Читач Писма

Пре читања овог Честертоновог есеја о књизи Бернарда Шоа The Adventures of the Black Girl in Her Search for God (1934), предлажемо да погледате његов текст о Шоу који смо недавно објавили.

Господин Бернард Шо је написао један протестантски трактат о најважнијој дужности читања Библије, а нарочито њеном поновном ишчитавању. Наравно, у светлу сопственог суда. Јер сопствени суд никада не греши, исто као што је лично добро увек погрешно. У питању је нешто попут тријумфа оличеног у ношењу замршених и контрадикторних, неизмењивих, неупитних и непросвећених принципа кроз дуг и драгоцен живот.

Но, поједине техничке потешкоће ипак могу спречити спис г. Шоа да буде укључен у литературу Британског и Иностраног библијског друштва. Мада, претпостављам да ће се те потешкоће ускоро решити. Старе ствари које себе називају модерним умом, постале су један нечисти амалгам пуританизма и модернизма коме није важно да ли се човек, све докле чита Библију, одриче свог Бога.

Али ја, који волим и који се дивим Бернарду Шоу, не могу да не жалим што се он из Бурске земље вратио у потпуности преобраћен у баптистичког мисионара до те мере да је почео да сумња у пророка Авакума. Можда је то његова осуда због тога што је помагао империјалисте у Бурском рату, док је Веб, с друге стране, имао заиста прелепу замисао да је рат „практичан“.

Наравно, као и сваки други секташки „читач Писма“ [Scripture-reader], г. Шо ишчитава Библију и проналази нешто различито од онога што је секташ пре њега пронашао. У томе је сва забава и узалудност ове „недељне игре“, која се сада игра близу четири стотине година и која ће ускоро бити одиграна. Међутим, стари секташи, који су у Библији открили калвинизам, квекеризам или мормонизам, на послетку имали су жилавости да се брину о томе што су открили и да доврше свој програм, логично.

Али, авај, г. Шо је прави модерниста у прилог чега говори чињеница да није довршио чак ни свој лични аргумент из страха да би се то завршило доказивањем нечега. Његова нова теорија о Светом Писму, у најширем смислу, говори о следећем. Старозаветни пророци, су сваки појединачно разговарали с различитим Богом, иако су били под утиском да је то један исти Бог. Сходно томе, Јовов Бог је бољи од Нојевог; Михејев од Јововог и стога… стога шта?

Очигледан логички закључак ове расправе био би да је хришћански Богочовек, друго лице Свете Тројице, био бољи од Михејевог Бога, и с правом га заменио прогресивним принципима. На овом месту, наравно, г. Шо залази у детаље. Нагло окрећући своју целокупну теорију теистичког напретка и слама се гунђајући некакве бесмислице о Исусовим психолошким несрећама.

Ово је само један мали део књиге, али је типичан за бесциљни недоследни модерни начин писања у целости. Свака страна настоји да покаже да примитивни богови воде ка нечему већем и раскошнијем, али је савршено јасно чему они воде, заправо. Но, у тренутку када то примети модерниста, онда он сам бежи од тога.

Постојећа прича о Црној девојци делује да је састављена по узору на Кандида, али заиста много тога заузима место у познатој Волтеровој башти. То није нешто нарочито широка башта. Она је узана, али уредна, баш као холандско баштованство тог периода. Показује се скоро као утеха у џунгли журналистичких стилова који се сада називају модерном мишљу. Волтер, за разлику од Шоа, има јасан и логичан нацрт за своју причу.

Кандид је младић кога је његов немачки професор увукао у бесмислену философему под именом Оптимизам; попут многих бесмислених философема које су преносили немачки професори. Философема има намеру да покаже како се све у свету уклапа у наш мир и комфор. Шта год да је, скоро да је супротност од католицизма или чак протестантизма. Јер су хришћани, ако ништа друго, претерали са истином да је живот долина суза или судилиште – тај мир се може пронаћи једино у манастиру или правди у Судњем дану.

Међутим, Волтер није имао проблема да покаже како реални живот распарчава ову тевтонску јерес оптимизма. Но, то означава збрканији савремени менталитет који заправо не знамо и шта је то што је оборено на комаде, на крају параболе г. Шоа. Или је Црна девојка пронашла Бога, или доживела неуспех у томе, или чак схватила да нема Бога који се може пронаћи.

Било како било, она је пронашла г. Бернарда Шоа, који се понаша као Волтеров баштован, али још увек није увидео луцидни стил и мисао његовог послодавца. Мора да је угодно г. Шоу када је свестан чињенице да је истински пролетер. Волтер је рекао да човек мора окопавати своју башту. То је мерило прогреса који је он задобио од момента када је постао слуга, окопавајући башту свог господара.

На крају, знам да има много људи који ће утешити и задовољити мог старог пријатеља тиме што ће бити позитивно шокирани страницама његове књиге. Скоро да би било окрутно лишити га таквог уживања. Но, признајем да сам остао хладан и нисам доживео ништа слично ни у једном моменту. За мене је увек било јасно да се морамо суочити с питањем да ли имамо посла с верницима или неверницима, јер само верник може бити богохулник.

Ми католици морамо схватити да у овом тренутку живимо у паганским земљама и да варвари око нас не знају шта раде. Наравно, они који мисле да је Исус био обичан човек, о Њему ће причати на обичан начин. Оно око чега расправљам је да, чак и тада, они о Њему не могу разборито говорити.

На пример, г. Шо води дугачак разговор у коме његов замишљени Исус стидљиво говори о идеји да се све може решити љубављу, очигледно љубави било које врсте. Али, не постоји ни зрно сведочанства да је историјски Исус из Назарета икад рекао да било која емоција, себичност или сензуалност или сентименталност, мора бити замена за све остало, на сваком месту.

Русо и романтичари, у Волтерово време, понекад говоре нешто слично. И Црква се томе одупирала од почетка, баш као што се Бернард Шо томе одупире на крају. За нас је много важније да уочимо да се напад на веру полако прекида, сопственом глупошћу на сопственом терену и да је потребно да изразимо своја осећања по питању неких случајних резултата о непобедивом незнању тог напада, који се саплиће на терену који је много више светији.

Извор: G.K. Chesterton, The Well and the Shallows, 1935.
Превод: Лазар Марјановић