Преводи и преписи

Синдром изгарања међу нижим мирским свештенством СПЦ

Синдром сагоревања или изгарања (occupational burnout) везује се за хуманистичке професије и описује психолошко стање у које човек долази хроничним излагањем напорном раду и стресу везаним за посао. Главни симптоми синдрома сагоревања (у даљем тексту: сагоревање) су осећај психофизичке исцрпљености, равнодушности и цинизма према послу те пад ефикасности у раду.[1] Ма колико ово стање на површини делује невезано за свештенички позив и духовни живот, заправо је врло честа појава. Разне хришћанске заједнице и Цркве већ неколико деценија покушавају да пронађу начине за третирање сагоревања код клирика са више или мање успеха. Православна Црква није изузетак у овом подухвату. Проблемом сагоревања код свештеника бавиле су се и Православна Црква у Америци[2], Антиохијска Патријаршија[3], Руска Православна Црква[4] и донекле епархије Српске Православне Цркве у Северној Америци[5], као и независни истраживачи.

Пре десетак година су популарност међу православном читалачком публиком на Западу привукли чланци свештеника који су писали о сагоревању међу својом братијом. Грчки свештеник, Џон Бакас (John Bakas) из Лос Анђелеса, у једном таквом тексту наводи пример једног од браће саслужитеља који је кроз сузе илустровао срж овог проблема: „Не знам коме да се обратим и коме да се поверим. Искрено, осећам да сам сагорео у служењу. Осећам се као пинг-понг лоптица, изударан са свих страна. Под великим сам стресом. Супруга и деца ме скоро и не виђају због вечерњих обавеза и састанака по парохији, а и када дођем кући толико сам емотивно и физички исцрпљен да се само повучем у себе и чини ми се као да ништа од себе не могу да дам својој породици. Оставио бих свештенство, али какав посао могу да пронађем. Још отплаћујем школарину са богословског факултета и имам друге финансијске обавезе које стално балансирам. Понекад, само желим да побегнем …и да нестанем.”[6]

У међувремену се тренд наставио. У личном контакту, нарочито са млађим свештеницима и ђаконима у дијаспори, сведочимо да је сагоревање нагло почело да се шири. Симптоми постају све очигледнији и спољним (нецрквеним) посматрачима, нарочито када се ради о распаду свештеничких бракова и породица који нажалост више нису реткост. Поврх свега криза коју су светске олигархије и технократе глобалистичког покрета проузрокавале за време пандемије вируса корона, почевши од марта 2020, додатно су појачале све факторе стреса који делују као окидач за сагоревање.

На овом месту бавимо се искључиво стањем међу нижим мирским свештенством[7] из два разлога. Први је тај што ови људи немају могућност управљања у Цркви па тиме ни утицаја на услове рада и живота у некој значајнијој мери. Зашто је то важно видећемо мало ниже. Други разлог зашто смо поред више јерархије искључили и монаштво, који такође пате у сличним условима, јесте поука Светог Јована Златоуста да су свештеници у овом погледу у далеко већој опасности.

Наиме, Свети Јован каже: „ако и они који живе у пустињи, далеко од града, трга и буке која их прати, то јест, монаси, неће да се ослањају на сигурност коју им пружа такав живот, него употребљавају мере опреза – обезбеђују се и труде се да пазе на сваки свој корак – какву тек снагу и чврстину треба да има свештеник да би сачувао своју душу од сваке нечистоте и да би остао неповређен… …Велик је труд монаха и велик њихов подвиг; али ако неко упореди монашке подвиге с подвизима свештеничке дужности која се исправно обавља, онда ће утврдити да између њих постоји велика разлика, онаква каква постоји између обичног човека и цара.”[8]

Светска здравствена организација (СЗО) уврстила је недавно изгарање на послу или сагоревање[9] у Индекс Међународне класификације болести а државе чланице почеће да примењују ову одлуку од 1. јануара 2022. године.[10] Према подацима СЗО изнетим на истом месту, од сагоревања највише пате Руси (72%), а на другом месту (66%) су Срби.

