Лав Толстој
Цео свет се поуздано креће ка све већој једноставности, ненамерно али изгледа неизбежно. Не ради се само о моди лажне невиности, коју је следила француска аристократија пре револуције, када је подигла олтар Пану, и када је глобила сељаштво због огромних трошкова на путу имитације једноставног живота тог истог сељака. Једноставност ка којој стреми свет нужан је резултат свих наших система и спекулација, као и наше дубоке и непрекидне контемплације о природи ствари. Јер свемир је налик свему ономе што садржи, морамо га учестало посматрати пре него што га заиста уочимо. И када га угледамо по стоти пут, видимо га баш као први. Што доследније размишљамо о стварима, то оне више теже да се унификују и стога поједноставе. А свака симплификација увек је узбудљива. Тако је монотеизам најузбудљивији, њега видимо као скицу пуну неповезаних објеката, који се затим изненада сложе у велики и упиљен лик.
Мало људи би се успротивило тврдњи да су сва данашња главна кретања, заправо, оличење тежње ка симплификацији. Сваки систем тежи да буде фундаменталнији од другог, свак дословно жуди да другог потцени. У уметности, на пример, стару концепцију човека, засновану на идеалу Аполона Белведерског, напали су најпре реалисти; они тврде да је човек, као саздање природне историје, створење са безбојном косом и пегавим лицем. Затим су ту импресионисти, који иду још даље и тврде да је човек, на основу чула вида које је једино извесно, створење пурпурне косе и сивог лица. Потом симболисти кажу да је човек, на основу своје душе која је једино извесна, створење са зеленом косом и модрим лицем. Сви велики писци данашњице, на један или други начин, покушавају да поново успоставе комуникацију са елементарним или, како се то понекад грубо и погрешно каже, да се врате природи. Неки при томе мисле да повратак природи значи одрицање од пијења вина, други опет сматрају да је у том смислу добро ако га што више пију. По некима, то се постиже прекивањем мачева у раонике, док има и таквих који сматрају да раонике треба прековати у траљаве бајонете британског Министарства рата. Природно је, према ура-патриотама, да барутом убијаш друге људе, а џином сам себе. Хумани пак револуционари мисле да друге људе треба убијати динамитом, док себе треба докрајчити вегетаријанством. Било би можда исувише ситничаво да кажемо да су све њихове тврдње о покоравању гласу природе занимљиве само уз огромну количину парадоксалних аргумената који би их убедили, њих или било кога другог, у истинитост датих закључака. Велике личности нашег доба свакако се јасно разликују у избору путева ка повратку једноставности.
Ибзен се враћа природи по тврдој калдрми чињеница, Метерлинк помоћу вечитог наравоученија басне; Витмен се враћа природи опрезно вагајући колико тога може да прими, Толстој – опрезно вагајући колико тога може да одбаци.
Ова велика жеља повратка природи, наравно само у неком смислу, личи на жељу мачета да се дочепа свог репа. Реп је једноставан и леп, ритмичних и умирујућих кретњи; мање важна али карактеристична особина репа јесте и да виси позади тела. Не може се, наиме, порицати да би он сигурно изгубио своје особине када би био причвршћен за неки други део тела. При испољавању њених особина, за природу је од виталне важности да увек буде на репу догађаја. Замишљати да је могуће видети природу, нарочито своју сопствену, лицем у лице, чиста је глупост, чак светогрђе. Упоредимо то са понашањем мачке из неке ишчашене бајке: маца креће на пут са чврстим уверењем да ће пронаћи свој реп, који расте попут дрвета на некој ливади на крају света. Споља посматрано, стварни резултат путовања философа у потрази за природом, највише подсећа на маче које се врти у лову на сопствени реп, испољавајући при томе много одушевљења али мало достојанства, много стрке а мало репа. Величанственост природе састоји се у томе што је свемоћна и невидљива, што највише влада нама онда када не мислимо на њу. „Да, Ти си Бог који се кријеш“, каже јеврејски песник. Може се рећи, са свим поштовањем, да се дух природе крије иза човекових леђа.
Ово разматрање указује на извесну узалудност Толстојеве надахнуте једноставности и громогласне истинољубивости. Осећамо да човек не може да досегне једноставност пуком битком са сложеношћу, штавише, да уопште не може себе да начини једноставним. Самосвесна једноставност би могла бити суштински китњаста а не раскошна сама по себи. Велики део помпе и раскоши светске историје био је пак уистину једноставан. Поникло готово на рецептивности одојчета, било је то дело људи који су имали очи да би се чудили и уши да би слушали.
