Gvido Reni, Sveti Sebastijan, 1615.
Često smo moglo da čujemo da umetnost ima neke veze sa opasnošću, odnosno, da je opasno biti umetnik ili da umetnost može biti opasna za nekog i za nešto, ne samo za umetnika, nego i za čitaoca, vlast, društvo, ove ili one svetonazore, iluzije, verovanja. „Zajebano je biti pisac“, rekao mi je nedavno jedan naš stariji i nepravedno skrajnuti književnik, pri čemu svakako nije mislio samo na onu golu egzistencijalnu stranu spisateljskog poziva, koja često ne obezbeđuje ni hleb svakidašnji. Umetnici su lude, budale, nepouzdani i nepraktični ljudi u očima mase, „Điril-filosofi“, kako reče Radomir Konstantinović, ali opet ih iz nekog razloga zabranjuju, kažnjavaju ili nagrađuju, što bi trebalo da znači da nosiocima ovosvetske vlasti ipak mogu biti korisni ili štetni, što je jedna od tajni vlasti, ali – možda – i tajni umetnosti.
Mada, nije to neka velika tajna, ako ćemo pravo. Svakoj vlasti je potrebna simbolička legitimizacija, gde će njeni činovi i odluke biti prihvaćeni kao nužni, neophodni, jedino mogući, opravdani. Jer svaka vlast, makar i ona koja ne podrazumeva participaciju širokih slojeva, traga za legitimitetom, koji nikada ne može biti golo nasilje. Nasilje – to da, ali ne golo, ne bez izvesne simboličke i idejno-vrednosne oblande; bar ne dugoročno.
A umetnost tome može da posluži pre nego nauka ili filosofija – naprosto, jer je dostupna većem broju ljudi i uključuje iskustveno-identifikacijski i emotivni momenat. Tamo gde nema razrađenog tržišta umetnosti ni velike potrošačke baze ta takvu vrstu proizvoda, umetnicima je makar i prećutan pristanak na pružanje usluga određenim nosiocima moći (ne obavezno državne, jer su i fondovi itekako značajan nosilac moći, koji nije bez odnosa ka nekoj državi, ne obavezno sopstvenoj) jedan od retkih načina na izvesno profitiranje od umetničke delatnosti i dostojanstvenu egzistenciju po građanskim merilima.
Ali, ako se ostavimo tih očiglednosti, gde se u najvećoj meri krije ta opasnost koju podrazumeva umetnost, naročito njeno stvaranje? Od umetnika se, najpre, očekuje da prelazi izvesne granice, prestupa, uranja u neka iskustva i stvarnosti koje nisu svakome dostupne i za koje nije svako spreman. Umetnik, s jedne strane, iskoračuje preko granica propisanog, poželjnog, zadatog, uobičajenog, očekivanog, rutinskog u odnosu prema svetu i, s druge, uranja u svoj unutrašnji svet. Kod pravog umetnika jedno bez drugog ne ide.
Ako prestupa samo u odnosu na svet, bez uranjanja u svoje nutrine, dubokog samopreispitivanja, pretvara se u pukog hroničara, ideologa, moralistu, rezonera. Ako se samo bavi svojim unutrašnjim svetom bez komunikacije i interesovanja za druge ljude, zajednicu, druge spoljašnje svetove, zatvara se u idiosinkratsku samodovoljnost, masturbaciju koja može da ima terapeutski efekat za njega samog, ali ni za koga drugog, osim za nekoga ko deli ovu ili onu strast, ali tu već ulazimo u domet psihičke ili fizičke pornografije, što svakako nije dovoljno za umetnost.
I uostalom, da li takva samodovoljnost uopšte može predstavljati istinsko uranjanje u sebe, samoispitivanje, ili je tek generator iluzija o sebi i drugima? Pre ovo drugo, mislim. Masturbiranje može da prija i da donese privremeno olakšanje ili opuštanje, ali ne uči nas ni odnosu prema drugim ljudima, ni ljubavi, ni odnosu prema samom sebi, bar ne posle uloge koje može da ima u periodu adolescencije. Ono samo proizvodi iluzije u kojima mi možemo da budemo Ron Džeremi ili da činimo ono što nikada ne bismo u stvarnosti, ali šta time zapravo saznajemo o sebi?
Ako napišemo priču u kojoj se, na primer, postavljamo u poziciju Rona Džeremija ili Brenta Korigana, već prema afinitetima,, to već može da bude umetnost, simbolizacija, refleksija, koja ima uopštavajuće i komunikativno dejstvo koje može da prevazilazi našu zatvorenost i postane važna i drugima, koji možda ne bi želeli da budu Ron Džeremi, ali im to „biti Ron Džeremi“, kroz umetničku transformaciju, govori nešto o svetu i o njima samima.
Samopreispitivanje, samouranjanje, naš unutrašnji svet, za nas mogu imati značaja samo ako oh postavimo u odnos, opštenje, ako ih podvrgnemo imenovanju, simbilizujemo, iskažemo, makar mucavo i približno, ali prenoseći ono najbitnije i – najopasnije. Jer najopasnije jeste u nama samima.
U onom pogledu u našu nutrinu koju otvaramo za druge i u onome što taj pogled otvara u njima samima. I u razmicanju i destabilizaciji granica i oslonaca sveta do kojih takvo otvaranje može da dovede.
U tome je opasnost prave umetnosti, a ne u banalnosti ove ili one cenzure, sujete, korupcije, korporacije.
U tome je istinski strah umetnika i istinska njegova hrabrost, a ne u besparici, gladovanju, socijalnoj degradaciji, koju nipošto ne treba potceniti, jer lako je o opasnostima maštati u sitosti i toplim sobama. Hoću da kažem, gladovati se može na mnogo načina, i za to nam nije potrebna umetnost. A pravu umetnost su stvarali i gladni i siti, ovakvi ili onakvi, ali odvažni da se otvore na način na koji samo umetnošću može, i zbog čega je ona blago ovog sveta. I zbog čega će biti potrebna dok ga je, i nas u njemu.