На овом месту није нам намера да сагоревање код нижег православног свештенства посматрамо из угла психологије већ из контекста православне духовности. Тога ради основна питања која себи постављамо овом приликом односе се на разлоге који доводе до овог стања, као и (духовне) подвиге који могу да буду од користи и помоћи свештенику који се бори са сагоревањем. Поред тога шта свештеници могу да учине за себе и за друге да би се сачували и/ли опоравили од сагоревања питамо се и шта ми као Црква можемо чинити једни за друге?

Здрав дух – здрава душа – здраво тело… а човек у боловима

У контексту духовне борбе и опоравка добро нам је подсетити се архиепископа Аверкија (Таушев) џорданвилског и његовог учења да човек иако јесте трипартитно биће није биће подељено на три дела, како се најчешће тумачи учење Светог Апостола Павла (Тело + Душа + Дух = Човек), већ да су то практично знаци одуховљености човека.[11] Телесни човек је оно што Свети Апостол Павле назива природним човеком (1Кор. 2:14). Ако човек има истанчан душевни (вољни, рационални и емотивни) ниво просвећености за Аверкија још увек не може да се назове Духовним човеком, те он каже душа је просто животна енергија (лат. „anima”), није дух.

Нешто слично каже и Епископ Максим (Васиљевић) западноамерички: „То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homo faber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.” Односно, емотивни човек, душевни човек, разумни човек, и даље је природни човек. Духовни човек је онај код кога „телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја”. [12]

Свети Теофан Затворник каже да је душа „…сасвим окренута ка нашем земаљском животу… све што душа зна саздано је на темељу искуства живота око нас. Активност душе усмерена је ка испуњењу захтева пролазног живота.”

То се не односи искључиво на телесне потребе човека. Потребе човековог тела се ни по чему не разликују од телесних потреба животиња. Телесни, карнални, плотски, природни човек живи да испуни две инстинктивне потребе: за самоодржањем и за продужењем врсте. Како просвећен тако и непросвећен човек, образован и необразован, културан и некултуран… сви имају исто тело са истим инстинктивним нагонима.

Душа међутим није тако једноставно устројена. Душа (гр. ψυχή) је, каже архиепископ Аверкије, својеврсни вез тела и духа. Сви покрети душе испреплетени су међусобно а Аверкије их дели у три категорије: мисли, осећања и жеље. Ови покрети душе су предмет изучавања науке која се зове психологија. А психологија је та која нам представља сагоревање као психофизичко стање фрустрације која настаје продуженим излагањем струковном стресу.

Другим речима, душа се не задовољава самоодржањем и репродукцијом. Душа жели да задовољи потребе разума, осећања и воље. Чак и када тело и душа добију своје задовољење, човек није до краја испуњен јер остаје и коначна тежња ка задовољењу потребе духа. Чак шта више, искључиво испуњење духовне потребе може да доведе у стање задовољења све аспекте човековог постојања. Ако знамо да је нус, „око душе”, место где се потребује задовољење духа као божанске искре јер по речима Светог Теофана Затворника „дух проистиче од Бога, препознаје Бога и тежи ка Богу”, јасно је да је једина духовна потреба- Бог. Човек онтолошки тежи ка обожењу. Ако се светиљка душе (нус) исквари и „ако је свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама” (Мт 6;22).

Међутим, тешко је за свештеника који литургише, има молитвени живот и није му стран подвиг, рећи да је одсечен од благодатне духовности Цркве. Осим тога, сагоревање се међу свештенством најчешће јавља управо код оних чији је духовни сензибилитет израженији, који дубље и озбиљније сагледавају свој живот. Ово је чињеница од изузетног значаја за правилно разумевање проблема сагоревања код свештентсва.

Дешава се да се свештеници који пролазе кроз ову борбу стигматизују као слабији, лабилнији, духовно успавани, итд. пренебегавајући чињеницу да проблем сагоревања није унутрашњи већ спољашњи.[13] Медицина сагоревање не доживаљава као психијатријски или психолошки поремећај, већ као нормалну реакцију на стрес. Односно, када дође до сагоревања, оно је првенствено повезано са радним окружењем, са условима живота и рада.

