Преводи и преписи

Томина вера (Јн 20, 19–29)

Vita Christi, око 1175.
[MS M. 44 fol. 12v]

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се ученици његови бејаху сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши показа им своје руке и ребра. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа. А Исус им опет рече: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видели смо Господа. А он им рече: Ако на његовим рукама не видим ране од клинова, и не ставим свој прст у ране од клинова, и не ставим своју руку у његова ребра, нећу [по]веровати. И после осам дана његови ученици и са њима Тома бејаху унутра. Исус дође кад врата бејаху затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи овамо своје прсте и види моје руке; и пружи своју руку и стави је у моја ребра, и не буди неверан него веруј. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Исус му рече: Зато што си ме видео, поверовао си; блажени они који не видеше а [по]вероваше.

У данашњем одељку јеванђеља видимо ученике како су се, у страху од Јудејаца, тајно окупили у некој просторији иза закључаних врата. У ученике Исусове не треба овде убрајати само апостоле, него по свој прилици и Јосифа из Ариметеје, Никодима, жене које су га верно пратиле и опслуживале, и вероватно још неке од седамдесеторице ученика и следбеника, при чему не треба заборавити ни Лазара и Марију или Симона Киринејца и ко зна кога још. Сви су они били његови ученици те су, према томе, сви они могли овде бити присутни.

И мада га нису очекивали Исус се, иако су „врата била затворена“, наједном појави међу њима и поздрави их на уобичајен начин: „Мир вам!“ Описујући овај догађај јеванђелист Јован не каже да су се закључана врата отворила неком чаролијом или да су неким чудом била склоњена. Врата остају забрављена, а Исус се ипак у тренутку створио међу њима. Тако нешто би за људско тело, начињено од праха земаљског, тј. од уобичајених материјалних елемената, било крајње невероватно или немогуће. Али не и за тело које је поседовао васкрсли Исус. Његово тело је била „нова творевина“, потпуно друкчија од старе, тј. од ове коју сви познајемо. Оно је подвргнуто законима радикално друкчијим од оних који владају чулним светом. Оно стоји под законима духа, па га зато апостол Павле и зове „духовно тело“.

Исус сада живи нови живот којим показује нов и до сада нераскривен поредак бића. Он је и пре васкрсења на много начина показао како његов дух господари његовим телом (идеал који је цела грчка философија без изузетка идентификовала као највиши и за којим жуди од својих почетака па надаље): Исус често измиче својим непријатељима, утишава буру и олују, надвладава гравитацију ходећи по води, преображава се на гори итд, итд. Свим овим он је свету откривао неке од могућности и атрибута духовног тела. Сада, по васкрсењу, он их може манифестовати потпуније. Може показати врсту живота која ће коначно постати стање свих искупљених: невидљиво оку и неопипљиво смртном телу које поседују сви људи у садашњем стању, али ипак и видљиво и опипљиво смртницима уколико то пожели онај чије је то тело. Будући да је то преображено тело у потпуној власти духа, дух њиме сасвим господари, оно се влада онако како то жели дух. Тело васкрслог Христа није, дакле, умишљенo привиђење, него право, видљиво и опипљиво тело, али, за људско емпиријско искуство, само онда када то зажели и допусти онај чије је то тело, као што у овом одломку јеванђеља Исус допушта својим ученицима да пропадљивим очима виде то непропадљиво тело.

Пошто им се јавио и пошто су га ученици препознали, њихова утученост се преображава у радосно и победоносно уверење у истину о новом животу. А јавивши им се, Исус им даје свој мир, не обичан овосветски мир, него „мир Божији који надилази свако разумевање“. И одмах им рече: „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну и рече им: примите Духа Светога!“ Треба се сетити да Бог дувањем снабдева некога оним што он не може ни на који други начин поседовати. Тако је, на почетку људског рода, Адама снабдео душом која није могла настати развојем из других форми овоземаљског живота и управо тиме га је издвојио од свих других живих бића, са којима иначе има много тога заједничког. На исти начин Исус сада снабдева своје ученике оним што иначе не би могли задобити ни на који други начин и што ће их одвајати од свих других људи, а то је дар духовног увида. И наравно, једино као они који имају Духа Светога они ће моћи да изврше сврху свог послања. Исус их, дакле, не шаље да изврше тако важну и узвишену мисију а да притом немају могућност да то учине. Напротив, он то омогућава тиме што им даје Светога Духа који ће их оспособити да увиде ко је у ствари тај Исус кога они треба да проповедају. А ко је он, први ће потпуно јасно изразити управо онај који је у то највише сумњао – Тома звани Близанац.

