Tomina vera (Jn 20, 19–29)

A kad bi uveče onoga prvoga dana sedmice, i dok su vrata bila zatvorena, gde se učenici njegovi bejahu sakupili zbog straha od Judejaca, dođe Isus, i stade na sredinu i reče im: Mir vam! I ovo rekavši pokaza im svoje ruke i rebra. Tada se učenici obradovaše videvši Gospoda. A Isus im opet reče: Mir vam! Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas. I ovo rekavši dunu i reče im: Primite Duha Svetoga! Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su. A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice, ne beše sa njima kada dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Videli smo Gospoda. A on im reče: Ako na njegovim rukama ne vidim rane od klinova, i ne stavim svoj prst u rane od klinova, i ne stavim svoju ruku u njegova rebra, neću [po]verovati. I posle osam dana njegovi učenici i sa njima Toma bejahu unutra. Isus dođe kad vrata bejahu zatvorena, i stade na sredinu i reče: Mir vam! Zatim reče Tomi: Pruži ovamo svoje prste i vidi moje ruke; i pruži svoju ruku i stavi je u moja rebra, i ne budi neveran nego veruj. I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Isus mu reče: Zato što si me video, poverovao si; blaženi oni koji ne videše a [po]verovaše.

U današnjem odeljku jevanđelja vidimo učenike kako su se, u strahu od Judejaca, tajno okupili u nekoj prostoriji iza zaključanih vrata. U učenike Isusove ne treba ovde ubrajati samo apostole, nego po svoj prilici i Josifa iz Arimeteje, Nikodima, žene koje su ga verno pratile i opsluživale, i verovatno još neke od sedamdesetorice učenika i sledbenika, pri čemu ne treba zaboraviti ni Lazara i Mariju ili Simona Kirinejca i ko zna koga još. Svi su oni bili njegovi učenici te su, prema tome, svi oni mogli ovde biti prisutni.

I mada ga nisu očekivali Isus se, iako su „vrata bila zatvorena“, najednom pojavi među njima i pozdravi ih na uobičajen način: „Mir vam!“ Opisujući ovaj događaj jevanđelist Jovan ne kaže da su se zaključana vrata otvorila nekom čarolijom ili da su nekim čudom bila sklonjena. Vrata ostaju zabravljena, a Isus se ipak u trenutku stvorio među njima. Tako nešto bi za ljudsko telo, načinjeno od praha zemaljskog, tj. od uobičajenih materijalnih elemenata, bilo krajnje neverovatno ili nemoguće. Ali ne i za telo koje je posedovao vaskrsli Isus. Njegovo telo je bila „nova tvorevina“, potpuno drukčija od stare, tj. od ove koju svi poznajemo. Ono je podvrgnuto zakonima radikalno drukčijim od onih koji vladaju čulnim svetom. Ono stoji pod zakonima duha, pa ga zato apostol Pavle i zove „duhovno telo“.

Isus sada živi novi život kojim pokazuje nov i do sada neraskriven poredak bića. On je i pre vaskrsenja na mnogo načina pokazao kako njegov duh gospodari njegovim telom (ideal koji je cela grčka filosofija bez izuzetka identifikovala kao najviši i za kojim žudi od svojih početaka pa nadalje): Isus često izmiče svojim neprijateljima, utišava buru i oluju, nadvladava gravitaciju hodeći po vodi, preobražava se na gori itd, itd. Svim ovim on je svetu otkrivao neke od mogućnosti i atributa duhovnog tela. Sada, po vaskrsenju, on ih može manifestovati potpunije. Može pokazati vrstu života koja će konačno postati stanje svih iskupljenih: nevidljivo oku i neopipljivo smrtnom telu koje poseduju svi ljudi u sadašnjem stanju, ali ipak i vidljivo i opipljivo smrtnicima ukoliko to poželi onaj čije je to telo. Budući da je to preobraženo telo u potpunoj vlasti duha, duh njime sasvim gospodari, ono se vlada onako kako to želi duh. Telo vaskrslog Hrista nije, dakle, umišljeno priviđenje, nego pravo, vidljivo i opipljivo telo, ali, za ljudsko empirijsko iskustvo, samo onda kada to zaželi i dopusti onaj čije je to telo, kao što u ovom odlomku jevanđelja Isus dopušta svojim učenicima da propadljivim očima vide to nepropadljivo telo.

Pošto im se javio i pošto su ga učenici prepoznali, njihova utučenost se preobražava u radosno i pobedonosno uverenje u istinu o novom životu. A javivši im se, Isus im daje svoj mir, ne običan ovosvetski mir, nego „mir Božiji koji nadilazi svako razumevanje“. I odmah im reče: „Kao što je Otac poslao mene i ja šaljem vas. I ovo rekavši dunu i reče im: primite Duha Svetoga!“ Treba se setiti da Bog duvanjem snabdeva nekoga onim što on ne može ni na koji drugi način posedovati. Tako je, na početku ljudskog roda, Adama snabdeo dušom koja nije mogla nastati razvojem iz drugih formi ovozemaljskog života i upravo time ga je izdvojio od svih drugih živih bića, sa kojima inače ima mnogo toga zajedničkog. Na isti način Isus sada snabdeva svoje učenike onim što inače ne bi mogli zadobiti ni na koji drugi način i što će ih odvajati od svih drugih ljudi, a to je dar duhovnog uvida. I naravno, jedino kao oni koji imaju Duha Svetoga oni će moći da izvrše svrhu svog poslanja. Isus ih, dakle, ne šalje da izvrše tako važnu i uzvišenu misiju a da pritom nemaju mogućnost da to učine. Naprotiv, on to omogućava time što im daje Svetoga Duha koji će ih osposobiti da uvide ko je u stvari taj Isus koga oni treba da propovedaju. A ko je on, prvi će potpuno jasno izraziti upravo onaj koji je u to najviše sumnjao – Toma zvani Blizanac.

