Lav Tolstoj
Ceo svet se pouzdano kreće ka sve većoj jednostavnosti, nenamerno ali izgleda neizbežno. Ne radi se samo o modi lažne nevinosti, koju je sledila francuska aristokratija pre revolucije, kada je podigla oltar Panu, i kada je globila seljaštvo zbog ogromnih troškova na putu imitacije jednostavnog života tog istog seljaka. Jednostavnost ka kojoj stremi svet nužan je rezultat svih naših sistema i spekulacija, kao i naše duboke i neprekidne kontemplacije o prirodi stvari. Jer svemir je nalik svemu onome što sadrži, moramo ga učestalo posmatrati pre nego što ga zaista uočimo. I kada ga ugledamo po stoti put, vidimo ga baš kao prvi. Što doslednije razmišljamo o stvarima, to one više teže da se unifikuju i stoga pojednostave. A svaka simplifikacija uvek je uzbudljiva. Tako je monoteizam najuzbudljiviji, njega vidimo kao skicu punu nepovezanih objekata, koji se zatim iznenada slože u veliki i upiljen lik.
Malo ljudi bi se usprotivilo tvrdnji da su sva današnja glavna kretanja, zapravo, oličenje težnje ka simplifikaciji. Svaki sistem teži da bude fundamentalniji od drugog, svak doslovno žudi da drugog potceni. U umetnosti, na primer, staru koncepciju čoveka, zasnovanu na idealu Apolona Belvederskog, napali su najpre realisti; oni tvrde da je čovek, kao sazdanje prirodne istorije, stvorenje sa bezbojnom kosom i pegavim licem. Zatim su tu impresionisti, koji idu još dalje i tvrde da je čovek, na osnovu čula vida koje je jedino izvesno, stvorenje purpurne kose i sivog lica. Potom simbolisti kažu da je čovek, na osnovu svoje duše koja je jedino izvesna, stvorenje sa zelenom kosom i modrim licem. Svi veliki pisci današnjice, na jedan ili drugi način, pokušavaju da ponovo uspostave komunikaciju sa elementarnim ili, kako se to ponekad grubo i pogrešno kaže, da se vrate prirodi. Neki pri tome misle da povratak prirodi znači odricanje od pijenja vina, drugi opet smatraju da je u tom smislu dobro ako ga što više piju. Po nekima, to se postiže prekivanjem mačeva u raonike, dok ima i takvih koji smatraju da raonike treba prekovati u traljave bajonete britanskog Ministarstva rata. Prirodno je, prema ura-patriotama, da barutom ubijaš druge ljude, a džinom sam sebe. Humani pak revolucionari misle da druge ljude treba ubijati dinamitom, dok sebe treba dokrajčiti vegetarijanstvom. Bilo bi možda isuviše sitničavo da kažemo da su sve njihove tvrdnje o pokoravanju glasu prirode zanimljive samo uz ogromnu količinu paradoksalnih argumenata koji bi ih ubedili, njih ili bilo koga drugog, u istinitost datih zaključaka. Velike ličnosti našeg doba svakako se jasno razlikuju u izboru puteva ka povratku jednostavnosti.
Ibzen se vraća prirodi po tvrdoj kaldrmi činjenica, Meterlink pomoću večitog naravoučenija basne; Vitmen se vraća prirodi oprezno vagajući koliko toga može da primi, Tolstoj – oprezno vagajući koliko toga može da odbaci.
Ova velika želja povratka prirodi, naravno samo u nekom smislu, liči na želju mačeta da se dočepa svog repa. Rep je jednostavan i lep, ritmičnih i umirujućih kretnji; manje važna ali karakteristična osobina repa jeste i da visi pozadi tela. Ne može se, naime, poricati da bi on sigurno izgubio svoje osobine kada bi bio pričvršćen za neki drugi deo tela. Pri ispoljavanju njenih osobina, za prirodu je od vitalne važnosti da uvek bude na repu događaja. Zamišljati da je moguće videti prirodu, naročito svoju sopstvenu, licem u lice, čista je glupost, čak svetogrđe. Uporedimo to sa ponašanjem mačke iz neke iščašene bajke: maca kreće na put sa čvrstim uverenjem da će pronaći svoj rep, koji raste poput drveta na nekoj livadi na kraju sveta. Spolja posmatrano, stvarni rezultat putovanja filosofa u potrazi za prirodom, najviše podseća na mače koje se vrti u lovu na sopstveni rep, ispoljavajući pri tome mnogo oduševljenja ali malo dostojanstva, mnogo strke a malo repa. Veličanstvenost prirode sastoji se u tome što je svemoćna i nevidljiva, što najviše vlada nama onda kada ne mislimo na nju. „Da, Ti si Bog koji se kriješ“, kaže jevrejski pesnik. Može se reći, sa svim poštovanjem, da se duh prirode krije iza čovekovih leđa.