Надаље, важно је схватити да су овај божански дар Исусов (тј. Духа Светога) примили не само једанаест апостола (као што се често може чути), него и сви други који су се тада били окупили са њима. У јеванђељу нема никакве назнаке која би нам допустила да све ове окупљене поделимо на две групе: једну која је примила Светога Духа (апостоле) и другу која га није примила (све остале), тј. на једне који су постали свесни ове божанске стварности и друге који нису. Да је Исус извршио такву поделу, тешко да би је Јован прећутао. Но, он јасно каже да се Исус обратио „ученицима“ (а то нису само апостоли), не правећи никакве разлике међу њима и рекао: „Којима опростите грехе, опроштају им се, а којима задржите, задржани су.“ Притом, треба имати на уму да само Бог, и Син Божији који је дошао на земљу да врши правду Божију, може опраштати грехе. Ово место из Јовановог јеванђеља немогуће је одвојити од оног из Матејевог (Мт 16, 19) где Исус каже првоврховном апостолу Петру: „И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, а што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима.“ У то доба изразе „свезати“ и „раздрешити“ користили су јудејски рабини да би њима разликовали оно што је у етичком и религијском смислу обавезујуће од оног што је безначајно. Тако је нпр. неки пропис школа Хилела могла сматрати обавезујућим, а школа Шамаија необавезним. Ову привилегију свезивања и развезивања Исус је у поменутом пасусу из јеванђеља по Матеју (Мт 16, 19) доделио Петру, а у једном другом из истог јеванђеља (Мт 18, 15–19) доделио ју је, као и у Јовановом јеванђељу, свим својим ученицима.

Тог дана када се Исус ниоткуда створио међу својим ученицима, међу присутнима није био апостол Тома, који је онима који су пре њега видели Исуса васкрслог, одговорио како он у то не може поверовати док га лично не види и не опипа његово тело и његове ране.  Но, после осам дана Исус се поново на исти начин створио међу њима, а овог пута је и Тома био присутан, па му Исус рече: Пружи свој прст и види моје руке и пружи руку своју и метни у моја ребра и не буди неповерљив него имај поверења. А Тома, иако му Исус нуђаше да га опипа, то не учини, него и не додирујући га одмах му рече: Ти си мој Господ и мој Бог.

Ово је први пут да је ико од ученика за Исуса изјавио да је Бог. До тада су га звали и Сином Божијим и Господом, али никада тако директно – Богом. А то је, парадоксално, Божијом промишљу било резервисано управо за онога ко је био најпотиштенији и најскептичнији, за правог сумњичавца, за онога коме је било потребно непосредно и непобитно сведочанство, непогрешив доказ да би прихватио васкрсење, тј. било је резервисано за апостола Тому. Управо је такав Тома био онај који је пре свих осталих изјавио да је Исус сâм Бог и тиме објавио његов прави идентитет, који и самим ученицима није до краја био јасан. Ово Томино исповедање Исуса као Бога у ствари је врхунац читавог јеванђеља. Свака јеванђелска прича стреми управо овом исказу. Од свадбе у Кани Галилејској до оживљавања мртвог Лазара, од сведочанства Јована Крститеља до страшне молитве у Гетсиманском врту, свака расправа, свако чудо упућују на овај врхунски закључак који није извела ни одушевљена Марија Магдалина, ни апостол Стена (Петар), па чак ни највољенији ученик (Јован), него га је из сломљеног срца извукао највећи скептик међу Исусовим ученицима – Тома. Био је то час врхунског исповедања. Личило је то на плач хришћанства које се рађа. Тома је (по)сумњао како би Црква могла (по)веровати.

Зато су, по Исусовим речима, којима он закључује ово Томино исповедање, заиста блажени они који не видеше васкрслог Христа а ипак повероваше да је устао из мртвих, тј. повероваше да је он Син Божији и отуда сâм Бог који једини има власт над смрћу, те да је дошао међу људе да је подели са онима који желе да буду једно с њим као што је он једно са својим Оцем небеским. Амин!

Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019, стр. 293-297.

error: Content is protected !!