Нисам познавалац седме умјетности. Када одлучим да нешто погледам, идем на провјерено. Ослањам се на препоруке ближњих префињеног укуса. Кит (The Whale) је било то провјерено. Колико ме је заинтригирала сама насловна фотографија филма, тужни поглед дебелог и проћелавог Брендана Фрејжера, толико ми је и сам наслов био звучан. Кит, велики сисар завидне интелигенције, познат и као библијски спаситељ побуњеног пророка Јоне, кога је у својој утроби носио три дана.
Утроба кита, велике, троме, у библијском контексту безопасне звјери, представљала је уточиште једном непослушном Божијем изабранику у вријеме његовог нећкања око извршавања задатка спасења оних за које је носио одговорност. Касније, у јеванђељу, та тродневна сигурна зона, препозната је и као метафора централног догађаја за хришћане, тридневног Васкрсења.
Не волим да замарам препричавањем, и „спојлујем“ филм, али зарад читљивости даљњих редова рећи ћу да је Кит прича о једној седмици (посљедњој) у животу морбидно претилог професора књижевности, који не излази из свога стана, предавања студентима одржава онлајн са искљученом камером, а у животу му се свакодневно појављује само једна пријатељица, истовремено и медицинска сестра која покушава да води бригу о његовом здрављу.
Од самог почетка у радњу се убацују и млади хришћански мисионар и професорова кћерка бунтовна тинејџерка, заправо кључна личност приче, а пред крај и њена мајка, професорова бивша жена. Ту је и личност који се невидљиво, присутна у одсуству, провлачи кроз причу, млади преминули професоров љубавник, који нас, повремено наводи на криви пут у ишчекивању развијања догађаја.
Кривица, емоција која прожима читав филм, срж мучне атмосфере у коју сте увучени од почетка, извире из самог изгледа носиоца радње, а како догађаји крећу да се одвијају и из његових поступака, непрестаног извињавања и скривања. Док ми наслућујемо њено поријекло и можда претпостављамо да има везе са забрањеном љубављу (на шта нас наводи и помало агресивно присуство младића мисионара у филму) професора са својим студентом или евидентије, због студентовог (Адамовог) самоубиства, радња се уласком у „утробу кита“ седамнаестогодишње дјевојчице, и прављења поптуне пометње у њој до самог краја, почне расплитати у другом правцу.
„Оно што ми смета код религиозних људи“, рећи ће седамнаестогодишњакиња само мало старијем хришћанском мисионару фанатичне деноминације Нови живот „је што када открију Бога повјерују да су бољи од других. Када открију своју грешност, почињу да нас убјеђују да су само они у праву“. Заиста, мисао која ако смо искрени према себи, једноставно није могла а да се не провуче кроз главу било коме ко себе види као дио вјерске заједнице, из сопственог искуства рећи ћу, Цркве.
Можда тај наратив о изабраности и спашености заиста чини своје када се самопрепознамо на начин на који је то учинио цариник у јеванђељу. Можда нам помаже да изађемо из окова сопствених ограничења с којима смо се суочили и још тежих готово нераскидивих окова кривице. Ако јесте тако, зашто нам се онда дешава да својим ставом , насупрот ријечима, упадамо у осуду и уводимо себе у још већу опасност да не препознамо спасење јер смо постали фарисеји?
Кит је прича о тим тежим оковима. То је прича о оштрици кривице чији убод главни јунак покушава да анестезира до самоуништења. Мајсторски редитељ, Давид Аронофски, не први пут, гради психолошки профил човјека који покушава да се носи са собом и својим опсесијама. Оно што је посебно занимљиво и прецизно погођено јесте начин на који то у овом случају чини.
Навикли смо на приче о самозабораву кроз алкохол или наркотике, али храну (све присутнију у функцији антидепресива) занемарујемо. Када је храна у питању ради се о нечему елемнтарном, што иако већ одавно не служи искључиво као постулат за одржавање живота, у својој примарној сврси јесте. Она нас одржава у животу. И то не само физичком (у чему заправо и лежи њена моћ да се претвори у оружје самоуништења), већ и у менталном и емотивном, јер она је и љубав, утјеха, пажња и ужитак. Она је однос са мајком која нас храни, а у крајњој инстанци и са Богом који нам се на исти начин даје на евхаристијском сабрању.
Кривица је, како је приказано и у филму, смрт прије смрти, а храна покушај да се вратимо у живот кога губимо јер га нисмо заслужили и желимо да нам га неко други врати. На кашичицу, на уста, у оној истој невиности у којој нам је дат на самом почетку док још нисмо били „криви“ или још нисмо били у прилици да реалну (а у оваквим екстремним случајевима готово никада није реална) или научену, трансгенерацијски пренесену, кривицу освјестимо.