„Пред Соломонов падаху престо
Светска блага крајева свих,
Пауни, мајмуни и белокост
Из Тарсиса и Тира далеких.“
Овакве поступке није подстакла мудрост Соломонова, већ његова глупост, или још боље – безазленост. Мислим да се Толстој не би задовољио извргавањем порузи „Соломона у свој његовој слави“, само путем сатиричне осуде. Својом строгом и беспрекорном логиком, отишао би корак даље. Провео би дане и ноћи тргајући прекрасне гримизне крунице љиљана по ливадама.
Нова збирка „Толстојевих прича“, коју је превео и издао г. Р. Низбет Беин, срачунато је објављена да би привукла посебну пажњу на ову етичку и аскетску особину Толстојевог дела. У најдубљем смислу, Толстојево дело је, наравно, истински и племенити позив ка једноставности. Сада су већ иза нас спорења треба ли писац нечему да нас подучи. У ствари, уметник нас подучава далеко више својим амбијентима, пејсажима, одећом, језиком и техником писања – укратко, целим својим делом, нечим чега уопште није свестан, – неголи разрађеним и помпезним моралним налозима које тако ганутљиво сматра својим мишљењем.
Права разлика између етике високе уметности и етике наменске и дидактичке уметности лежи у једноставној чињеници да лоша књига има наравоученије, док добра књига јесте сама по себи наравоученије. Права Толстојева поука избија из сваке његове приче, велика поука која се налази у средишту целокупног његовог дела, а које сам он вероватно није свестан и коју би највероватније жестоко одбацио. Чудна, хладна, бела јутарња светлост прожима све његове приче; њихови јунаци зову се једноставно ’један човек’ или ’једна жена’, без детаљније идентификације; осећамо са каквом се љубављу – скоро бих рекао пожудом – писац односи према грубој материји, према тврдоћи дрвета и мекоти блата, и како једноставно верује у исконску доброту људског рода. То је одиста поучно. Али када се сретнемо са бесмислицама дидактичног Толстоја, са његовим позивом на одбацивање полности, са апелом недостојног равнодушја, са комадањем људског живота на мале грехове, са презиром према људима, женама и деци у име некакве апстрактне хуманости, када га видимо уплетеног у хаос контрадикција малодушног пуританца и фанатичне упорности – тада, заиста, једва да знамо куда се Толстој део. Не знамо шта да чинимо са малим и бучним моралистом који чучи у једном углу овог великог и доброг човека.
Тешко је у сваком случају помирити Толстоја, великог уметника, са Толстојем, готово злобним реформатором. Тешко је поверовати да човек који тако племенито приказује достојанство људског свакодневног живота, сматра злом божански чин стварања на основу којег се људско достојанство обнавља од једне до друге епохе. Тешко је прихватити да писац који је изузетно поштено описивао неиздржљиву пустош сиротињског живота, буде киван на мала људска задовољства, од удварања до дувана. Не можемо веровати да велики песник, који је тако снажно приказао човека какав јесте, у његовој повезаности за земљом која га је одгојила, може порицати тако елементарну врлину – љубав према својим прецима и свом крају. Тешко је веровати да човек који тако гануто осећа гнусну необузданост тлачења, не би, уколико би имао прилике, оборио угњетача једним ударцем песнице. Узрок свему томе само је потрага за лажном једноставношћу, и ако могу тако да кажем, жеља да се буде природнији него што је природно. Помирити се са сложеношћу било би не само знак веће доброте, већ и дубљег смирења. Најистинскија хуманост била би да се владамо онако, како је човечанство одувек чинило, спортски прихватајући стање у којем се налазимо, а то значи и своју судбину и судбину своје отаџбине.
