Van Gog, Maslinjak s Alpima u pozadini, 1889. (MoMA)
Ova se drama odigrala mnogo vekova pre mene i mojih ličnih preispitivanja i muka – u vrtu Getsimanskom, uz zidine starog Jerusalima. I On je bio sam, iako istovremeno okružen najbližima, sasvim sam u svojoj misiji, suočen konačno sa svojim delom, koje je nadomak završetka, do kog se mora doći kroz trnove vence i ulice bola. Kako mu je to delo izgledalo u tom trenutku? Šta je video kroz suze i krvav znoj, u molitvi?
Pametniji od mene su to tumačili, stotine je stranica ispisano za ovih dve hiljade godina. Pisalo se ponajviše o odnosu Hristove božanske i ljudske prirode, o tome u kom trenutku je progovorila jedna a u kom druga. Malo bi šta tu neko poput mene imao pridodati, da ne osećam i ne verujem da je drama Jevanđelja lična drama svakoga od nas, i da se Jevanđelje ili tako živo čita i tumači, ili ima zanimljivijih knjiga za čitanje.
Tako sam i ja godinama zapravo sa svojim Gospodom u vrtu Getsimanskom, godinama sam među onima koji spavaju dok se On moli a Njegov krvav znoj natapa zemlju. Trebalo je da prođu godine u tom spavanju, godine tokom kojih sam, po sili okolnosti i svojih izbora bivao ono što nisam, da bih stekao budniji duhovni uvid u dramu iz najpoznatijeg maslinjaka u ljudskoj istoriji, prelazeći sopstveni put tokom kog sam pokušavao da održim plamičak svog razgovora sa Njim.
Video sam Ga, dakle, u agoniji nedovršenog dela, kako posmatra to svoje delo koje valja ostaviti svetu kao onakvo kakvo u tom trenutku jeste: krhko, slabo, uplašeno i usnulo. Jer Njegovo delo su bili zapravo oni, apostoli – usnuli prijatelji koje nije mogao probuditi te poslednje noći koju je proveo sa njima – da se sa Njim mole stražareći nad onim što se nad sve njih nadvilo. Činio je to sam, znajući šta će uslediti i kakav će strašan udarac to njima naneti, kakvu pometnju, strah i žalost. Znajući šta će pretrpeti Njegovo delo – ti krhki kamičci na kojima je podizao Crkvu tokom svog puta, videći sve njihove slabosti.
Rani oci crkve govore o tome – o tom aspektu molbe da Ga čaša mimoiđe – jer nije Hristos u tom trenutku brinuo o sebi, ili nije brinuo više no što naše meso brine pri susretu sa smrću. Brinuo je za ono što ostavlja, za one koje ostavlja, za svoje delo, koje će morati da izdrži bolni luk od izdajničkog poljupca i sramnog privođenja, preko golgotskog hoda i raspeća – do vaskrsenja. Hoće li i kako to krhko usnulo delo izneti svu dramu koja sledi, ili će, nedostojno, otpasti u konačnom poricanju svoga stvaraoca? Jer Hristos, između ostalog, korak po korak kroz svoj zemaljski život udara temelje Crkvi koju tada poziva – dođite, molite se sa mnom, biće strašno i teško, biće neizdržljivo i moramo stoga ostati zajedno. Crkva ga ne čuje, otuđena u svom snu i lenjosti svog nepoimanja.
Sav naš životni put mapiran je u Jevanđelju, samo ga treba otvoriti i čitati kao pismo nama upućeno – bila je to prva pouka mog prvog duhovnog oca, bogoslova koji mi je bio drug u četi u vojsci. Od tad ga tako čitam. Pa kako onda proces umetničkog stvaranja ne doživeti, između ostalog, i kao jevanđeosku dramu – onu koja se neprekidno odvija u duhovnoj realnosti svakoga od nas ko se odluči da, po prinudi svojih darova, zakorači na taj put?
Tako i sada verujem da u razvitku odnosa svakog stvaraoca prema istinskom delu dođe taj trenutak – getsimanski trenutak krajnje, bezobalne usamljenosti u kojoj sa tobom niko ne bdije, u kojoj si ostavljen sa onim što si dotad uradio ali nisi dovršio, u kojoj vidiš nesavršenosti svog dela, njegovu krhkost i slabost. Tvoja drama će se, evo, svakog časa završiti – ali ti si već tad na kraju snaga, iz tebe na tlo pada krvavi znoj, a niko ne dolazi u pomoć da priskoči u bdenju.
To je trenutak najintenzivnijeg zagledanja u delo, u ono što će ono, ako bude volja Božja naposletku postati – ona jedna stvar koju neće nadvaladi vrata adska i koju ćeš poneti sa sobom u večnost. Zašto je potrebno da dođe taj trenutak potpune ostavljenosti i izloženosti beskrajnoj sumnji – tog pitanja: šta sam, zapravo, uradio?
Možda je to stoga što je taj trenutak velikog bola ujedno trenutak najveće budnosti – možda nam se stoga i daje. Jer ne možemo spavati gledajući u svoje nesavršeno, nedovršeno i krhko delo. Moramo ostati budni, u molitvi za njega i za one koji su ga u svojoj slabosti napustili, opraštajući im unapred njihovu usnulost, izdajstva i odricanja. Jer pre no što petao tri puta kaže svoje – oni će prema logici drame ispisane mnogo pre nas i njih morati reći da nas ne poznaju zapravo.
Na ikonama koje prikazuju događaj u vrtu Getsimanskom Hristos je ili sam, u intenzivnoj molitvi, sa anđelom koji ga bodri, često pružajući sa nebesa čašu. Čašu stradanja i života iz koje pijemo i danas. U onim verzijama u kojima se uz Gospoda javljaju na ikoni i usnuli apostoli – On je uglavnom od njih izdvojen, u usamljenosti nekog povišenog mesta, stene sa koje se moli da ga ista ta čaša mimoiđe. Odozgo, sa tog uzvišenja, Njegova molitva obuhvata sve njih, jer svi ti usnuli ljudi će za nekoliko trenutaka doživeti bolno buđenje koje će im pokazati svu njihovu slabost i nemoć. Ponegde je prikazana čitava drama – Hristos se javlja u obe uloge – onoga koji se izdvojen moli i onoga koji silazi da budi učenike. Iste one učenike kojima je još koliko te večeri oprao noge.
Na ikoni koja prikazuje taj događaj usnuli apostoli – odreda sveci, utemeljitelji i prvi oci naše Crkve, plameni širitelji vere za koju će kasnije mnogi dati svoje glave – ne izobražavaju se sa oreolima. Ja biram da mislim da je to stoga što su u tom trenutku oni Gospodnje nedovršeno delo, ono u koje On gleda u tišini svoje usamljenosti i koje nikada kao tada, u tom jedinstvenom trenutku, ne meri sa takvom pažnjom.
Svi mi koji stvaramo bilo šta doživećemo taj trenutak. Bićemo sami i gledaćemo u delo, i strepećemo nad njim i sobom – i pitaćemo se hoćemo li ga dovršiti kako smo zamislili, hoće li nam se ono opirati u svojoj usnulosti, hoće li nas izdati ili će od njega naposletku postati crkva koju smo zamišljali kad smo mu udarali temelje.
Hoćemo li ući sa njim u Carstvo nebesko, ili će ga sažeći oganj očišćenja?
