Не сећам се тачно који је од догађаја – а помињу се сви у књизи Данице Игрутиновић Свето и светогрђе у постсекуларној Србији (Beograd: Biblos Books, 2023) – који је у недавној прошлости младе државе Србије изазвао згражавање јавности узроковане светогрђем, у мени лично први пут изазвао реакцију на ту подигнуту ујдурму, на начин да сам помислила: „Људи, ако су вам повређена вјерска осјећања, онда боље и да их немате.“
Међутим, брзо сам се замислила над собом и над тим шта заправо вјерска осјећања треба да представљају. Није искључено да сам можда ја та која је закинута за тај прeфињени доживљај, па самим тим не могу да будем увријеђена, а можда је као и са свим осталим осјећањима, као што је, рецимо, осјећај над осјећајима – љубав (или њена најпопуларнија модификација – заљубљеност) у питању, само погодно тло за манипулацију сваке врсте.
На трећу лопту, даље размишљајући о теми, сјетила сам се да јесам била вјерски повријеђена. И то више пута. Узбудила ме та помисао да нисам у потпуности замрла када су у питању вјерска осјећања. Међутим, моја бол најчешће је долазила (а долази и даље) из прича и дјела нас који представљамо Цркву, и нисмо у стању да је одбранимо од нас самих. Али то је тема за неки други, потенцијално обиман, текст.
Ипак, вјерска осјећања, схватила сам, дефинитивно имам.
Студија Данице Игрутиновић, коју препоручујем од срца и из дубине својих поново откривених вјерских осјећања, јесте вриједно и врло темељито дјело, које се бави историјом бласфемије, од најранијих библијских мотива, које разматра и теолошки, и антрополошки, и историјски, преко проблематике секуларизма Западне Европе и њеног суочавања са оптужбама за повриједе вјерских осјећања, тј. људских права који су у новијој историји резултирали и увелико познатим крвопролићима, као и начинима на којима се Европа кроз своје правне апарате, мање или више успјешно, бори.
Трећи дио студије, нашем читаоцу можда и најзанимљивији бави се управо оним што је наведено и у самом наслову, а то је светогрђе у постсекуларној Србији. Даница Игрутиновић кроз низ „бласфемичних“ догађаја, који су потресли српску јавност уназад неколико година, детаљно анализира како саме актере догађаја, тако и њихова умјетничка или просто активистички провокативна дјела.
Оно до чега анализом долази јесте поновна подјела на Прву и Другу Србију (гдје у овом конкретном случају чак долазимо и до нове групе, тзв. Другоправославаца) у којој је једна та која оптужује, а друга та која се брани или не, чиме нас враћа на оно што је на самом почетку студије ауторка и напоменула, да су оптужбе за бласфемични активизам, као и саму бласфемију неодвојиве од политичких дјеловања и агитовања, али за разлику од уобичајених у себи носе елеменат сакралног застрашивања.
На том трагу завршила бих овај кратак осврт својим личним сусретом са бласфемијом који сеже у вријеме још оне старе државе у којој сам рођена и њених тадашњих „богова“.
Негдје крајем осамдесетих година, била сам ученица нижих разреда једне основне школе у данашњој Хрватској. Нас двадесетак малишана изабраних да пјевамо неку родољубиво-револуционарну пјесму, чијег се садржаја више ни не сјећам, сједили смо на итисоном покривеном поду учионице у којој је наше пјевање пратила једна млада учитељица на хармоници. Пјесмица се завршавала са рјечју „Тито“, а неком од дјеце је пало на памет да то „Тито“ развуче што је више могуће у скаредном тону, што је нама осталима било јако забавно, па смо се придружили. Учитељица се у почетку помало, рекла бих, забављала с нама, да би у једном моменту прекинула свирку, одложила хармонику и са строгим, али истовремено и уплашеним изразом лица отпочела и завршила чувено слово о „највећем сину наших народа и народности, кога да није било не би било ни нас“.
И ми смо се, наравно, испрепадали, и скратили „Тита“ како доликује.
Од оптужбе да Сократ квари омладину и не поштује државне атинске богове, па до данас, оптужбе за бласфемију су моћно оружје опресивних државних апарата, нерђајућа кочница слободе говора и вазда активно копље застрашвања. И можемо слободно рећи да је све исто, само су се актери у игри измјенили.
Да скратим личну филозофију, прочитајте књигу Данице Игрутиновић.
