Преводи и преписи

Теологије јужне Азије [III]

Пондишери, Индија

Теме за дебату и дискусију

Овај преглед собом поставља одређена питања која, глобално посматрано, имају општи значај за теологију.[1]

Континуитет и дисконтинуитет

Како треба да тумачимо хришћанство у јужној Азији? Да ли је оно екстензија и наставак западног хришћанства, или се може говорити о цезури између јужноазијског хришћанства и западне хришћанске традиције? Чак и ако се не определимо за једну или другу тврдњу, и даље постоји простор за дебату о континуитету и дисконтинуитету. Они који истичу континуитет позивају се на категорију „инкултурације“ – што чини Римокатоличка црква још од Другог ватиканског концила. Ипак, остаје питање да ли овакве категорије заиста могу решити проблем континуитета и дисконтинуитета.

Чини се да је инкултурација само покушај да се хришћанство учини смисленим у постколонијалним друштвима путем инкорпорације у културу. Ипак, јужноазијско хришћанство је рођено прилагођавањем хришћанства од стране самих јужноазијских народа; оно не укључује само хришћане, већ и оне који не припадају институционалном хришћанству, али са својим сродницима хришћанима деле исту историју, традицију, културу и суочавају се са истим животним проблемима. Ово уводи нови парадигму у самопоимање хришћанства, а самим тим и у теологију. Питање континуитета и дисконтинуитета за собом повлачи и друга питања, нпр. о важности Предања и Писма. Бројне традиционалне поставке морају бити поново промишљене.

Дијалектика инкарнације и пророчанства

Пошто контекст дефинише хришћанство у одређеном региону, битно је да постоји његова већа интеграција у локалне друштвено-политичке процесе. Међутим, одмах се поставља питање: до које се мере хришћанство заиста може интегрисати у контекст? Не постоји само принцип инкарнације већ и изазов пророковања (пророчке критике).[2] Интеграција се лако може претворити у компромис. Због тога је димензија пророковања изузетно важна. Када хришћанство негде не успе да се укорени, као у бројним земљама тзв. Трећег света које имају колонијалну историју, хришћани ће бити виђени и третирани као странци. Ако хришћанство изрази пророчку критику локалне културе и традиције, а да се претходно није укоренило, критика ће бити јалова. Прави је изазов спојити ова два елемента у дијалектички однос, тако да пророчко долази из „укорењености“, а да се укорењивање не дешава на уштрб пророковања. Теологија у јужној Азији, као и у другим деловима Трећег света, има важан задатак да допринесе развоју овакве дијалектике.

Однос Цркве и друштва

Вековима је хришћански став према друштву и политици условљавао теолошке оријентације, али и обрнуто. Јужноазијско искуство износи нови низ питања и проблема у овом односу. Чињеница је да је јужноазијско хришћанство мањинска религија у односу на друге верске групе (ислам у Пакистану и Бангладешу; будизам у Шри Ланки; хиндуизам у Индији и Непалу). На пример, Пакистан је званично исламска земља у којој су хришћани потлачени и као мањинска верска заједница и као припадници најнижих касти. Овакво стање довољно добро илуструје протестно самоубиство пакистанског бискупа Џона Џозефа због дискриминаторских закона те земље, нарочито због закона против богохуљења.[3]

У таквом контексту западни модели папе и цара, два града, сакралног и секуларног, не могу изаћи на крај са изузетно комплексном ситуацијом. На пример, инвазија на Ирак 2003. године била је схваћена као „хришћански“ поход Запада, па се у Пакистану поновило злостављање и убијање хришћана. Хришћанство је толико чврсто повезано са Западом да су пакистански и бангладешки хришћани редовна мета насиља кад год дође до политичког сукоба Запада са неком исламском земљом. У склопу ове расправе је и тема слободе вероисповести. Иако би бројни западњаци видели конверзију као део слободе вероисповести, хиндуси се са тим не би сложили. По њима, слобода вере подразумева исповедање вере и проповедање, али не обраћање из једне у другу веру. Ови примери показују да теологија мора осмислити нове путеве и парадигме у односу Цркве и друштва.