Религиозни моменат у филму, који се од почетка провлачи, дјелује споредно, али служи сврси могућег окидача кривице, осовине око које се врти наша исправност, достојност, одсуство или присуство кривице и онај фатални осјећај да смо бољи.
Професор књижевности скривен у огромном тијелу кога избјегава да покаже, (само)осуђен на смрт у истом, сваки пут када јој се приближи (због ужасних асматичних напада или морбидно високог притиска) и повјерује да му је коначно дошао крај, у себи понавља или чита (или тражи да му неко чита) један исти есеј о роману Моби Дик. До самог краја ми не видимо зашто то чини, али у једној реченици паралела са његовом егзистенцијом је очигледна. Аутор (ауторка, касније сазнајемо), каже у есеју да је описом китова у роману, писац само желио да нас „скрене са своје личне тужне приче“. Китови и у есеју бивају препознати као спас од трагедије „тужне приче“, одмазде или самоодмазде, скровиште.
Религиозни младић, припадник евиденстно ригорозне и мисионарском расположењу склоне хришћанске секте, такође препун фантомске кривице, пред сам крај филма хвата се једног новозавјетног цитата (а Бог је, како је то срочио један мој дивни земљак, фрањевац, „у рукама луђака опасан“) и креће у своју, у таквом настројењу духа увијек бесмислену, мисију спасавања другога и излаже нас коначно својој незрелој и накараднпој религиозности. Тек у том моменту у причи ми увиђамо да наш јунак, са том врстом кривице нема проблем (мада то можемо да наслутимо од почетка јер му присуство мисионара ни у једном моменту не смета) и почиње да развија клупко друге врсте кривице. Оне гадне коју у себи носимо сви од момента када сачинимо ново људско биће и назовемо се родитељем.
Љубав за Чарлија није кривица (у филму се говори о хомосексуалној љубави, што у присуству припадника „Новог живота“ и цитата који он пред крај филма бира да чита Чарлију, може да нас поново наведе на криви закључак), заљубљеност је нешто што се деси, зачин живота који сви желимо или га се радо сјећамо, један неопходни самозаборав и трансценденција над учмалом и тешком свакодневицом. Слатко и опојно стање које води у самозаборав, а самозаборав у кривицу.
Јер самозаборав никада није само самозаборав, он је и заборав другог који чини наше свакодневно ја.
Чарли је своју кћи, коју сада муком враћа у свој живот, напустио због једне друге, поврх свега забрањене љубави. Због тражења себе, сусрета са самим собом, који га је у очима свијета чинио неподобним оцем и враћао у посебну кривицу. А свака кривица је вишеслојна, бесплодна и опака. Усађена неприродно на мјесто одговорности која за разлику од ње јесте дио нас.
Сусрет са другим људским бићем захтјева да се кривица надиђе. Чарли пушта своју кћер у своју утробу кита. У свој свијет болести, самоће, деструкције и скривања сопствене „тужне приче“. У моменту њеног доласка и његовог неодустајања од ње, он почиње да гледа очи у очи својој „тужној причи“, и супротставља јој се на начин да не дозвољава да она представља његов крај, већ је претвара у сопствено спасење.
Кћерка којој придаје особине које она можда и не посједује, постаје његово „једино добро у животу“ (она је и ауторка есеја о роману Моби Дик, дакле, талентована је), што ако смо уочили оно чиме се он бави и начин на који то ради, видимо да је далеко од истине, али у свјетлости супротстављања аутодестртукцији и побједе над безданом промашаја, добија свој смисао.
Чарли није учинио „једну добру ствар“, већ можда само једну, једину лошу. И то не лошу као крајњу вриједност, јер никада не можемо унапријед знати шта ће се изоридити као крајњи исход наших поступака, већ просто незграпну или неодговорну, једину коју је у том моменту био у стању да изабере. Можда само једну од сулудих опција немогућих избора пред које нас живот непрестано ставља.
За разлику од великог броја савремених филмова окупираних мрачном реалношћу и немогућношћу избављења из исте, Кит задивљујуће даје (чак религиозну) наду. Чарли осваја љубав, враћа је, излази из себе, корача према ћерки, „свом једином запостављеном добру“, и одлази у свјетлост у којој „мољац не изједа и рђа не квари“. Која не баца сјену на наше постојање и која преображава наше несавршености.
Тамо ће и Алан моћи да га види онаквог какав јесте, сада, након што је сусрет са кћерком учинио да она већ јесте.