Nadalje, važno je shvatiti da su ovaj božanski dar Isusov (tj. Duha Svetoga) primili ne samo jedanaest apostola (kao što se često može čuti), nego i svi drugi koji su se tada bili okupili sa njima. U jevanđelju nema nikakve naznake koja bi nam dopustila da sve ove okupljene podelimo na dve grupe: jednu koja je primila Svetoga Duha (apostole) i drugu koja ga nije primila (sve ostale), tj. na jedne koji su postali svesni ove božanske stvarnosti i druge koji nisu. Da je Isus izvršio takvu podelu, teško da bi je Jovan prećutao. No, on jasno kaže da se Isus obratio „učenicima“ (a to nisu samo apostoli), ne praveći nikakve razlike među njima i rekao: „Kojima oprostite grehe, oproštaju im se, a kojima zadržite, zadržani su.“ Pritom, treba imati na umu da samo Bog, i Sin Božiji koji je došao na zemlju da vrši pravdu Božiju, može opraštati grehe. Ovo mesto iz Jovanovog jevanđelja nemoguće je odvojiti od onog iz Matejevog (Mt 16, 19) gde Isus kaže prvovrhovnom apostolu Petru: „I daću ti ključeve Carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, a što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima.“ U to doba izraze „svezati“ i „razdrešiti“ koristili su judejski rabini da bi njima razlikovali ono što je u etičkom i religijskom smislu obavezujuće od onog što je beznačajno. Tako je npr. neki propis škola Hilela mogla smatrati obavezujućim, a škola Šamaija neobaveznim. Ovu privilegiju svezivanja i razvezivanja Isus je u pomenutom pasusu iz jevanđelja po Mateju (Mt 16, 19) dodelio Petru, a u jednom drugom iz istog jevanđelja (Mt 18, 15–19) dodelio ju je, kao i u Jovanovom jevanđelju, svim svojim učenicima.

Tog dana kada se Isus niotkuda stvorio među svojim učenicima, među prisutnima nije bio apostol Toma, koji je onima koji su pre njega videli Isusa vaskrslog, odgovorio kako on u to ne može poverovati dok ga lično ne vidi i ne opipa njegovo telo i njegove rane.  No, posle osam dana Isus se ponovo na isti način stvorio među njima, a ovog puta je i Toma bio prisutan, pa mu Isus reče: Pruži svoj prst i vidi moje ruke i pruži ruku svoju i metni u moja rebra i ne budi nepoverljiv nego imaj poverenja. A Toma, iako mu Isus nuđaše da ga opipa, to ne učini, nego i ne dodirujući ga odmah mu reče: Ti si moj Gospod i moj Bog.

Ovo je prvi put da je iko od učenika za Isusa izjavio da je Bog. Do tada su ga zvali i Sinom Božijim i Gospodom, ali nikada tako direktno – Bogom. A to je, paradoksalno, Božijom promišlju bilo rezervisano upravo za onoga ko je bio najpotišteniji i najskeptičniji, za pravog sumnjičavca, za onoga kome je bilo potrebno neposredno i nepobitno svedočanstvo, nepogrešiv dokaz da bi prihvatio vaskrsenje, tj. bilo je rezervisano za apostola Tomu. Upravo je takav Toma bio onaj koji je pre svih ostalih izjavio da je Isus sâm Bog i time objavio njegov pravi identitet, koji i samim učenicima nije do kraja bio jasan. Ovo Tomino ispovedanje Isusa kao Boga u stvari je vrhunac čitavog jevanđelja. Svaka jevanđelska priča stremi upravo ovom iskazu. Od svadbe u Kani Galilejskoj do oživljavanja mrtvog Lazara, od svedočanstva Jovana Krstitelja do strašne molitve u Getsimanskom vrtu, svaka rasprava, svako čudo upućuju na ovaj vrhunski zaključak koji nije izvela ni oduševljena Marija Magdalina, ni apostol Stena (Petar), pa čak ni najvoljeniji učenik (Jovan), nego ga je iz slomljenog srca izvukao najveći skeptik među Isusovim učenicima – Toma. Bio je to čas vrhunskog ispovedanja. Ličilo je to na plač hrišćanstva koje se rađa. Toma je (po)sumnjao kako bi Crkva mogla (po)verovati.

Zato su, po Isusovim rečima, kojima on zaključuje ovo Tomino ispovedanje, zaista blaženi oni koji ne videše vaskrslog Hrista a ipak poverovaše da je ustao iz mrtvih, tj. poverovaše da je on Sin Božiji i otuda sâm Bog koji jedini ima vlast nad smrću, te da je došao među ljude da je podeli sa onima koji žele da budu jedno s njim kao što je on jedno sa svojim Ocem nebeskim. Amin!