Преводи и преписи

Теологије јужне Азије [I]

Пондишери, Индија

Јужна Азија привлачи све више пажње као једно од теолошки најплоднијих места у савременом свету. Јужноазијски теолози су развили теолошке ставове и оријентације истражујући непознате пределе и путеве сретања са недокучивом мистеријом Бога, као и најдубља људска искуства која отварају видике ка истој овој мистерији. Они су критички расположени према схватању теологије као система. Због тога су све јужноазијске теологије фрагментарне. Фрагментарни карактер показао се и као креативни моменат јужноазијских теологија јер се оне суочавају са новим и изазовним ситуацијама које захтевају свеже одговоре.

Добро је познато да је категорија историје у новије доба заузела веома битну улогу у развоју теологије на Западу. Овде се можемо присетити експлозије историјске свести у западној мисли кроз историјско-критички метод интерпретације Библије и кроз теолошки значајне историјске радове, као што је Хајдегеров спис Sein und Zeit. Будући да је категорија времена стекла велику важност на Западу, јужноазијска теологија је покушала да истакне другу димензију људског постојања – просторност, која је од суштинског значаја за приступ истини, па самим тим и теологији. Јужноазијске теологије су контекстуалне по свом духу, природи и оријентацији.[1]

Простор или контекст може бити описан на разне начине – терминима специфичне културе, традиције, језика, итд. Ова димензија је подстакла јужноазијску теологију да се позабави питањем инкултурације. Међутим, контекст одликују и доминантни проблеми одређеног народа или друштва, што утиче на теолошко расположење и оријентацију. Тако се током последњих деценија 20. века у јужној Азији појавило више контекстуалних теологија, нпр. племенска теологија која се бави проблемима маргинализованих народа, или далитска теологија која се заснива на реинтерпретацији Јеванђеља кроз искуство патње јужноазијских нижих класа.[2] Проблеми којима се баве ове разне контекстуалне теологије допринели су обликовању теологије религија, јужноазијске теологије ослобођења, теологије мисије, итд. У таквим теологијама дошло је и до дубљег разумевања контекста: контекст није само подлога на којој се интерпретира Јеванђеље већ културолошка и друштвено-политичка ситуација која постаје нови извор теологије и loci theologici.

Да бисмо схватили јужноазијске теологије најпре морамо узети у обзир мултирелигијско стање у региону, као и његове друштвено-политичке услове. Ово двоје се преплићу у животној стварности и због тога треба да се схвате као кључеви јужноазијске хришћанске теологије. Овим радом ћемо покушати да покријемо нека важнија питања, а затим ћемо представити четири теолога из региона.[3]

Теологија и јужноазијске религијске традиције

Јужна Азија је подручје чији народи деле заједничку индијску цивилизацију и историју. Напомињемо да „индијски“ означава цивилизацијски концепт који не треба поистовећивати само са савременом државом Индијом, иако је она један од његових делова, свакако највећи у географском погледу. Када се говори о теологији у Индији и Непалу, потребно је схватити однос хришћанства и хиндуизма, у Шри Ланки је исти случај са односом хришћанства и будизма, а у Пакистану и Бангладешу – однос хришћанства и ислама. Наравно, велики број хиндуса живи у Шри Ланки, као и велики број муслимана у Индији, али овде посвећујемо пажњу доминантним религијским традицијама у свакој појединачној земљи. У наставку текста истражићемо динамику теолошког развоја кроз сусрет са различитим религијским традицијама.

Хришћанска теологија и хиндуизам

Однос хришћанства и хиндуизма имао је огроман значај за развој индијске хришћанске теологије. Овај однос је одувек компликован, па се дебата између две религије одвија и данас. У њиховом односу можемо уочити три различите парадигме.

