Specijalna projekcija tokom rada na postprodukciji slike u studiju Living pictures
Kroz tvoje ruke je u postprodukciji prošao veliki broj domaćih i stranih filmova, a kuća koju vodiš spada u najrelevantnije studije za postprodukcije slike u regionalnim okvirima. Nakupio si ogromno kreativno, tehničko i poslovno iskustvo u svom poslu. Šta je, po tvom osećanju, najveći izazov tvog poziva? Šta je njegov najveći kvalitet – odnosno šta je to što ti u poslu donosi najveću satisfakciju i radost?
– Svaki sledeći film nosi nove izazove, kao i nove probleme i samim tim novu potragu za najboljim mogućim rešenjima u postupku postprodukcije – bilo da su problemiposledica tehničkih grešaka i nedostataka u procesu snimanja (usled ljudskog faktora ili problema sa opremom), produkcionih ili kreativnih nemogućnosti da se zamišljena vizija reditelja i direktora fotografije realizuje, nesuglasica unutar ekipe, manjka budžeta ili nedostatka snimajućih dana. Svi ovi faktori značajno doprinose stepenu postprodukcije kojim će film morati da se nadogradi, sa ciljem da se naknadno približi početnoj rediteljevoj viziji njegovog „savršenog” filma.
Iako postprodukciju čine mnoge faze i podfaze, čije raščlanjivanje i objašnjenje verovatno nisu preterano zanimljivi čitaocu, njen centralni i zasigurno najvažniji deo kome možemo nakratko posvetiti par redova ovde je kolor grejding, odnosno kolor korekcija. Iako je termin „čitanja svetla” (tradicionalne tehnike korekcije boja u filmskoj laboratoriji) star daleko više od pola veka, sami umetnički principi se nisu preterano promenili osim u oblasti gotovo neograničenih mogućnosti savremene računarske i filmske tehnologije. Neki filmovi dobiju veoma suptilne korekcije slike, gotovo nevidljive, dok neki filmovi dožive kompletnu vizuelnu promenu – do neprepoznatljivosti.
Ono što kao elementarni princip pokušavam da primenim na svim filmovima na kojim imam prilike da radim je takozvano „trojstvo” bojene korekcije. U prvom sloju dolazi tehnička korekcija slike i boje, gde se trudimo da filmski materijal što više približimo odgovarajućim svetskim standardima slike. Nakon toga radimo na kreativno-estetskom sloju, gde se slika unapređuje kroz desetine različitih tehnika, kako bi se formirao određeni vizuelni stil i identitet filma, ili se film čak potpuno „obojio” i „osvetlio” ispočetka, kroz promene svih parametara slike, kao da smo još uvek na samom snimanju. Boja zida nije odgovarajuća, boja marame, boja očiju, boja kože, i tako dalje. Sve se to može relativno jednostavno promeniti prema željama autora, a mogućnosti su danas gotovo neograničene. Ali tu se krije i zamka, opasnost da se ne ode u tehnomaniju i da se promena slike radi na silu, odnosno da se promena vrši zarad same promene a ne suštine i funkcije sadržaja, dakle samo zato što za to postoje dodatne mogućnosti.
I na kraju, dolazimo i do najvažnijeg, trećeg koraka: dramaturške korekcije slike. U tom sloju dajemo poslednji „dodir” kadru, pokušavamo da nadogradimo glumca i režiju, pomažući im kroz akcentovanje samo određenih delova slike svetlom ili bojom, kroz utišavanje nekih drugih, njihovo smanjivanje ili čak brisanje, ukoliko narušavaju neke značajne dijaloške ili mizanscenske radnje. Kolorista mora da izoštri čula gledaoca na određeni vizuelni akcenat, a ne samo na najlepšu moguću sliku. Najlepša slika ne mora uvek biti najbolje dramaturško rešenje vizuelnog identiteta filma. Ovo je najteži postupak i za njega su potrebne ne samo godine iskustva i rada, već i suštinskog razumevanja filma. Poznavanje tehnike i tehnologije, kao i prepoznavanje lepog (estetike slike) nisu dovoljni u radu na ovom sloju, nužno je vladanje dramaturgijom slike i razumevanjem značenja svake rediteljske i scenarističke zamisli.