Ovo razmatranje ukazuje na izvesnu uzaludnost Tolstojeve nadahnute jednostavnosti i gromoglasne istinoljubivosti. Osećamo da čovek ne može da dosegne jednostavnost pukom bitkom sa složenošću, štaviše, da uopšte ne može sebe da načini jednostavnim. Samosvesna jednostavnost bi mogla biti suštinski kitnjasta a ne raskošna sama po sebi. Veliki deo pompe i raskoši svetske istorije bio je pak uistinu jednostavan. Poniklo gotovo na receptivnosti odojčeta, bilo je to delo ljudi koji su imali oči da bi se čudili i uši da bi slušali.
„Pred Solomonov padahu presto
Svetska blaga krajeva svih,
Pauni, majmuni i belokost
Iz Tarsisa i Tira dalekih.“
Ovakve postupke nije podstakla mudrost Solomonova, već njegova glupost, ili još bolje – bezazlenost. Mislim da se Tolstoj ne bi zadovoljio izvrgavanjem poruzi „Solomona u svoj njegovoj slavi“, samo putem satirične osude. Svojom strogom i besprekornom logikom, otišao bi korak dalje. Proveo bi dane i noći trgajući prekrasne grimizne krunice ljiljana po livadama.
Nova zbirka „Tolstojevih priča“, koju je preveo i izdao g. R. Nizbet Bein, sračunato je objavljena da bi privukla posebnu pažnju na ovu etičku i asketsku osobinu Tolstojevog dela. U najdubljem smislu, Tolstojevo delo je, naravno, istinski i plemeniti poziv ka jednostavnosti. Sada su već iza nas sporenja treba li pisac nečemu da nas poduči. U stvari, umetnik nas podučava daleko više svojim ambijentima, pejsažima, odećom, jezikom i tehnikom pisanja – ukratko, celim svojim delom, nečim čega uopšte nije svestan, – negoli razrađenim i pompeznim moralnim nalozima koje tako ganutljivo smatra svojim mišljenjem.
Prava razlika između etike visoke umetnosti i etike namenske i didaktičke umetnosti leži u jednostavnoj činjenici da loša knjiga ima naravoučenije, dok dobra knjiga jeste sama po sebi naravoučenije. Prava Tolstojeva pouka izbija iz svake njegove priče, velika pouka koja se nalazi u središtu celokupnog njegovog dela, a koje sam on verovatno nije svestan i koju bi najverovatnije žestoko odbacio. Čudna, hladna, bela jutarnja svetlost prožima sve njegove priče; njihovi junaci zovu se jednostavno ’jedan čovek’ ili ’jedna žena’, bez detaljnije identifikacije; osećamo sa kakvom se ljubavlju – skoro bih rekao požudom – pisac odnosi prema gruboj materiji, prema tvrdoći drveta i mekoti blata, i kako jednostavno veruje u iskonsku dobrotu ljudskog roda. To je odista poučno. Ali kada se sretnemo sa besmislicama didaktičnog Tolstoja, sa njegovim pozivom na odbacivanje polnosti, sa apelom nedostojnog ravnodušja, sa komadanjem ljudskog života na male grehove, sa prezirom prema ljudima, ženama i deci u ime nekakve apstraktne humanosti, kada ga vidimo upletenog u haos kontradikcija malodušnog puritanca i fanatične upornosti – tada, zaista, jedva da znamo kuda se Tolstoj deo. Ne znamo šta da činimo sa malim i bučnim moralistom koji čuči u jednom uglu ovog velikog i dobrog čoveka.