Хришћанска теологија кроз класични хиндуизам. Борба за националну независност довела је, између осталог, до развоја народног карактера хришћанства у првим деценијама 20. века. Приметни су покушаја изражавања хришћанских истина помоћу хиндуистичких категорија, а касније долази и до интерпретације хришћанских доктрина и праксе кроз хиндуизам. Пионир оваквог приступа био је бенгалски обраћеник Брамабандаб Упадјаја (Brahmabandhab Upadhyaya, 1861-1907).[4] Касније су поједини мисионари, као што је био П. Јоханс (P. Johanns, 1882-1955), покушали да развију Упадјајине идеје у низу списа познатих као Христос кроз веданту. Од тог времена је ова традиција стекла велики број симпатизера. Она као свој главни задатак види изражавање хришћанских истина помоћу хиндуистичких категорија, приликом чега се формулације хришћанских истина узимају здраво за готово. Не постоји критичко преиспитивање формулација и историјских услова у којима су настале. На пример, оба претходно поменута аутора су узимали здраво за готово хришћанске истине изражене неосхоластичким терминима. Темељнији приступ су имали протестантски мислиоци из групе која је „изнова промишљала хришћанство у Индији“, а чинили су је Венгала Чакарај (Vengala Chakkarai), Ченчиа (Chenchiah), А. Џ. Апасами (A. J. Appasamy), итд.[5] У скорије време су мислиоци као Раимон Паникар (Raimon Panikkar) и Стенли Самарта (Stanley Samartha) са више енергије истицали идеал дијалога са хиндуизмом уз дубљи теолошки увид.

Хришћански приступ био је различит у зависности од хиндуистичких философских школа са којима се улазило у дијалог. Неки теолози су повезивали хришћанско учење са адваитом, недуалистичком доктрином коју је пропагирао средњовековни философ Санкара, док су други мислили да је висиштадваита (ограничени недуализам), која признаје личносног Бога, благодат и љубав, ближа хришћанском теизму. Било је и оних који су засновали индијску хришћанску теологију на теорији о карми или акцији.

Овакав однос имао је утицај и на праксу, будући да је било покушаја интеграције хиндуистичког симболизма и ритуала у хришћанску уметност, архитектуру, богослужење, итд. Иста ствар се види у хришћанским покушајима да формирају сопствене ашраме по угледу на хиндуистичке. Идеал ашрама и његовог посебног амбијента довео је до стварања једне нове врсте теологије. На пример, француски мисионар Жил Моншанен основао је ашрам на обали реке Кавери близу града Триучирапали у јужној индијској држави Тамилнаду; исту традицију наставили су мистик Абишиктананда (Le Saux) и Свами Дајананда (Bede Griffiths). Овај последњи био је англикански обраћеник у римокатолицизам који се придружио бенедиктинцима у опатији Приниџ, а затим отпутовао у Индију где је неколико деценија живео као санјаси (хиндуистички отшелник) и мистик. Њихови списи, као и списи осталих који су били повезани са ашрамима, важан су извор јужноазијске теологије.[6]

Теологија и критика хиндуизма. Овде не мислимо на критику бројних мисионара који су омаловажавали хиндуизам, тј. о критици којој је место у хришћанским апологетикама и тврдњама да је хришћанство vera religio. Много важнија је критика хришћанских далита у јужној Азији који су били нетрпељиви према оној врсти хришћанске теологије која се ослања на класични хиндуизам. Репресија и кастинска дискриминација коју су они трпели вековима била је, по њиховим тврдњама, легализована од стране хиндуизма. Како они, дакле, могу пронаћи хришћанску поруку ослобођења у теологији израженој кроз хиндуистичке концепте и симболе? Штавише, далити тврде да је хиндуизам савремена конструкција која је састављена од различитих праваца јужноазијских религијских традиција. Далити тврде да имају сопствену религијску традицију која не може и не сме бити поистовећена са хиндуизмом. Ова врста теолошке оријентације у блиској је вези са општим политичким ставом далита против хиндуизма, чији је основни представник далитски вођа Амбедкар (Ambedkar).