Када у једнако оптерећујућим условима један свештеник изгара а други не показује ниједан симптом стреса, унутрашњи (духовни и психички) проблем се наслућује управо код онога који не сагорева. Тамо где је раширено сагоревање међу свештенством, нешто није у реду са условима рада, односно у случају свештеника пошто се ради о вокацији, са условима живота. Због тога и не можемо рећи за човека да болује од сагоревања, већ само да пати; болесна је ситуација у којој се налази а не он сам.

Међутим, ако се ова ситуација занемари и Црква не покуша да обезбеди помоћ угроженим свештеницима, сви су изгледи да ће доћи до озбиљних психосоматских ломова. Најпре у породици а затим и на личном плану. Без потребе да идемо даље од матичне епархије у Аустралији, високоуређеном и сталбилном друштву које би требало бити олакшавајући фактор, видимо такве примере у свакодневном животу. Међу нама је неколико браће чији су бракови нажалост угрожени или непоправљиво нарушени стресом везаним за посао; имамо младих свештеника који су се повукли са парохија због стреса и живе секуларним животом; имамо примере прерано пензионисаних свештеника међу којима и случајеве да их скоро нико од братије није видео или чуо дуже од десет година. Поставља се питање да ли су стресови који су довели до проблема и даље присутни, и ако јесу… ко је следећи?!

Пресек стања међу свештеницима у дијаспори и матици

Да би адекватно одговорили на горње питање спровели смо једно крајње непретенцизно интерно истраживање користећи најпре квантитавни метод а затим и квалитативни са још ограниченијим бројем испитаника.

У првом кораку спровели смо анкету са девет једноставних корака базираних на чувеној Maslach Burnout Inventory (MBI) методи.[14] Десето питање у упитнику односило се на место службовања- дијаспора или отаџбина.[15] Анкета је послата на електронске адресе педесетседам (57) свештенослужитеља у Србији, Републици Српкој, Републици Хрватској, Аустралији и Америци. Нешто више у дијаспори него у отаџбини. Анкету смо спровели на почетку друге недеље Великог поста 2021, када је хришћански елан обично на врхунцу.

На анкету је одговорило 35 свештенослужитеља, од којих двадесетдва (22) или 62,85% из дијаспоре и тринаест (13) или 37,15% из отаџбине. Сви су различитих година живота, различитих година свештеничке службе, на разнородним парохијама, у различитим епархијама и генерално различитим условима живота. Неки су са малом децом, неки без деце, неки са одраслом децом и унуцима. Поједини имају високу стручну спрему други средњу. Има их и са добрим и здрављем и са нарушеним. Финасијски стабилних и оних који су врло сиромашни. Циљ је био да захват буде што опширнији како би смо могли да га посматрамо као узорак што шире слике.

Нису све констатације у анкети једнаке вредности, нити свака сама по себи упућује искључиво на сагоравање. Међутим, када се погоди одређени низ, синдром постаје више него очигледан. Тим методом дошли смо до врло занимиљивих резултата.

На пример, са првом констатацијом: „константно се осећам исцрпљено” сложило се петнаест испитаника (42,86%), док су још четворица (11,43%) одговорили да нису сигурни. Нешто мање од половине (45,71%) се не осећа константно исцрпљенима. Са трећом констатацијом: „На дешавања у Цркви пречесто ми је прва реакција цинизам” сложило се дванаест (34,29%) док њих седам (20%) није било сигурно. Мање од половине (45;71%) се није сложило. Тек са петом констатацијом: „Попустио сам са дисциплином у обављању свештеничких дужности у односу на пре неколико година” више је било оних који се нису сложили (57,14%) него оних који су се сложили (28,57%) или нису сигурни (14,29%).

