Umetnost između radikalne razlike i radikalnog jedinstva

Hemingvej, koji je sva dela većinom zasnivao na sopstvenim životnim iskustvima, rekao je kako mu je najteže bilo da u njima predstavi ono što je zaista osećao, a ne ono što bi trebalo, ili što se smatra da bi trebalo da oseća u takvim trenucima. Veliki američki pisac je zbog te autobiografske zasnovanosti svojih romana hrlio u životne avanture, kao da one nisu bile same sebi svrha, odnosno da ta svrha nije bila povezana sa određenim uverenjima i angažmanima, željom za spoznajom sveta i razvojem ličnosti, nego pre svega kao građa za pisanje. On je najviše od svega zapravo i bio, gotovo opsesivno, obuzet temom pisanja, što nije retko u anglosaksonskoj književnosti. To možda objašnjava i njegovu fokusiranost na Sveto Pismo, pre svega Novi Zavet, koji je često navodio kao svoj literarni uzor. Usmerenost anglosaksonskih autora na temu pisanja ponekad se tumači baš u ključu protestantske usredsređenosti na Sveto pismo, kao kriterijum vere i istinitosti, pa time i ispravne percepcije realnosti.

Postoje i pisci koji su svesno bežali od autobiografskog materijala, smatrajući da je istinsko književno stvaralaštvo vezano za fikciju, i da je, Hičkokovim rečima, umetnost pre nalik na „parče torte“ nego „parče života“. Naš pisac Dejan Ognjanović je nedavno napisao kako „takozvani stvarni život nema dramaturgiju priče, to jest vrlo retko biva da neko životno dešavanje ima uvod, razradu i epilog, sa smislim, kondenzovano, kao u priči. Jeste, život piše romane, ali loše. Rasplinute, nemotivisane, klimave strukture… i onda je problem za pisca da tu lošu fikciju života pretvori u dobru fikciju književnosti, koja je smisleno sažeta“.

Ja sam u nekoliko tekstova postavljao distinkciju između „logike stvarnog“ i „poetske logike“, koje ne treba poistovećivati, gde materijal stvarnosti može da služi kao građa, ali uvek preobražen  i uključen u jednu u osnovi poetičku, dakle napravljenu, izgrađenu, „zgotovljenu“ strukturu. Neko je, takođe, napisao kako njegova dela jesu autobiografska, ali u duhovnom, unutrašnjem smislu, a ne u smislu spoljašnjih događaja. Za neke ljude unutrašnje iskustvo i unutrašnji život predstavljaju plodnu građu za pisanje, za neke je to pak svet imaginacije, fikcija ili istorija ili fantastika, gde je ličnost autora nevidljiva i gde on deluje isključivo kroz priču i likove, ne koristeći materijal sopstvenog neposrednog iskustva i ne obraćajući se čitaocu posredstvom apstraktnih ideja.

Kako god bilo, još pamtim kako sam se namučio pišući jedan kratak tekst, neku vrstu putopisa, gde je trebalo literarno i koncizno opisati realne ljude i događaje. Do tada sam se služio materijalom sopstvenog iskustva, unutrašnjeg i spoljašnjeg, ali uvek stilizovanim, estetizovanim, artistički i poetički preobraženim, posredovanim i uopštenim. Takođe, uvek sam se pitao kako bi izgledalo da neko jednog dana našiše knjigu ili tekst o meni, ne o mom delu, nego baš o mojoj ličnosti, da pokuša da objasni ko sam ja i kakav u stvari. Šta neko uopšte zna o meni, ali i ja o drugima? To ne važi samo za mene, nisam je neka posebna tajna, nego za svakoga, i bilo bi mi teško da pišem o nekome u tom smislu.

Pišući o postojećem čoveku vi ga svodite, ukalupljujete, na ovaj ili onaj način izdajete, jer šta mi zapravo znamo jedni o drugima, osim onog što zaključimo našim nepouzdanim umom ili primimo još nepouzdanijim čulima? Ipak, imamo potrebu da pišemo i ljudima koje poznajemo ili smo poznavali, objašnjavajući ih sebi i drugima na taj način, način koji se ne može svesti na nekoliko teza ili fraza, već sadrži slojevitost i višeznačnost umetničkog modela.

A opet, kad tako pišemo, mi tragamo za nečim trajnim u tom čoveku, za nečim što je, dakle, njegova istina, dok vidimo samo ono spoljašnje, promenljivo i nepouzdano i to vidimo mi, isto tako promenljivi i nepouzdani. U pisanju dakle moramo biti svesni tog aspekta promenljivosti, tog toka koji se nikada ne prekida i nije svodiv. A s druge strane, slutimo da u ljudima ipak ima nečeg trajnog, da nije sve reka, promena, tok, rast ili raspadanje, i to je ono za čim tragamo, ali do čega je nemoguće doći bez ovog toka, s jedne strane, koji je deo naše prirode, i bez svesti o maskama i samoprezentacijama, s druge strane, koje svi nosimo kroz život, sa ljuskom kojom se predstavljamo svetu i branimo od njega.

Pisanje za mene zapravo uvek jeste bilo ta igra viđenog i slućenog, krinke, fluida i ipak neke srži, koja najviše nalikuje na svetlost, a nikako na neko tvrdo seme, uz odricanje od pretenzije na konačnost, definitivnost, presudu, ali i od potpune nespoznatljivosti čoveka, što znači potpune spoznajne relativizacije, jer mi smo ipak u osnovi kao ljudi jedno i ne možemo biti baš toliko udaljeni i jedni drugima strani, uprkos gotovo apsolutnoj ipostasijskoj pojedinačnosti svakog od nas. Osvetljavanje tog raspona između radikalne razlike i radikalnog jedinstva među ljudima je jedna od velikih mogućnosti umetnosti, koja teško da ima bilo koja druga ljudska delatnost, a koja se u ovosvetskim uslovima ipak najopipljivije projavljuje u iskustvu i događaju Evharistije.

Čovek je previše dubok da bi ga umetnost sužavala, jer već ima ko će. Takođe, previše je dezorijentisan i zbunjen da bi ga umetnost dodatno sluđivala. Umetnost je zato u najboljem slučaju glas kojim se iz sebe obraćamo glasovima drugih, onome u njima čega ni sami najčešće nisu svesni, pomažući nam da i sami bolje oslušnemo sopstvene glasove, naše krhke, skrivene tajne, zrakove u nama.