Teško je u svakom slučaju pomiriti Tolstoja, velikog umetnika, sa Tolstojem, gotovo zlobnim reformatorom. Teško je poverovati da čovek koji tako plemenito prikazuje dostojanstvo ljudskog svakodnevnog života, smatra zlom božanski čin stvaranja na osnovu kojeg se ljudsko dostojanstvo obnavlja od jedne do druge epohe. Teško je prihvatiti da pisac koji je izuzetno pošteno opisivao neizdržljivu pustoš sirotinjskog života, bude kivan na mala ljudska zadovoljstva, od udvaranja do duvana. Ne možemo verovati da veliki pesnik, koji je tako snažno prikazao čoveka kakav jeste, u njegovoj povezanosti za zemljom koja ga je odgojila, može poricati tako elementarnu vrlinu – ljubav prema svojim precima i svom kraju. Teško je verovati da čovek koji tako ganuto oseća gnusnu neobuzdanost tlačenja, ne bi, ukoliko bi imao prilike, oborio ugnjetača jednim udarcem pesnice. Uzrok svemu tome samo je potraga za lažnom jednostavnošću, i ako mogu tako da kažem, želja da se bude prirodniji nego što je prirodno. Pomiriti se sa složenošću bilo bi ne samo znak veće dobrote, već i dubljeg smirenja. Najistinskija humanost bila bi da se vladamo onako, kako je čovečanstvo oduvek činilo, sportski prihvatajući stanje u kojem se nalazimo, a to znači i svoju sudbinu i sudbinu svoje otadžbine.
Tolstojevo delo ima još jedno specifično značenje. Ono predstavlja svojevrsno preispitivanje zdravog razuma koji karakteriše neke Hristove najekstremnije izreke. Istina je da ne možemo okrenuti obraz onome ko nas je ošamario; istina je da svoj ogrtač ne možemo dati lopovu; civilizacija je isuviše komplikovana, hvalisava i emocionalna. Lopov bi se hvalisao a mi bismo pocrveneli, drugim rečima, i lopov i mi jednako smo sentimentalni. Hristova zapovest je nemoguća, ali nije nerazumna; ona je odraz razboritosti koja se propoveda na planeti ludaka. Tek kada bi ceo svet iznenada bio pogođen velikim smislom za humor, našao bi se u situaciji da mehanički ispunjava Besedu na Gori. Na putu ka ispunjenju toga cilja ne stoji obična stvarnost, već strasti taštine, samohvale i nezdrave osećajnosti. Istina je da ne možemo da okrenemo obraz onome koji nas je ošamario, nismo dovoljno odvažni za to. Tolstoj i njegovi sledbenici pokazali su da imaju odvažnosti i da, čak i kada mislimo da nisu u pravu, upravo zahvaljujući toj odvažnosti – pobeđuju. Njihova teorija ima moć krajnje doslednosti. To je doktrina blagosti i nesuprotstavljanja, što je najdrskiji oblik suprotstavljanja svakoj postojećoj vlasti. Mnogo je strašniji štrajk kvekera od mnogih krvavih revolucija. Kada bi ljudi samo mogli da pružaju stvarno pasivni otpor, bili bi čvrsti kao stena, postojani kao hrastovina ili gvožđe, kao ono što pobeđuje bez osvete, i biva pobeđeno bez poniženja. Teorija hrišćanske dužnosti koju su oni objavili, smatra da nikada ne treba da pobedimo silom, već kad god je moguće, ubeđivanjem. Po njima Sveti Đorđe nije pobedio aždahu nego joj je vezao ružičastu mašnu i dao zdelu mleka. Shodno njima, upornom ljubaznošću Neron bi se mogao preokrenuti u nekoga ko bi samo podsećao na Alfreda Velikog. U stvari, politika koju ova škola preporučuje, kako da se postupa sa postojećom glupošću i jarošću govečeta, odlično je sažeta u stihovima g. Edvarda Lira:
„Zapita se jednom jedan stari čika
Kako da pobegne od strašnoga bika.
– Sedeću na ogradi nasmešen i mio,
Ne bih li mu srce miljem rastopio.“
Poverenje Tolstojevih sledbenika u ljudsku prirodu je uistinu časno i izvanredno, i poprima oblik odbijanja da se poveruje većini čovečanstva, pa čak i onda kada se tolstojevci late da objasne svoje motive. Mada smo na prvi pogled itekako skloni prihvatanju ove nove sekte (kao manje sramotne od svadljive i apsurdne sekte Reformacije), ipak bismo čineći to pali u grešku. Tolstojevo hrišćanstvo je, kad o njemu bolje razmislimo, jedan od najuzbudljivijih i najdramatičnijih događaja savremene civilizacije. Ono predstavlja mnogo senzacionalnije priznanje hrišćanskoj religiji nego što je razotkrivanje tajni ili nedokučivosti zvezda padalica.