Према укупним резултатима истраживања, врло високи постотак испитаника (42,85%) има све симптоме синдрома сагоревања, од чега се четворица (11,42%) налазе у врло тешким животним околностима које се огледају у чињеници да су на свих девет питања одговорили са „слажем се”.

Са психопатолошке стране могли би смо бити потенцијално забринути за осморицу (22,85%) браће који у свом животу не препознају ни један једини симптом стреса везаног за посао. Здрав разум намеће закључак да тако висок проценат безбрижних у једној високоризчној групи може врло лако бити симптом тоталне индеферентности према свом позиву или чак духувно/душевном проблему неспособности унутрашњег преиспитивања. У оба случаја врло озбиљном проблему када се ради о свештеничком позиву.

Када се ради о подели на оне који службују у дијаспори и у отаџбини, ситуација је врло слична глобалној слици. Од двадесетдва свештенослужитеља из дијаспоре њих девет (40,90%) су сасвим сигурно у зони сагоревања. Међу њима су и она четворица у врло тешким животним околностима. Међу оних тринаест који нису у зони сагоревања налазе се петорица (38,46%) који у свом животу не препознају ни један знак стреса.

Од тринаест свештенослужитеља из отаџбине њих шесторица (46,15%) су сасвим сигурно у зони сагоревања. Међу оних седам који нису у зони сагоревања налазе се тројица (42,85%) који не препознају знакове стреса у свом животу.

Дакле на свеукупном плану 42,85% испитаника има симптоме синдрома сагоревања. У дијаспори је њих 40,90% а у отаџбини 46,15% који се боре са овим великим животним искушењем. Неки од њих налазе се у изузетно тешким животним околностима. Наше истраживање показује да су они углавном у дијаспори, но сасвим је извесно да је много браће у сличним и горим условима и у отаџбини. Нажалост један значајан и подједнак број свештенослужитеља како у дијаспори тако и у отаџбини у свом животу не препознаје знакове стреса.[16]

Са четворицом испитаника, тројицом из дијаспоре и једним из отаџбине, истраживање смо наставили директним разговором са неколико основних питања: Шта би свештенику дало највећи ветар у једра у његовом пастирском раду; како оцењујете однос више јерархије према млађима по чину; и шта је то што недостаје већини млађих свештеника а допринело би правилном развоју?

Отац А.[17] који иза себе има десетак година свештеничке службе у дијаспори каже да је задовољан својом парохијом, не жели да се сели или премешта било где. Кроз разговор закључујемо да не пати од недостатка вере, Литургија му је извор радости, молитву није запустио и не уклања се од личног подвига. Материјално, сматра, није у завидној ситуацији али је обезбеђен и нити он стреми ка већим примањима нити трпи какав притисак од породице на том плану. Врло често међутим испрати своје укућане на починак и седећи сам у соби кришом се исплаче.

Осећа да је константно исцрпљен трудећи се око своје парохије, али да му резултати измичу. Народ је више заинтересован за забаву и политику. Парохијани немају обзира према његовој приватности и осећа се као да нема право на породични живот. Црквени одбор га константно третира као терет на буџету. Нема ниједног блиског пријатеља са којим може редовно да се виђа и разговара. „Нисам имао слободан дан годинама.” Са вишом црквеном администрацијом има спорадичан и врло ограничен контакт. Не осећа слободу да може да изнесе своје мишљење међу братијом а да због тога не трпи понижавање. У пастриском раду га највише омета то што га услови живота и рада терају да се превасходно бави менаџерством а мисија трпи.

За правилан развој младог свештеника сматра неопходна је на првом месту подршка Епископа и старијих свештеника, нормални услови за рад и живот и могућност богословске надоградње. Поврх свега тога неизоставно је духовно руковођење искуснијег свештеника који би био реално доступан.

Отац Б. служи у дијаспори скоро две деценије. Није задовољан својим материјалним стањем јер осећа притисак да би требало деци да остави кров над главом када се пензионише и напусти црквени стан, а практично му је немогуће да то својим примањима обезбеди. Растрзан је између свештеничког позива коме је предан и секуларног посла који би му донео материјану стабилност и породични мир. Не памти када је отишао на одмор са породицом.