Мач са две оштрице: критика хиндуизма и критика хришћанства. Постоји и трећа парадигма која се условно може описати као секуларна по свом приступу и карактеру. Представници овог правца сумњичаво гледају на свако зближавање хришћанства и хиндуизма на рачун ослобођења сиромашних и потлачених. На пример, теолози као што су Себастиан Капен (Sebastian Kappen) и Самуел Рајан (Samuel Rayan) критикују и хиндуизам и институционално хришћанство када се говори о људском ослобођењу.[7] Овде је важно истаћи да је важан извор теологије у јужној Азији учешће посвећених хришћана и група у решавању проблема нижих класа. Увид у стварност друштва и искуство свакодневне борбе за преживљавање помогло им је да схвате негативну улогу религија у стварању друштвених тензија, конфликта и насиља. Они се критички односе према евроцентричним теологијама у прошлости и садашњости и сумњају у њихову могућност да реше савремене јужноазијске проблеме. На исти начин, људи из нижих класа критички посматрају црквене структуре и институције.

Теологија у односу са будизмом и исламом

Сличне теолошке позиције могу се увидети у односу са будизмом. Да бисмо схватили теолошки развој у будистичким земљама као што је Шри Ланка, потребно је имати на уму један битан заједнички фактор читаве јужне Азије. Богословије и остале институције за образовање клира не морају бити најкреативнији теолошки центри. Многе од ових институција – уз неколико изузетака – понављају западњачке теолошке приступе, уз неколико покушаја контекстуализације који, ипак, остају само површни. Дубоки увиди и оригиналне оријентације, заправо, долазе из разних научних центара и центара за дијалог. Такав је случај и са темом односа хришћанске теологије и будизма. У Шри Ланки постоје многи центри за сусрет будизма и хришћанства, нпр. Центар за изучавање религије и друштва чији је први директор Лин А. де Силва, затим Истраживачки центар у Тулани који предводи добро познати теолог Алојзије Пиерис, итд. Постоје и други центри који покушавају да комбинују хришћански и будистички приступ ослобођењу.

Дуго времена су хришћански мисионари посматрали будизам као атеистички философски систем чија је негативна сотириологија представљала изазов за проповед хришћанских истина. Нажалост, такви ставови опстају до данас и чак су изазивали велике контроверзе, нарочито у Шри Ланки када их је папа Јован Павле II поновио у својој књизи Прећи праг наде.[8] Између хришћана и будиста постојала је и полемика о томе ко је већи од њихових оснивача. Нови развој у односима огледа се у обостраном открићу богатства обе традиције и осветљавању различитих путева ка врхунској стварности, свету и универзуму. Штавише, друштвене тензије, нарочито омладинска побуна у Шри Ланки 1971. године, спојиле су хришћанство и будизам у заједнички дијалог са марксистима о народном ослобођењу.

Схватање односа хришћанства и ислама у јужној Азији на првом месту захтева признање да је ислам, као и хришћанство, обликован на различите начине у контексту националних историја, култура и традиција. Иако хришћанско-исламски односи у Индији сежу у прошлост све до 7. века, у време цара Акбара,[9] у наше време не постоји одржив дијалог са индијским исламом какав постоји, рецимо, са хиндуизмом. Упркос томе, мора се истаћи посебна улога коју у том процесу има Институт Хенрија Мартина, основан у Лахору (данашњи Пакистан) 1930. године, а касније премештен у Хајдерабад у Индији. Наравно, дијалог са исламом у Бангладешу и Пакистану био је важан извор за развој контекстуалних теологија.