Proces korekcije boja traži i dubinsku analizu filma, ne samo narativa, već i njegovih simbola i ideja. Iako je naš cilj nadogradnja slike, ponekad moramo biti i u funkciji sudije, koja će na kantaru izmeriti šta je korekcijom dobijeno, a šta izgubljeno u kvalitetu filma. Moramo se svi zajedno truditi da tas na vagi ostane na sredini, i da ne prevagne lepota radi same lepote, jer ponekad i „ružnoća” slike bolje doprinosi konačnom rezultatu i utisku filma.
Po završetku rada na korekciji slike, najveće zadovoljstvo nam donosi iskrena radost reditelja i direktora fotografije, jer nakon našeg pritiska na dugme na tastaturi „BAJPAS“, kojim privremeno uklanjamo sve korekcija slike i onda se vratimo na korigovanu sliku – oni vide jednu potpuno novu i drugačiju, zajedničku kreaciju, koja će ih približiti onom prethodno spomenutom idealu kome su težili kada su se upustili u snimanje filma.
Pošto je tema ovog razgovora Lazarev put, na kraju ovog tvog pitanja želeo bih da te podsetim i na nekoliko tvojih spontanih i iskrenih skakanja iz fotelje, grljenja ekrana i gotovo dečje radosti jer smo uspeli da se približimo onome što si želeo na početku.
Nama koji se bavimo ovim poslom, ne postoji veća satisfakcija od istinske sreće i zadovoljstva reditelja i direktora fotografije.
Kako si, u tom kontekstu, doživeo zahteve rada na Lazarevom putu?
– Problematika koja se zna pojaviti ponekad u procesu postprodukcije filma jestešta činiti kada je film izuzetno precizno napisan, režiran i snimljen, a postavljen nam je zadatak da film značajno kreativno nadogradimo, a opet da sačuvamo sve njegove izvorne vrednosti. U nekom smislu Monja i ti ste nam zadali veoma zahtevan i kompleksan zadatak, na koji smo, iskreno se nadam, uspeli da odgovorimo u najvećoj meri. Ono o čemu sam razmišljao ponekad, a ponajviše tokom rada na vašem filmu, jeste da vam ja zapravo „otimam” film iz ruku, kao neko dete, a onda ga vraćam malo kasnije nešto starije, „unapređeno” i možda malo buntovničko.
Na toj relaciji – na kojoj vlada blagi strah od strane autora, koji nama poverava poslednju stepenicu u proizvodnji svog filma, i našeg straha da opravdamo velika očekivanja – poverenje ostaje jedina spona koja to može snažno držati do kraja. Rekao bih prvo prijateljsko, a tek nakon toga kolegijalno. Iako neke uspešne poslovne saradnje ne moraju proizvesti dalja prijateljstva, često se dešavalo da je najplodonosnija profesionalna saradnja donosila i duboka i duga prijateljstva, kao što je to bio slučaj sa vama, čitavom porodicom Jović.
Kada smo na prvom terminu gledanja filma u našem studiju razgovarali o potencijalnim pravcima slike, imao sam neku vrstu inspiracije (proviđenja?) koja mi je sugerisala da bi trebalo da promenimo format same slike u sinematičniji, širi format i da možda stilizujemo film u obliku filmskog magijskog realizma (koji nije srodan ni magijskom realizmu npr. Vaska Pope, niti Srđana Sahera iz grupe Haustor).
Taj naš novoizmišljeni filmski magijski realizam treba da nam prikaže začudnost koja nije agresivna i na prvu loptu: da realističnom delu, oblikovanom božanskim predelima Grčke, Santorinija, suprostavimo drugi, stilski utemeljen u „kvazirealističnoj” fakturi slike.
Rajska pastorala, okupana snažnim žutim zracima sunca, i pastelnim bojama polja, livada u realnosti, u savršenom je kontrapunktu sa crnim, sivim, i čeličnim tonovima vulkanskog pepela i okamenjene lave, u kadrovima plaže i mora, kao i strogo belih, monolitnih i monohromatskih velikih površina.
