„Гилеад не интересују дјеца. Гилеад интерсује моћ. Традиционалне вриједности, старински начин живота, домаћи хљеб, све су то кулисе и дистракције.“ (Заповједник Лоренс, „Слушкињина прича“, 4. сезона)
Пасионирани сам гледалац серије „Слушкињина прича“. И поред негативних критика које добија већ након прве сезоне, серија не само што не губи обожаватеље, већ постаје нека врста културолошког феномена чији ликови, њихови костими и сценографија, од момента када су се појавили на екранима, постају својеврстан симбол побуне против различитих репресивних закона, који се неизоставно, под маском заштите хуманизма, намећу широм свијета.
Критичари кажу да је серија могла да заврши већ након прве сезоне. Све остале, сматрају, само су комерцијални продужетак агоније главне јунакиње у измишљеној тоталитарној држави Гилеад, из које је већ у првој сезони имала шансу да побјегне. Мeђутим, сјајна естетика и симболика серије, која се из свијета умјетности јасно прелива на ову нашу отужну реалност, недвосмислено се супротставља критици и вуче нас очи у очи пред чињеницу да не можемо побјећи од зла. Оно се враћа ма колико пута му „стајали на главу, а оно нас и даље уједа за пету“. Што не значи да са борбом треба да станемо.
Не желим да одужим текст препричавањем серије и романа Маргарет Атвуд, по чијим мотивима је настала, али у сврху читљивости даљих редова рећи ћу само укратко да је „Слушкињина прича“ повијест о дистопиској држави Гилеад, насталој на територији САД-а, репресивног система, насилне идеологије која своје утемељење налази у фанатичној религиозности (реферира се на јудео-хришћанство, што кроз сам назив државе која налази свој пандан у Библији, тако и кроз паралеле са библијским личностима чија се имена дају одређеним групацијама; „Марте“, „Језавеље“).
Држава своју идеологију утемељује на највишем циљу очувања људске расе у вријеме када жене масовно обољевају од стерилитета на читавој планети. Наравно, као и унутар свког репресивног система, становници се од тренутка утемељења дијеле на подобне и неподобне који то постају огријешењем у било ком тренутку своје прошлости о неко од правила ригидног вјерског морала, који је постављен на мјесто државног закона („Фанатизам има религијске изворе, али лако прелази на националну и политичку сферу.“ – Н. Берђајев), чиме постају подређени подобнима и одабрани да им служе. Жене су најизложеније, што због своје природне датости да рађају, толико и због вијековно условљене покорности мужу која се и данас његује унутар фанатизму окренутих вјерских групација.
Прича о Џун, заточеној у Гилеаду и претвореној у слушкињу која својим јаловим газдама кроз бизарни чин зачећа треба да подари потомство, могла је заиста завршити већ након прве сезоне. Иако је она имала прилику да са дјететом у рукама побјегне, Гилеад и даље постоји, његово језиво устројство се не завршава бијегом једне жртве чија траума након накарадне религиозно-тоталитарне тортуре остаје и бјег га не рјешава. Наравно, серија, као и сваки комерцијални пројекат тог типа, акценат ставља на развијању напетости, враћањем главне јунакиње у исте раље поново из почетка, скандализовању гледалаца, али психолошки подтекст трауматизоване главне јунакиње који и након напуштања Гилеада траје ствара јаку основу за наставак приче. Јер не постоје конвенционалне методе терапије (што се види у каснијим сезонама) које могу да прераде то што остаје. А остају страх и мржња.
Али и мржња може да се испољи на различите начине. У серији је бестијалност приказана у безбројним нијансама, али и воља за животом (која такође има везе и са мржњом, жељом за осветом или исправљањем неправде) захваљујући којој жртве иду даље.
У четвртој, од критике већ омраженој, сезони, Џун излази из Гилеада, траума, мржња према тлачитељима и бјес, због ћерке и даље заточене у Гилеаду, чине да нема никакав осјећај према слободи. Она одлази на својеврсне групне терапије специјализоване за трауме жртава Гилеада гдје се уче да живе, наставе даље, али јој не полази за руком или то, једноставно, не жели. У једном, одсудном моменту, она чак изјављује да „мржњу треба легализовати“. И заиста, мржња је само емоција, као и свака друга, коју културолошки имамо потребу да сахранимо плашећи се онога што би могла да произведе. А суштински, не само да не мора да породи ништа, већ је у стању и да се преобрази и своју огромну снагу усмјери управо у своју супротност.