Као највећи проблем међу братијом види дволичност, недостатак емпатије и недостатак слободе говора па чак и мишљења. Не осећа могућност да несметано и поверљиво комуницира са вишом јерархијом, нити чак осећа било какву заинтересованост јерархије за његов лични и породични живот. Често се осећа „као потрошна роба”.

Отац В. служи у отаџбини седам година. Сматра да би младом свештенику, вољном за пастирски рад и мисију, најјачи ветар у леђа било ослобођење од финасијских обавеза према држави и епархији. То му одузима највише енергије у раду. У односу међу братијом би волео да види више међусобног поштовања, које понекад толико недостаје да долази и до јавног ниподаштавања и понижавања појединаца. Осећа се сасвим занемареним од виших црквених власти. Као један од највећих недостатака међу свештеницима види то што велика већина нема лично и редовно молитвено правило нити се исповедају код духовника.

За оца В. можемо посведочити да је човек високо истанчане духовности, изразити подвижник и неуморни литургичар. Држи своје молитвено правило, чврст је у вери и служби. Ужива и подршку породице и духовног руководиоца, те ипак има симптоме синдрома сагоревања.

Отац Г. Служи у дијаспори неколико година. У врло је тешком материјалном стању. Породица живи у оскудици, нема решен боравишни статус. Стрес везан за посао долази му колико због слабих примања и врло великих обавеза, још и више због недостатка братске подршке. Често се кући врати сасвим емотивно и физички исцрпљен. Као највећу препреку у раду види недостатак могућности једноставне комуникације са вишом јерархијом а за правилан развој неопходном сматра богословску и пастирску инспирацију.

Сва четворица свештенослужитеља интуитивно су потврдили како раширени став психотерапеута, да се код сагоревања треба концентрисати на „поправљање услова на раду, а не на „поправљање” радника”, тако и на став духовника о значају личног молитвеног правила. Занимљиво је такође да је неколико њих поменуло и друге методе попут богословске надградње, саборности, подршке, боље комуникације са вишом јерархијом,… што су искуства и других Цркава и заједница које су бавиле овом темом.

Поремећени услови живота и рада

Православно свештенство у контексту животног позива и породичног живота има своје особености, међутим оне нису баш толико изражене у односу на многе неправославне хришћанске заједнице како се то често претпоставља. На пример, многи протестантски пастори као и англиканско свештенство имају породице, сличну црквену структуру, сличне изазове и проблеме као и православне свештеничке породице. Додуше код њих се већ петнаестак година читави тимови стручњака баве овим питањима, па поједине разлике и јесу изражене. Макар у резултатима.

Морин Минер (Maureen H. Miner), на пример, са Универзитета Западног Сиднеја, је још почетком 2007. објавила студију Changes in burnout over the first 12 months in ministry: Links with stress and orientation to ministry.[18] Почевши од чињенице да је хришћанска служба сама по себи стресна јер је оријентисана на нематеријалну духовност људи у секуларизованом друштву и да су свештенослужитељи аутоматски изложени сагоревању. Она надаље наводи да ће очевидно унижавање ауторитета свештенослужитеља у друштву неизоставно имати последице по њихово психолошко здравље.

Њезино истраживање било је фокусирано на протестантске пасторе (презбитеријанце, методисте и англиканце) у првих дванаест месеци на служби, одмах по излазску са факултета. Факултети су им били у Сиднеју, али су места каснијег службовања учесника студије била широм Аустралије.