Ova dva puta, kako film odmiče, treba da se kao dve pritoke reke međusobno dopunjuju, ali bez vidljive interakcije, koju ćemo tek pred sam kraj filma, ne samo dramaturški već i vizuelno primetiti, sugerišući da su obe te linije zapravo deo jedne velike i jedinstvene filmske reke. Santorini vam je pružio taj savršeni vizuelni dualizam u fotografiji, koji ste toliko pažljivo gradili i kao dualizam u narativu.
Tu se javljao i izazov, kako neke kadrove ili scene popraviti, odnosno namerno „pokvariti” neke druge, koje su estetski možda izuzetne, ali dramaturški odvraćaju pažnju sa same suštine filma.
Lazarev put je prvi film na kome smo imali zadatak da određene scenepribližimo ikoničnosti u vizuelnoj stilizaciji, pa smo često kao reference tokom korekcije boja gledali ranohrišćanske, vizantijske i ruske srednjevekovne ikone. Posebnu pažnju smo u tom smislu usmerili na scenu sa Bojanom Žirovićem. Takođe, precizni tonovi zelene boje morali su da budu jasno kanonski definisani i očuvani u sceni gde Lazar stoji pred ikonom Gospoda Isusa Hrista, iako je ostatak slike pretrpeo veoma veliku vizuelnu intervenciju. Iako postoje mnogi filmovi u kojima su snimane freske i ikone, ovo je zasigurno prvi film na našim prostorima u kom je pokušano da se originalna slika filma dovede u vezu sa vizuelnim odlikama i simbolikom ikonopisa.
Što se tiče glavnog protagoniste našeg filma, Lazara, glumcu Ivanu Bosiljčiću su boja, tekstura i sjaj kože lica i ruku postepeno, iz scene u scenu menjani, od tek pridošlog „realističnog” čoveka, do čoveka „anđeoskog” izgleda na kraju. Ova tehnika korekcije slike je morala biti gotovo neprimetno primenjivana iz scene u scenu, tako da tek konačno prva i poslednja scena sa Lazarom u direktnoj komparaciji prikažu jasno vidljivu kompletnu transformaciju njegovog bića i izgleda.
Pripremaš svoje sopstvene produkcije. Šta u ovom trenutku smatraš najvećim izazovom kad je u pitanju rad na filmu u domaćoj kinematografiji? Koje su tvoje najveće strepnje i sumnje a šta smatraš „jakim mestima” tog posla kod nas, oko čega se ne brineš? Po mom shvatanju, iznetom u ovoj knjizi, film je jedan od najneizvesnijih poduhvata, čak i kad su produkcijski uslovi na veoma viskom nivou. Kakav je tvoj stav o tome?
– U svojim pitanjima si dodirnuo neka vrlo fragilna mesta trenutne srpske kinematografije, a za neka mi deluje da si pomalo i sam na njih odgovorio. U ovom trenutku, čak ni sa izuzetno velikim finansijskim sredstvima ne postoji garancija da će film biti realizovan uspešno kako na samom snimanju – tako i u nekom potencijalnom festivalskom životu. U pripremama smo duboko za naš dugometražni igrani film Peščana hronika, i iz dana u dan shvatam da entuzijazma i žara u filmskim ekipama više nema. A da tog entuzijazma nije bilo najveći i najznačajniji deo srpske kinematografije, onaj iz druge polovine sedamdesetih i prve polovine osmdesetih godina dvadesetog veka ili ne bi bio snimljen uopšte ili bi bili snimljeni neki prosečni, davno zaboravljeni filmovi.
Moraćemo svi ubuduće da biramo autore i saradnike kako iz Srbije tako i čitavog regiona, ne samo najbolje u svom zanatu, već one koji i dalje dele istu ljubav i požrtvovanost na našem zajedničkom filmskom putu.
Monja i ti ste i sami iskusili većinu ovih problema i iskušenja na stvaranju filma Lazarev put, ali jednom natčovečanskom energijom, sa malo Božje snage koja vas je uvek gurala unapred kad je to trebalo, došli ste ipak uspešno do kraja vašeg puta.
Na kraju, film je postao veliko iskušenje i samo odricanjima – ličnim, duhovnim, emotivnim, vremenskim, finansijskim – može se doći do nekog izlaza iz ovog trenutnog tamnog vilajeta srpskog autorskog filma.
