Луј-Фердинанд Селин
Одломак из романа Путовање на крај ноћи контроверзног и оспораваног Фердинанда Селина, у коме главни јунак, Фердинанд Бардами (сам Селин, кажу књижевни теоретичари), својој младој – сањаријама, лагодним животом и у вези са њим извјештачено узвишеним мислима о рату (који, наравно, воде други) – објашњава како је кукавица, једна је од књижевних слика са којима сам се (имајући у виду однос према рату који сам изградила како личним искуством истог, тако и надахњујући се хришћанским учењем) најдубље и најискреније поистовјетила. Тај недвосмислени монолог изречен од стране протагонисте романа у нервној болници, након поструматског испада, и његова искрена исповјест након објашњена да се страх не може излијечити, најискренији су и најљудскији вапај огољен до саме сржи, заоденут у умјетност.
И више од тога, Лола, толико ме је страх, да чак и да умрем својом природном смрћу, касније никако не дам да ме спале! Хтео бих да ме спусте у земљу, да иструлим на гробљу, мирно, спреман да можда оживим… Ко то зна? А ако ме спале, Лола, разумете ли, са мном је коначно готово… Костур, упркос свему, још личи на човека… Ипак, може лакше да оживи од пепела… Пепео значи крај… Шта кажете на то?
Смрт је природна, али ми људи нисмо. Ми смо мало више (или мање) од природе, у зависности како се поставимо, али никада она сама. Дах Божански удахнут у биће створено од земље, учинио је своје. Када нам неко каже да је природно да се размножавамо, обитавамо у заједници, једемо, спавамо и да из тог разлога ми треба, тј. обавезни смо да тако живимо, срџба и побуна неће дуго чекати да нас обузму. Свако здраво људско биће вапије за слободом од природе. И за слободом од смрти као природном, изнад свега.
Ако нас увјере и ми прихватимо, да је слобода од смрти немогућа, онда против природе започињемо борбу на начине које је сада сувишно и набрајати, јер смо свакодневно, у свијету коме доминирају информације, изложени иновацијама по том питању.
Али смрт и поред тога остаје, а са њом и варијације на тему разлога за умирање као покушај еутаназирања страха од исте.
Узвишени циљеви као што су одбрана слабијих, добробит будућих генерација и остале идеолошке матрице са којима низ длаку, ма колико се супротним чиниле, иду и хедонистички постулати о добром и удобном животу прије наступа страшне, природне немани са капуљачом и косом у десној руци.
Ипак, искуство нас учи да идеолошки принципи попуштају управо сразмерно са гледањем смрти и свих њених најодурнијих облика у очи, а хедонизам сразмерно са близином, дужином уживања у истом. И обитавањем, такође, очи у очи, са његовим најодурнијим облицима.
Онда живели лудаци и кукавице! Или, тачније, нека преживе лудаци и кукавице. Памтите ли, Лола, бар једно име војника из Стогодишњег рата? … Јесте ли икада потражили само једно од њихових имена? … Нисте, зар не? Ни од јутрос… Ето видите, Лола, да су погинули без разлога! Без икаквог разлога, будале једне! То ја вама кажем. И доказао сам. Једино је живот важан!
И у праву је Фердинанд Бардами, живот је важан. И борба за њега која се води на више бојишта остаје приоритет људске врсте.
Виктор Франкл је потенцирао унутрашње бојиште за живот, које потенцира и хришћански начин прихватања реалности. Човјек да би живио мора да пронађе своје мјесто унутар контекста који га уздиже над природом. Изван тога, он остаје само ограничен (природом) и недовољан самоме себи, ма колико пута (успјехом у екстремним спортовима, овладавањем сопственом тјелесношћу или, на крају, промјеном пола) му се чинило да је природу покорио.
Логор (Франклово искуство) јесте есенција искуства свијета у коме се води непрестана борба за човјека, „духовног аристократу“ који испуњава своја назначења, уздизања и себе и остале творевине изнад граница природе, и мјесто на коме можемо да добијемо најјаснију слику шта то значи. Јер читаво наше искуство живота јесте са извесним нијансама логорско искство. Неслободни од природе, ми се бацакамо са једног на други крај логора.
Виктор Франкл
Неоспорно је Франклово мишљење да слобода не бива нужно пребацивање ван граница бодљикаве жице и да се стиче унутрашњим избором да будемо то нешто веће од самога себе. Да досегнемо Смисао, како је он то називао. И заиста вјерујем да свако иоле мислеће људско биће може да се пронађе у његовој теорији. Али, рекла бих да ни она не остаје без проблема ако је, као и сваку људску мудрост која кореспондира са вишом Истином, углавимо у некакав идеолошки оквир и тиме представимо оним што она није.
Смисао не може бити идеологија, нити учење које може да се представи као универзално. Такође, нити бити човјек, као икона Творца, не може да се научи кроз спољашње теорије или законе. Смисао има у себи изузетно личан карактер, и изузетно стваралачки карактер. И можда је то оно најтеже за разумијевање и достизање.
Смисао и стваралаштво као крајњи домети етичког дјеловања не дозвољавају поједностављивање живота, нити страх од истога. Смисао и стварлаштво могу да нас воде преко мочвара пада до наде на васкрсење, или преко борбе за врлину до граница очајања. И један и други пут подразумијевају страх од смрти, али не и страх од живота.
Селин у поменутом роману опсује своје искуство Првог свјетског рата и послератног периода туробне атмосфере нескривених предосјећаја нових сукоба којима, како се показало и показује се, крај никада неће доћи. Свијет је разочаравајуће мјесто, а човјек себично и депресивно створење које се гнијезди унутар тог свијета. Његова прича је прича о тој себичности и палости. Она је исповјест о свему томе, огољавање без задршке, али у коме воља за животом, или тачније речено преживљавањем надилази сву таму „краја ноћи“.
Та, наизглед, кукавичка борба за голи живот може се тумачити као површна и гадна игра на шаховској табли која се зове реалитет. Може нам се учинити суровом и биједном и таква често и јесте, али одбацити га, презрети, значи не само одбацити дар живота, већ и не дати му ни шансу да буде „одјенут“ или бар покривен некаквим покривалом људскости или, франкловски речено, смисла.
А са смислом, долазе и оне недосљедности и „аномалије“ (ми ћемо их назвати добротом) у нашем (себичном) постојању, о којима су говорили философи, а које имају моћ.
Само им треба пустити да се размашу.
Након што останемо живи.