Толстојево дело има још једно специфично значење. Оно представља својеврсно преиспитивање здравог разума који карактерише неке Христове најекстремније изреке. Истина је да не можемо окренути образ ономе ко нас је ошамарио; истина је да свој огртач не можемо дати лопову; цивилизација је исувише компликована, хвалисава и емоционална. Лопов би се хвалисао а ми бисмо поцрвенели, другим речима, и лопов и ми једнако смо сентиментални. Христова заповест је немогућа, али није неразумна; она је одраз разборитости која се проповеда на планети лудака. Тек када би цео свет изненада био погођен великим смислом за хумор, нашао би се у ситуацији да механички испуњава Беседу на Гори. На путу ка испуњењу тога циља не стоји обична стварност, већ страсти таштине, самохвале и нездраве осећајности. Истина је да не можемо да окренемо образ ономе који нас је ошамарио, нисмо довољно одважни за то. Толстој и његови следбеници показали су да имају одважности и да, чак и када мислимо да нису у праву, управо захваљујући тој одважности – побеђују. Њихова теорија има моћ крајње доследности. То је доктрина благости и несупротстављања, што је најдрскији облик супротстављања свакој постојећој власти. Много је страшнији штрајк квекера од многих крвавих револуција. Када би људи само могли да пружају стварно пасивни отпор, били би чврсти као стена, постојани као храстовина или гвожђе, као оно што побеђује без освете, и бива побеђено без понижења. Теорија хришћанске дужности коју су они објавили, сматра да никада не треба да победимо силом, већ кад год је могуће, убеђивањем. По њима Свети Ђорђе није победио аждаху него јој је везао ружичасту машну и дао зделу млека. Сходно њима, упорном љубазношћу Нерон би се могао преокренути у некога ко би само подсећао на Алфреда Великог. У ствари, политика коју ова школа препоручује, како да се поступа са постојећом глупошћу и јарошћу говечета, одлично је сажета у стиховима г. Едварда Лира:
„Запита се једном један стари чика
Како да побегне од страшнога бика.
– Седећу на огради насмешен и мио,
Не бих ли му срце миљем растопио.“
Поверење Толстојевих следбеника у људску природу је уистину часно и изванредно, и поприма облик одбијања да се поверује већини човечанства, па чак и онда када се толстојевци лате да објасне своје мотиве. Мада смо на први поглед итекако склони прихватању ове нове секте (као мање срамотне од свадљиве и апсурдне секте Реформације), ипак бисмо чинећи то пали у грешку. Толстојево хришћанство је, кад о њему боље размислимо, један од најузбудљивијих и најдраматичнијих догађаја савремене цивилизације. Оно представља много сензационалније признање хришћанској религији него што је разоткривање тајни или недокучивости звезда падалица.
Са тачке гледишта једног рационалисте, феномен хришћанског социјализма није друго до ирационално сажимање целог света. Тај феномен изврће наопачке научни универзум и чини суштински могућим да се кључ друштвене еволуције изнађе у прашњавом ковчегу једне одбачене вере. Немојте ми узети за зло ако овај феномен размотрим у свој његовој реалности.
Религија хришћанства, као и многе друге истине, била је оповргавана безброј пута. Нису је одобравали философи неоплатонисти у тренутку када је започињала свој запрепашћујуће универзалан пут. Многи скептици ренесансе су је оповргавали само неколико година пре њеног другог моћног и значајног оличења, пуританизма; била је на извориштима тријумфа над многим краљевима и мотив цивилизовања многих континената. Сви се ми слажемо да су ове школе негације биле само прекиди у њеној историји, и сви природно и неизбежно слутимо да би тек наша сопствена негација могла значити прави распад теолошког космоса, Армагедон, Рагнорак, сумрак богова. Човек деветнаестог века, као ђаче од шеснаест година, верује да су његова сумња и депресија симболи краја света. Сви велики противници религије, који нису ништа друго радили већ се бавили детронизацијом Бога и растеривањем анђела, сада су надмашени, превазиђени, ортодоксни и досадни. Нови сој скептика пронашао је нешто много занимљивије него што је закивање поклопаца на милионима ковчега и закивање тела на једном крсту. Они не расправљају само о елементарном веровању, него о основним законима човечанства, својини, патриотизму, грађанској послушности. Отворено су оптужили цивилизацију, баш као што су материјалисти ономад оптужили религију; проклели су све философе, горе него некад што су светитеље.
Међу нама је безброј савременика са таквим погледима на национални суверенитет или земљишну својину, да би Волтера подишла језа, као монахињу кад чује богохулство. Последња и најгора фаза ових сатурналија скептицизма јесте школа која је међу хиљадама других отишла најдаље, школа која пориче моралну вредност идеала храбрости и послушности, особине које се поштују чак и међу гусарима; та школа се заснива на дословним речима Христа, а представљају је др Вотс или господа Муди и Сенки. Никада у целој историји света није плаћен тако висок данак виталности једне древне вере. У поређењу са овим раздвајање Црвеног мора или остајање Сунца у зениту права је ситница. Суочени смо са појавом групе револуционара, чији би презир према идеалима породице и нације изазвао ужас и у најјефтинијим крчмама; они не подносе елементарне инстинкте човека и правог господина, који су у самој сржи наше цивилизације, а заправо не могу да се ослободе утицаја две или три оријенталне анегдоте написане на лошем грчком језику. Ова чињеница, када се схвати, има нечег што нас заглушује и хипнотише. У њеном присуству се и најубеђенијим рационалистима привиђа огромна скептична космогонија нашег доба, која попут кошмара ваља гомиле заборављених јереси; за тренутак поверујемо да мрачна казивања, преношена током осамнаест векова могу, заиста, садржати револуционарност коју ми тек почињемо да слутимо.
