postavili iznad ljubavi prema Bogu i, konačno, na sve stvari počeli da gledamo kroz optiku „nacionalih interesa“, a ne kroz optiku jevanđelja, očima Isusa Hrista. To je otišlo tako daleko da je ondašnji patrijarh, koji je – gle koincidencije – kao i atentator, nosio ime arhangela, napisao panegirik i atentatoru i atentatu koji je u svetlu jevanđelja, posmatrajući tu stvar kroz Hristove oči (što mu je bila dužnost) morao sagledati kao ubistvo s predumišljajem. Postoje dva najveća neprijatelja Boga i vere, a to su „moje“ i „naše“, a pribojavam se da su nama, Srbima, ti neprijatelji – uz ipak ne tako retke izuzetke – načisto ovladali. Ali, ništa nije izgubljeno. Onoga trenutka kada je Isus izgovorio – „evo, sve novo tvorim“ – započelo je presazdavanje ljudi i ostatka tvorevine, pa i nas Srba, ali kao pojedinih ličnosti, ne kao kolektiva. Lepo piše ap. Pavle da u Carstvu Nebeskom neće biti ni Grka, ni Judeja, a mi bi da još na ovom svetu postanemo „nebeski narod“ koji se diči svojom „posebnošću“, pravoslavnošću i pobožnošću, istovremeno svakodnevno po nekoliko milijardi puta najvulgarnije psujući istog tog Boga. Ali, da za kraj parafraziram Isaaka Sirina: „čoveče (pa i ti, Srbine) kakav li je to greh koji tvoja izopačenost može počiniti, a koji bezdan Božije milosti nije u stanju oprostiti?!“ Drugi Hristov dolazak nama se odužio, ne, međutim, zato zato što traje predugo, nego zato što smo nestrpljivi, i nije se odužio zato što Bog – kako to predstavljaju neke nepravoslavne teologije – hoće da skupo naplati svaku kap krvi Isusa Hrista, nego zato da bi logose stvorenog sveta, haotizovane i pomešane Adamovim prestupom, doveo u poredak tako da niko i ništa ne bude povređeno.