Минер објашњава да се процес секуларизације дефинише као „унижавање ауторитета религије као институције и као појединих организација… …те се претпоставља да психолошке последице секуларизације, и посебно слабљења спољних извора ауторитета доводе до стреса везаног за посао и сагоревања.”[19] Чак шта више Минер се надовезује на резултате њеног истраживања за потребе докторске дисертације (1996) и књигу Hard to be Holy[20] која потврђују да млади свештенослужитељи, у првој години службе, као убедљиво највећи извор стреса виде међуљудске односе на послу и конфликтне ситуације. Њихов основни закључак јесте да се на богословским училиштима треба посветити много више пажње обуци за решавање конфликта и правилно подношење стреа. Закључак овог конкретног истраживања из 2007. упућује да је управо друштвени контекст (односно спољни фактор) најважнији за добро разумевање синдрома сагоревања код младог клира.[21]

Џин и Кристофер Бартон (Jean and Christopher Burton) су 2009. објавили феноменалну књигу Public People, Private Lives: tackling stress in clergy families[22] која се бави питањем стреса међу англиканским свештеничким породицма у Енглеској. Ова монографија садржи бројне студије случаја које би уз измењена имена испитаника могла просто да се препишу и у контексту Српске православне цркве, како у отаџбини тако и у дијаспори.

Тако, рецимо, једна свештеничка супруга наводи анегдоту када је тек по приспећу у нову парохију рано ујутру суботом једна парохијанка пробудила тражећи кључ од цркве, када јој је речено да је кључ код друге особе која живи неколико кућа даље и да оде код њега, одговор је био „Не могу да им сметам у ово доба, нема још ни осам сати”. Једна психотерапеуткиња, која је имала децу сличних година као и њен парох па су се спријатељили преко дечије игре, понудила је да помогне са саветовалиштем при цркви. Свештеник је одушевљено прихватио и предложио да поред његовог имена и контакт детаља на огласној табли ставе и њезино: „Не долази у обзир, ја имам малу децу, то не би било безбедно” одговорила је жена без икакве свести о парадоксалности ситуације. Аутори наводе пример свештеничког детета које каже да би „више волела да мама умре прва, јер би смо тако ипак имали кућу”.[23]

Сведоци смо да је оваква тема врло актуелна у многим свештеничким породицама, макар у дијаспори. Примера ради, у већим градовима Аустралије медијана (општи просек) цене кућа је изнад милион долара. Другим речима, без минимално $700,000.00 немогуће је купити или саградити ни најмању кућу без дворишта. По епархијском уставу и према могућностима парохије свештеници у Аустралији примају минималну бруто плату од $39,197.60 на годишњем нивоу. Са таквим примањима ни једна банка неће им дати стамбени кредит. Примера ради, Влада Аустралије студентима који долазе на школовање сугерише да им (поред школарине) за живот у Аустралији на годишњем нивоу треба минимално $21,041[24] по особи.

Поврх тога, перцепција је да свештеник „ради” само недељом преподне. Тако један од анкетираних свештеника прича да му је благајник Црквеног одбора рекао да „ће имати право на минималну плату када буде радио 38 сати недељно”. Тај свештеник се можда спремио на овакву врсту подвига али је велико питање да ли су његова деца и супруга спремни на исто.

Свештеници добијају и додатни приход од требâ које обављају, али не сви и не сви једнако. Има их који не примају ни цента преко минималних примања. Дешава се такође да појединци запостављају сиромашније парохијане или обавезе које не доносе материјални профит, попут исповести. Пошто у дијаспори не постоје географске границе парохија, ти људи за своје потребе потраже свештеника који има времена за њих. Тако дођемо у ситуацију да се једни ослободе вишка стреса и свете водице по богатијим кућама док други сатима слушају исповести сиромашних и намучених парохијана.

Верници у већину свештеничких кућа улазе по слободном нахођењу, као у јавни простор. Очекује се да свештеник буде увек доступан, нарочито у време када се људи врате са посла или викендом. Тако врло често свештеник не добије прилику да види своју децу после школе јер у то време мора да посећује парохијане који не желе да жртвују своје време. Врло често мора да прелази релације од по 30 и више километара по неколико пута јер се у конзумеристичком друштву не толерише потреба свештеника или његове породице.