Фундаментална теологија

Поменута питања и проблеми помажу нам да фундаменталну теологију видимо у другачијем светлу. Класична фундаментална теологија поставља питања вере и разума, али јужноазијско искуство све више показује да се фундаментална теологија треба позабавити и другим проблемима. Класична фундаментална теологија се бави са praeambula fidei и припрема терен за систематску или догматску теологију. Јужноазијске теологије показују да питања од примарног значаја нису само први принципи теологије, већ основне одлике живота. Иако је теологија логос – и зато постоји легитимно питање епистемологије – теологија мора ступити у контакт са реалношћу живота, промовисати је и бранити је. На тај начин проблеми хране, воде, склоништа, једнакости, слободе и солидарности постају примарни у теологији, бар у контексту какав је јужноазијски, где су основна животна права озбиљно угрожена.

Преокрет парадигме: теологија религија

Увид у јужноазијску ситуацију и контекст помаже нам да схватимо да теологија религија не може бити раздвојена од realpolitik у међурелигијским односима.[4] Без сумње, у хришћанству су постојали покушаји развоја теологије религија, али су сви ти покушаји били преусмерени на буђење хришћанства из његовог сопственог сна и подстицање хришћана на међусобни дијалог о здравом суочавању са религијском разноликошћу.

Јужноазијска теологија религија залаже се за преокрет према конкретној реалности свакодневних односа међу верским групама и према друштвено-политичком процесу у којем се развијају ти односи. То је почетна тачка теологије религија која се развија кроз дијалог. Дакле, свакодневни дијалог је полазиште теологије религија; ово се разликује од покушаја грађења теологије религија на темељима хришћанске вере и откривења. Још једном истичемо да се теологија религија не може свести на моделе ексклузивизма, инклузивизма и плурализма. Јужноазијска теологија води теологију религија у правцу сталног дијалога са друштвено-политичким процесима.

Закључак

Јужноазијска теологија је на страни често погрешно схваћена. Теологија која постоји у овом региону мало је позната Западу и остатку света. Јужноазијски религијски свет, његова култура и историја су у толикој мери непознати да се ретко ко усуђује ступити на њихово тло. Са друге стране, у крајевима где је ова теологија позната често се јављају сумњичавост и погршено разумевање, што се види у конфликту појединих јужноазијских теолога са Ватиканом. Међутим, јужноазијски теолози ретко показују бригу за имиџ који производи њихова теологија. Више су окупирани питањима на која морају дати одговор, а то су питања која немају ранија решења у хришћанској историји.[5] Будући да имају посебан задатак, нису превише заинтересовани за питање ортодоксности и хетеродоксности, већ за верност Јеванђељу и истини, и то онаквима какви се откривају у стварности њиховог контекста.

Искрен дијалог светских теолога са јужноазијском теологијом давно је требало започети. У њему се јављају велики преокрети и нове оријентације, често са битним последицама по теологију и хришћанство у целини. У време кризе хришћанства – коју на различитим континентима изазивају различити фактори[6] – јавља се потреба за радикално новом интерпретацијом хришћанства зарад његове сопствене будућности. Јужна Азија, са својим огромним цивилизацијским наслеђем, може много допринети овом глобалном пројекту.

 

Извор: Felix Wilfred (2005). „Theologies of South Asia“, in: Ford, D. F., Muers, R. (ed.) The Modern Theologians: An Introduction to Christian Theology since 1918. Malden-Oxford-Carlton: The Blackwell Publiching Ltd, 502–517.
Превод: Ведран Голијанин

 

 

[1] Уп. Felix Wilfred, „Asiatische Theologie an der Wende zum neuen Jahrhundert. Unbeantwortete Fragen und neue Horizonte“, in: Informationen. Evangelisches Missionswerk in Deutschland, No. 119, February 1999.

[2] У семитској традицији је кроз историју развијена оријентација према пророковању, што свакако није био случај са свим осталим народима и културама света. На пример, уочава се јасна и битна разлика између културе „греха и кривице“ и културе „срамоте“ (какав је случај у Кини, Јапану, Кореји, итд).

[3] Anwar M. Barkat, „Church-State Relationships in an Ideological Islamic State“, Ecumenical Review 29: 1 (1977); „The Islamization of Pakistani Law and Christian Theological Responsibility“, Al-Mushir 3 (1978).

[4] На пример, однос између муслимана и хришћана у западним државама условљен је државним ставом према имиграцији, азилу, итд.

[5] Felix Wilfred, Asian Dreams and Christian Hope, 2nd edn., ISPCK, Delhi, 2003.

[6] У припреми је посебно издање Concilium-а на ову тему, чији ће уредници бити Jon Sobrino, Teresa Okure и Felix Wilfred.

error: Content is protected !!