Bio si prijateljska podrška i vetar u leđa tokom rada na Lazarevom putu. Tvoji saveti su me često usmeravali u dobrom pravcu i sačuvali me od većih problema. Kako se danas, nakon svog angažmana i praćenja tog projekta od početka, osećaš kada gledaš taj film?
– Lazarev put je preispitivanje ne samo puta glavnog junaka i njegovog prethodnog života, već i preispitivanje ličnog puta kako samih autora ovog filma tako i njegovih budućih gledalaca.
Mogao bih reći da su put i potraga lajtmotiv u značenju filmskog jezika koji se kod tebe svesno i nesvesno pojavljuju u svim filmovima. Put monaha ka Bogu, put jasenovačkih žrtava ka oproštaju i duhovnom isceljenju, put Lazara ka dverima „srebrnog grada”.
Taj put i potraga, koju tako vešto sprovodiš, moraju uvek nakon odgledanog filma da odrezonuju kod gledalaca sa određenim pitanjem koje će taj gledalac da ponese sa sobom kući i duboko nad njim da kontemplira, ne oslanjajući se na nekakve instant gotove istine i pripremljene velike misli. Po mom shvatanju, film je onoliko veliki koliko može da zapita svog gledaoca. Tu i leži jedna od najvećih snaga vašeg filma. Da li je to pitanje svima odmah vidljivo i jasno, i koje je to zapravo pitanje, odnosno da li će svaki gledalac da se zapita isto ili sasvim drugačije, to ćemo saznati kada film započne svoj festivalski i bioskopski život.
Ja svoje pitanje još uvek pokušavam tačno da definišem, najverovatnije iz razloga profesionalne involviranosti u proces proizvodnje Lazarevog puta još od faze nastanka prve verzije scenarija, gubeći pritom nakratko određeni eksterni, objektivniji i racionalniji pogled na film. Gledajući vaš film i razmišljajući o tom pitanju koje me kopka, a koje još uvek nisam uspeo precizno da sročim, podsetio sam se filma Tea Angelopulosa Večnost i jedan dan.
Pre gotovo dvadeset i pet godina, profesor sa FDU nas je naterao da odemo na Festival autorskog filma i pogledamo a potom i analiziramo nekoliko igranih filmova. U nekom ranojutarnjem terminu, u memljivoj sali DKC-a, puštao se Angelopulosov novi film. Moji prijatelji i kolege nedvosmisleno znaju da niti on kao autor, niti takva vrsta intelektualnog art filma, nisu moja „šolja čaja”.
Zima. Devet ujutro. Prepuna bioskopska sala. Poluneispravna 35mm filmska projekcija, jedva razumljiv dijalog sa krčećih zvučnika. Završava se filmska projekcija, izlazim iz sale, odlazim kući sa nekom nelagodom. Nešto me je tu iritiralo, a ne samo predugi i dosadni film.
Par dana sam nosio taj osećaj sa sobom, kada sam shvatio da me film više ne nervira, već počinje polako da me proganja neka nejasna misao o njemu. Nakon još nekoliko dana, kada se ludilo filmskog festivala (po pet projekcija svaki dan) završilo, konačno se to pitanje formiralo u mojoj glavi: koji je to bio najsrećniji dan u mom životu? Ne patetičan, ne stereotipan, nego izistinski dan, koga se sećam – kada sam bio najsrećniji čovek?
Film Večnost i jedan dan više nikada nisam pogledao, ali sam se ovom pitanju često vraćao, pogotovo kako sam sazrevao i stario. Ovo pitanje mi je zapravo postalo jedna samoprovera, kako ne bih i sam doživeo sudbinu glavnog junaka ovog filma koji je doživeo duboku starost bez sigurnosti kada je – ako i ikada – bio istinski srećan.
Praštaj, Joviću, na ovolikoj digresiji i anegdoti, ali smatram da je opravdana, jer sam upravo u vašem filmu prepoznao taj redak kvalitet samog scenarija i filma, da nas kroz dugi niz godina u budućnosti preispituje i proverava da li smo na pravom putu i da li smo pravilno živeli. Nadam se da će i budući gledaoci Lazarevog puta uspeti da se pozabave na pravi način vašim „skrivenim” pitanjem ili pak nekim drugim pitanjem koje nam je božanska iskra posadila.