Искуства експерата у борби са сагоревањем међу клиром

Англиканци су међу првима почели да обраћају пажњу на овај проблем. Прве значајне студије објављене су крајем осамдесетих и почетком деведесетих.[25] Аутори се углавном концентришу на структуру Цркве и њен положај у друштву. Енглеско друштво је и уз промене духа времена задржало одређену стабилност па се можда и не може адекватно поредити са турбулентним српским светом. Сасвим је могуће да се у Енглеској државна црква чак и више прилагодила духу времена него остатак друштва. Ипак, англикански истраживачи највише упућују на неопходност да виша јерархија са пажњом завири у живот нижег свештенства, да покаже мало емпатије и да искористи своју позицију у држави да им обезбеди колико-толико стабилнији живот. Мора се признати да такви закључци нису занемарујући ни у нашим условима.

Неки од горе наведених примера истраживања на Западу по духу су засигурно занимљивији нашој високој јерархији од које се очекује помоћ нижем мирском свештенству. Таквих примера смо видели у Српској православној цркви 2017. године када су наше епархије у САД организовале семинар за свештенство посвећен питањима стреса у свештеничком позиву. Главни говорник на овом сабрању био је пречасни јереј професор др. Василиос Термос, грчки православни свештеник и психијатар који је поред лекарске и свештеничке праксе остварио и запажену академску каријеру на неколико престижних универзитета попут Харварда.

Отац Василиос каже да „свештенство спада у високоризичну групу када се ради о психосоматским болестима и да се могу поредити са лекарима, медицинским сестрама и учитељима у вези са великом изложеношћу сагоревању, менталним и физичким траумама”.[26] Осим тога Термос у апсолутно феноменалној књизи Psychology In The Service Of The Church[27] наводи и још један потенцијални извор сагоревања, а то је „радохолизам” – болест зависности од посла. Узроци радохолизма могу бити различити али су последице углавном исте: стрес и сагоревање.

Радохолизам је у контексту психе најчешће последица некакве трауме, но у духовном смислу то је озбиљан проблем. Радохолизам је болест зависности а свештеник који се везао у зависност (од било чега) има проблем са духовним животом. Како проповедати слободу другима будући сам везан? Осим тога, шта је то што храни ову зависност: среброљубе, гордост, морална посрнулост, комплекси…?

Поред књиге професора Термоса, свештенослужитељима који се боре против сагоревања од изузетног значаја би могли бити и чланци антиохијског православног свештеника професора Џорџа Морелија (George Morelli), клиничког психолога и брачног/породичног саветника. Отац Џорџ поред идентификације проблема даје и детаљна упутства свештеницима како да се активно боре против сагоревања.[28] Међутим, треба имати у виду да су то све лични подвизи који не укључују високу јерархију и јасну емпатију из свештеничког сословија каква се очекује у датој ситуацији. Другим речима, то су технике које помажу у третирању симптома али не и проблема.

Свакако је вредно помена да сви православни психотерапеути предлажу ономе који пати од сагоревања: редовно молитвено правило, чвршћи став при организацији времена тако да породица није запостављена, минимално осам сати сна, редован одмор и рекреацију, делегирање обавеза, читање и професионалну надградњу, духовно руковођење, несакривање проблема, итд.

Међутим врло често су ове методе ван домашаја оних који пате од сагоревања. Услови живота и рада просто не омогаћавају приступ многим од наведених метода. У том смислу занимљиве су нам и две студије које долазе од америчких протестаната. Једна се бави оценом ефикасностисти стратегија подршке у спречавању синдрома сагоревања међу клиром Презбитеријанске цркве у САД[29], док се друга превасходно бави проналажењем метода које би у овој борби биле од користи клиру баптистичких цркава у Америци[30].

Презбитеријанци бележе стално повећање нивоа стреса међу својим клиром, што врло често доводи до болести, прераног пензионисања, проблема у пастирском раду итд. Тога ради спровели су истраживања која би помогла вишој јерархији и директно надређенима над клиром (тј. одговорнима за клир) да лакше идентификују најрањивије у стресним ситуацијама и да им ефикасније помогну.