За развој хришћанске теологије у муслиманском окружењу битан је допринос пакистанских теолога као што су Луис Маскаренас (Louis Mascarenhas), Анвар М. Баркат (Anwar M. Barkat) и Чарл Амџад-Али (Charles Amjad-Ali), затим центри као што су Центар за хришћанске студије у Равалпиндију и Пасторални институт у Мултану, те часописи Al-Mushir и Focus. Слични доприноси су уочљиви и у претежно муслиманском Бангладешу, где је ситуација слична као у Пакистану. Посебна одлика бангладешких теолога је обрада дуговековне бенгалске традиције која се огледа у хиндуистичком концепту бакти (bhakti), који означава љубавну посвећеност Богу. Дијалог са исламом није сведен само на доктринарне принципе; он у много чему зависи од политичке климе, што је последњих година више него очигледно. Вреди поменути да су се пакистански хришћани заједно са својим муслиманским суседима успротивили рату против Ирака који је предводила Америка 2003. године, када су хришћански предводници објавили заједничку пастирску посланицу у којој су изразили солидарност са муслиманима.[10] Овако конкретни кораци и одлуке доприносе већем разумевању и бољем дијалогу између муслимана и хришћана.

* Други део текста биће објављен 3.8.2018.

 

Извор: Felix Wilfred (2005). „Theologies of South Asia“, in: Ford, D. F., Muers, R. (ed.) The Modern Theologians: An Introduction to Christian Theology since 1918. Malden-Oxford-Carlton: The Blackwell Publiching Ltd, 502–517.
Превод: Ведран Голијанин

 

 

[1] Види: Felix Wilfred, On the Banks of Ganges: Doing Contextual Theology, ISPCK, Delhi, 2002; „Die konturen kontextueller Theologie aus der Dritten Welt“, in Jahrbuch fuer Kontextuelle Theologien, Missionswissenschaftliches Institut, Aachen, 1976, pp. 157-73; „Indian Theologies: Retrospect and Prospects. A Sociopolitical Perspective“; рад представљен на годишњем састанку Индијске теолошке асоцијације одржаном у Бангалору од 24. до 29. априла 2003. године (у процесу објављивања).

[2] Велики број јужноазијских хришћана су далити (раније познати као недодирљиви).

[3] Уп. Robin Boyd, An Introduction to Indian Christian Theology, ISPCK, Delhi, 2000; Felix Wilfred, Beyond Settled Foundations: The Journey of Indian Theology, Department of Christian Studies, University of Madras, 1993. У новије време је издат врло значајан рад са изобиљем информација о јужноазијским теологијама: John C. England, Jose Kuttianimattathil et al. (eds.), Asian Christian Theologies: A Research Guide to Authors, Movements, Sources, Vol. 1, Orbis Books, Maryknoll, NY, 2002.

[4] Уп. Julius J. Lipner, Brahmabandahab Upadhyay: The Life and Thought of a Revolutionary, Oxford University Press, Delhi, 1999.

[5] Назив истоимене књиге која је објављено непосредно пред конференцију Светског мисионарског савета у Тамбараму (1938).

[6] Види: Jules Monchanin, Ermites du saccidananda, Castermann, Tournai, 1956; Abhishiktananda, La Montée au fond de coeur: Le journal intime moine chrétien-sannyasi hindou 1948-1973, OEIL, Paris, 1986; Bede Griffiths, The Cosmic Revelation: The Hindu Way to God, Templegate, Springfield, 1976.

[7] Уп. Sebastian Kappen, Jesus and Cultural Revolution: An Asian Perspective, BUILD, Bombay, 1983.

[8] John Paul II, Crossing the Threshold of Hope, Alfred A. Knopf, New York, 1994, pp. 84-94.

[9] Види: Arnulf Camps, Jerome Xavier SJ and the Muslims of the Mogul Empire: Controversial Work and Missionary Activity, Nouvelle Revue de Science Missionnaire, Fribourg, 1957.

[10] Предводници су истакли: „Док се назире зло рата у Ираку, видимо да ће овај рат имати далекосежне и катастрофалне последице по читав наш регион. Делимо забринутост наше муслиманске браће и свих људи добре воље који у потпуности осуђују овај напад“. Види: Lahore Link Newsletter, Lahore Archdiocese, January/February 2003, No. 37.

error: Content is protected !!