Свједочанства из времена највећих страдања и најјезивијих оваплоћења тамне стране људског рода (о томе сам већ писала помињући Левинаса, Франкла и јунакиње Светлане Алексијевич), о људима који на себи необјашњив начин, извукавши се из раља смрти, помажу својим тлачитељима, говоре у прилог томе. Они мрзе, али не само што не отјелотворе ту емоцију у разоран чин, већ је трансформишу у милосрђе. Заиста, мржња је легитиман сентимент који у свијету створеном од блата постоји од Каина, и нема начина да се на емоције стави забрана. И она је дио наше мучне сложености, јединог истинског попришта подвига, и уколико не постоји, и љубав као њена увијек пожељна супротност, губи на својој чудесности.
Опасност мржње је у њеној замаскираности у правду, или још горе, излизаније, али нама хитрим за инстант рјешењима ближе, самоодбрану и чак милосрђе. Тада, не само да нема моћ трансформације, већ искључиво непрестаног умножавања. То је идеолошка мржња и, по правилу, стоји иза приче о „општем добру“. Врло просто и лако запаљиво, али „опште добро“ једноставно не постоји. Постоји само „добро“, обично, једноставно наизглед, и изнад њега љубав.
Аутори серијала у четвртој сезони дозвољавају Џун и неколицини одбјегих слушкиња, да испоље своју мржњу над једним од најважнијих заповједника и освете му се. Али код Џун, што се види одмах, то не улива задовољство и ни за тренутак не анестезира унутрашњи немир. Већ у сљедећем тренутку, када јој се укаже прилика за осветом над својом једнако суровом мучитељицом, заповједниковом женом, њој то, не само да не полази за руком, него као они, већ поменути необјашњиви хероји рата који нису у стању да се свете, она јој у оној примарној животињској солидарности жене са женом, помаже да се породи. Она мрзи Серену, и све што њена личност представља од момента када је први пут сусрела, али оно што Серена носи у себи и што Џун из ње, а истовремено и из себе саме, порађа јесте нови живот који на волшебан начин поражава све што је у њој породио Гилеад. А живот је увијек дар, ма шта о томе говориле идеологије сегрегација и дискриминација зарад „виших циљева“, и већег и вишег добра од њега нема.
Сада већ на самом крају пете сезоне, контроверзни заповиједник и један од идејних твораца Гилеада који истовремено и спроводи и гнуша се законоправила сопствене државе, објашњава да је циљ постигнут. У Гилеаду се, једино на планети, рађају дјеца. Све жртве су биле неопходне. Оно што не говори, а што је јасан подтекст његове искрене исповијести је да Бога (у чије име се све ради) нема, и нема Ко да „од камена подигне дјецу Авраму“. Све је у рукама архитеката нове реалности.
То да Он то можда једноставно не жели, као опција не може више да постоји.
Религиозни фанатизам инсистира на страху из једног основног разлога, ако је вјеровати Берђајеву (а ја му одавно вјерујем), јер фанатици, заправо, не вјерују у Бога. Њихов фанатизам јесте испуњавање празнине коју Бог заузима у вјерујућем човјеку, а страх и мржња су средства успостављања те атеистичке хегемоније над свима који због близине са Богом остварују одређену слободу.
Када се из тог фанатизма роди идеологија и њени учитељи почну да нас убјеђују да је неопходно да грцамо под што већим теретом, својевољно, у овом већ накриво устројеном свијету, зарад неких измаштаних добара, можемо бити сигурни да смо већ једном ногом дубоко закорачили у неки реалистични Гилеад.
И ако живот, такав какав јесте, који нам је дарован слободном љубављу Божијом и који подвигом, свакодневно, увијек и изнова, порађамо из сопствених утроба, почнемо да презиремо, подносимо са муком и гнушањем, јер га живимо на начин који нам је неко други креирао увјеравајући нас да, ма како тегобно било, „баш тако треба“, не постоји гаранција ни да ће нам онај Нови преображени, коме се надамо и који (већ тако дуго) ишчекујемо, бити ни лакши ни смисленији.