Sa tačke gledišta jednog racionaliste, fenomen hrišćanskog socijalizma nije drugo do iracionalno sažimanje celog sveta. Taj fenomen izvrće naopačke naučni univerzum i čini suštinski mogućim da se ključ društvene evolucije iznađe u prašnjavom kovčegu jedne odbačene vere. Nemojte mi uzeti za zlo ako ovaj fenomen razmotrim u svoj njegovoj realnosti.
Religija hrišćanstva, kao i mnoge druge istine, bila je opovrgavana bezbroj puta. Nisu je odobravali filosofi neoplatonisti u trenutku kada je započinjala svoj zaprepašćujuće univerzalan put. Mnogi skeptici renesanse su je opovrgavali samo nekoliko godina pre njenog drugog moćnog i značajnog oličenja, puritanizma; bila je na izvorištima trijumfa nad mnogim kraljevima i motiv civilizovanja mnogih kontinenata. Svi se mi slažemo da su ove škole negacije bile samo prekidi u njenoj istoriji, i svi prirodno i neizbežno slutimo da bi tek naša sopstvena negacija mogla značiti pravi raspad teološkog kosmosa, Armagedon, Ragnorak, sumrak bogova. Čovek devetnaestog veka, kao đače od šesnaest godina, veruje da su njegova sumnja i depresija simboli kraja sveta. Svi veliki protivnici religije, koji nisu ništa drugo radili već se bavili detronizacijom Boga i rasterivanjem anđela, sada su nadmašeni, prevaziđeni, ortodoksni i dosadni. Novi soj skeptika pronašao je nešto mnogo zanimljivije nego što je zakivanje poklopaca na milionima kovčega i zakivanje tela na jednom krstu. Oni ne raspravljaju samo o elementarnom verovanju, nego o osnovnim zakonima čovečanstva, svojini, patriotizmu, građanskoj poslušnosti. Otvoreno su optužili civilizaciju, baš kao što su materijalisti onomad optužili religiju; prokleli su sve filosofe, gore nego nekad što su svetitelje.
Među nama je bezbroj savremenika sa takvim pogledima na nacionalni suverenitet ili zemljišnu svojinu, da bi Voltera podišla jeza, kao monahinju kad čuje bogohulstvo. Poslednja i najgora faza ovih saturnalija skepticizma jeste škola koja je među hiljadama drugih otišla najdalje, škola koja poriče moralnu vrednost ideala hrabrosti i poslušnosti, osobine koje se poštuju čak i među gusarima; ta škola se zasniva na doslovnim rečima Hrista, a predstavljaju je dr Vots ili gospoda Mudi i Senki. Nikada u celoj istoriji sveta nije plaćen tako visok danak vitalnosti jedne drevne vere. U poređenju sa ovim razdvajanje Crvenog mora ili ostajanje Sunca u zenitu prava je sitnica. Suočeni smo sa pojavom grupe revolucionara, čiji bi prezir prema idealima porodice i nacije izazvao užas i u najjeftinijim krčmama; oni ne podnose elementarne instinkte čoveka i pravog gospodina, koji su u samoj srži naše civilizacije, a zapravo ne mogu da se oslobode uticaja dve ili tri orijentalne anegdote napisane na lošem grčkom jeziku. Ova činjenica, kada se shvati, ima nečeg što nas zaglušuje i hipnotiše. U njenom prisustvu se i najubeđenijim racionalistima priviđa ogromna skeptična kosmogonija našeg doba, koja poput košmara valja gomile zaboravljenih jeresi; za trenutak poverujemo da mračna kazivanja, prenošena tokom osamnaest vekova mogu, zaista, sadržati revolucionarnost koju mi tek počinjemo da slutimo.