Наведене вредности припадају толстојевцима, које можемо грубо описати као нове квекере. Са својим необичним оптимизмом и скоро убитачном логичком храброшћу, они нуде свој данак хришћанству који православље не може да понуди. Вреди посматрати револуцију у којој и владари и побуњеници марширају под истим симболом. Сама теорија несупротстављања, међутим, са свим сродним теоријама, не карактерише се интелектуалном јасноћом и доследношћу, као што то тврде њене присталице. Спис пред нама показује изузетно велики број исказа о Новом Завету, чија тачност иде руку под руку са њиховом намераваном убедљивошћу. Најпре морамо протестовати против навике да се истовремено цитира и парафразира. Кад неко дискутује о томе шта је Христос мислио, нека онда прво каже шта је Он рекао, а не шта дискутант мисли шта би Он у ствари рекао да се јасније изразио. Ево једног примера питања и одговора:
П. „Како је наш Господ сумирао закон у неколико речи?“
О. „Будите дакле милостиви, будите савршени као и ваш Отац; ваш Отац у духовном свету је милостив, савршен.“
Можда у овоме нема ничега што Христос није рекао осим тог рђавог метафизичког модернизма „духовног света“, али рећи да је забележено да је Он то рекао, исто је као када бисмо рекли да је Он више волео палме од сикоморе [дивља смоква]. То је чиста неистина. Њихов аутор мора да зна да су ове речи означавале хиљаде ствари хиљадама људи и да их је, неким случајем, више прастарих секти парафразирало тако бодро као он, никада не би имао текст на којем заснива своју теорију. У спису према којем не можемо бити равнодушни, није изненађујуће ако наиђемо на нетачне тврдње о важнијим темама. Ево једног исказа који јасно и на философски начин каже оно што можемо само глатко одбацити: „Пето правило нашег Господа јесте да треба да се изложимо болу и гајимо према људима из страних земаља исто поштовање, као и према онима који су нам ненаклоњени или нас чак мрзе, баш као и према свом рођеном народу или према онима који су нам наклоњени.“ Заиста бих волео да знам где је у Новом Завету аутор пронашао овај жестоки, неприродни и неморални предлог. Христос није имао исто поштовање према једној особи као према другој. Јасно нам је речено да је било људи које је посебно волео. Није ни најмање вероватно да је о другим народима мислио исто што и о свом. Када је угледао град своје земље био је дирнут до суза, а највећи комплимент који је дао био је: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.“ Аутор је очигледно помешао две потпуно јасне ствари. Христос нам је наредио да гајимо љубав према свим људима, али чак иако све људе једнако волимо, говорити да исту љубав имамо за све само је збуњујућа бесмислица. Ако уопште волимо неког човека, утисак који он оставља на нас мора бити потпуно другачији од утиска који оставља неки други човек коме смо такође наклоњени. Говорити да имамо исто поштовање према обојици има исти смисао као када бисте некоме поставили питање да ли више воли хризантеме од билијара. Христос није волео човечанство, Он никада није рекао да воли човечанство; волео је људе. Ни Он нити ико други не може да воли човечанство; то је као када бисте волели џиновску стоногу. Разлог зашто толстојевци могу да истрају у мишљењу о једнако расподељеној наклоности, јесте у томе што је њихова љубав према хуманости – логичка љубав, љубав на коју су приморани сопственим теоријама, љубав коју могу обесити мачку о реп.
Међутим, највећа грешка крије се у простом поступку дељења подуке Новог Завета на пет правила. Тиме се непогрешиво и безазлено пропушта најдоминантнија одлика подуке – њена потпуна спонтаност. Амбис између Христа и свих његових савремених тумача састоји се у чињеници да немамо никакву забелешку да је Он икада написао иједну реч, осим својим прстом на песку. Целину читаве те историје чини један непрекидни и узвишени разговор. Хиљаду правила изведено је из ње пре него што су толстојевци начинили своја, и нових хиљаду извешће се потом. Крст није постављен на Калварији због помпезне објаве нити због подробно штампаних књига, већ због неколико сјајних неискоришћених речи, и земља је зинула, а у подне се помрачило сунце.
Извор: Гилберт К. Честертон, Све из мога џепа (Изабрани есеји), Београд: Отачник – Бернар, 2013.
Превод: Милан Рамадански