Navedene vrednosti pripadaju tolstojevcima, koje možemo grubo opisati kao nove kvekere. Sa svojim neobičnim optimizmom i skoro ubitačnom logičkom hrabrošću, oni nude svoj danak hrišćanstvu koji pravoslavlje ne može da ponudi. Vredi posmatrati revoluciju u kojoj i vladari i pobunjenici marširaju pod istim simbolom. Sama teorija nesuprotstavljanja, međutim, sa svim srodnim teorijama, ne karakteriše se intelektualnom jasnoćom i doslednošću, kao što to tvrde njene pristalice. Spis pred nama pokazuje izuzetno veliki broj iskaza o Novom Zavetu, čija tačnost ide ruku pod ruku sa njihovom nameravanom ubedljivošću. Najpre moramo protestovati protiv navike da se istovremeno citira i parafrazira. Kad neko diskutuje o tome šta je Hristos mislio, neka onda prvo kaže šta je On rekao, a ne šta diskutant misli šta bi On u stvari rekao da se jasnije izrazio. Evo jednog primera pitanja i odgovora:
P. „Kako je naš Gospod sumirao zakon u nekoliko reči?“
O. „Budite dakle milostivi, budite savršeni kao i vaš Otac; vaš Otac u duhovnom svetu je milostiv, savršen.“
Možda u ovome nema ničega što Hristos nije rekao osim tog rđavog metafizičkog modernizma „duhovnog sveta“, ali reći da je zabeleženo da je On to rekao, isto je kao kada bismo rekli da je On više voleo palme od sikomore [divlja smokva]. To je čista neistina. Njihov autor mora da zna da su ove reči označavale hiljade stvari hiljadama ljudi i da ih je, nekim slučajem, više prastarih sekti parafraziralo tako bodro kao on, nikada ne bi imao tekst na kojem zasniva svoju teoriju. U spisu prema kojem ne možemo biti ravnodušni, nije iznenađujuće ako naiđemo na netačne tvrdnje o važnijim temama. Evo jednog iskaza koji jasno i na filosofski način kaže ono što možemo samo glatko odbaciti: „Peto pravilo našeg Gospoda jeste da treba da se izložimo bolu i gajimo prema ljudima iz stranih zemalja isto poštovanje, kao i prema onima koji su nam nenaklonjeni ili nas čak mrze, baš kao i prema svom rođenom narodu ili prema onima koji su nam naklonjeni.“ Zaista bih voleo da znam gde je u Novom Zavetu autor pronašao ovaj žestoki, neprirodni i nemoralni predlog. Hristos nije imao isto poštovanje prema jednoj osobi kao prema drugoj. Jasno nam je rečeno da je bilo ljudi koje je posebno voleo. Nije ni najmanje verovatno da je o drugim narodima mislio isto što i o svom. Kada je ugledao grad svoje zemlje bio je dirnut do suza, a najveći kompliment koji je dao bio je: „Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva.“ Autor je očigledno pomešao dve potpuno jasne stvari. Hristos nam je naredio da gajimo ljubav prema svim ljudima, ali čak iako sve ljude jednako volimo, govoriti da istu ljubav imamo za sve samo je zbunjujuća besmislica. Ako uopšte volimo nekog čoveka, utisak koji on ostavlja na nas mora biti potpuno drugačiji od utiska koji ostavlja neki drugi čovek kome smo takođe naklonjeni. Govoriti da imamo isto poštovanje prema obojici ima isti smisao kao kada biste nekome postavili pitanje da li više voli hrizanteme od bilijara. Hristos nije voleo čovečanstvo, On nikada nije rekao da voli čovečanstvo; voleo je ljude. Ni On niti iko drugi ne može da voli čovečanstvo; to je kao kada biste voleli džinovsku stonogu. Razlog zašto tolstojevci mogu da istraju u mišljenju o jednako raspodeljenoj naklonosti, jeste u tome što je njihova ljubav prema humanosti – logička ljubav, ljubav na koju su primorani sopstvenim teorijama, ljubav koju mogu obesiti mačku o rep.
Međutim, najveća greška krije se u prostom postupku deljenja poduke Novog Zaveta na pet pravila. Time se nepogrešivo i bezazleno propušta najdominantnija odlika poduke – njena potpuna spontanost. Ambis između Hrista i svih njegovih savremenih tumača sastoji se u činjenici da nemamo nikakvu zabelešku da je On ikada napisao ijednu reč, osim svojim prstom na pesku. Celinu čitave te istorije čini jedan neprekidni i uzvišeni razgovor. Hiljadu pravila izvedeno je iz nje pre nego što su tolstojevci načinili svoja, i novih hiljadu izvešće se potom. Krst nije postavljen na Kalvariji zbog pompezne objave niti zbog podrobno štampanih knjiga, već zbog nekoliko sjajnih neiskorišćenih reči, i zemlja je zinula, a u podne se pomračilo sunce.
Izvor: Gilbert K. Česterton, Sve iz moga džepa (Izabrani eseji), Beograd: Otačnik – Bernar, 2013.
Prevod: Milan Ramadanski