Раније студије[31] су сугерисале да би пажњу требало усмерити на три методе: надгледање (тј. бригу епископа), молитву и кућне љубимце (за свештенике у целибату). Тамо где су епископи показали очинско старање забележени су позитивни резултати, молитва је оцењена као суштински неопходна сваком свештенослужитељу и као кључни елемент у одржавању психофизичког здравља, док се покушај са кућним љубимцима није показао претерано успешним. Чак шта више, многи су се жалили да им је сада поврх свег стреса у животу „само још фалила мачка на коју морају да мисле и да нађу време за шетање пса.”[32] Како ове стратегије нису дале задовољавајући одговор, наставили су са трагањем.

Установили пет нових стратегија подршке угроженом клиру: Привремене студије (study leave), неплаћено одсуство (sabbatical), ментори у служби (ministry mentors), духовни руководиоци (spiritual directors), и братске групе подршке (minister peer groups). Резултати до којих су дошли Francis et al. указју да „ниједна од пет стратегија није значајније снизила ниво емотивне исцрпељности код испитаника” али су две од пет допринеле повећању нивоа задовољности у службовању, то су: привремене студије и ментори у служби.[33]

Ове стратегије су занимљиве и из контекста православља јер неке од њих препознајемо у духовном животу православне цркве (значај духовника за правилно формирање, и значај ефикасног намесника или старешине у менторству) а неке препознајемо у одговорима свештеника из нашег истраживања.

Истраживање баптиста из Калифорније је још занимљивије за нас и још један корак ближе нашем искуству. Frederick еt al. као методе борбе предлажу комбинацију техника различитих религијских пракси: свесност (mindfulness) из далекоисточних религија и три аспекта хришћанске духовности: исусову молитву (из православља) дневно самоиспитивање и молитву созерцања – тражења Бога у свему (из језуитске духовности).[34]

Ако уместо свесности као популарне квази-далекоисточњачке технике поставимо нептичку свест (стражење) као један од основних елемената православне духовности, а исусову молтиву поставимо у шири контекст исихазма који свакако не искључује ни самоиспитивање, созерцање и друге аспекте молитвеног тиховања, добићемо једно потпуно православно искуство психотерапије. О овим методама нашироко је писао Митрополит Јеротеј Влахос, а многа његова дела преведена су на српски.[35]

Закључци

За нас је свакако занимљиво да баптисти, који о својој служби говоре као о „хришћанском друштвеном сервису”[36] препознају значај духовности за преживљавање стреса који овај „посао” доноси. Они проблем емотивне исцрпљености додуше посматрају као други психолошки проблем, сличан сагоревању, а то је „саосећајни замор” или „замор емпатије”. Фредерик et al. сматрају да се код хришћанског клира термин може користити наизменично јер се симптоми преклапају.[37] Међутим, нисмо сигурни да се са овом тврдњом можемо сложити јер се сагоревање јавља и код клира који није експлицитно на парохијским дужностима, већ обављају дужности епархијских или црквеносудских чиновника, секретара, публициста и сл. Оно што свакако можемо прихватити јесте значај чврсте духовности за преживљавање стреса.

Уосталом, да није чврсте духовности и здраве аскезе у животу православног свештенства, питање је колики би проценат од оних који трпе синдром сагоревања већ био у озбиљним психичким и телесним проблемима. Ми можемо препознати да су делотворне методе у третирању сагоревања: редовно лично молитвено правило, духовно руковођење, подршка браће свештеника, професионална надградња, редовне физичке активности, редовно и довољно спавање, правилан одмор, рекреација, здрава и редовна исхрана, итд. Међутим, то су методе којима се појединци, самоиницијативно и самоорганизовано, служе како би се борили против последица сагоревања. Тиме се проблем, који долази извана, суштински не решава.

Наговештај бољих дана биће основна заинтересованост општих овосветовних црквених структура да се обезбеде бољи и стабилнији услови живота свештеницима и свештеничким породицама. То се најмање односи на Епископе, али свакако да не може без непоколебљивог руковођења са њихове стране.

На пример, намесништва у дијаспори или мање јединице у отаџбини, могле би организовати редовно рекреативно дружење свештеника са породицама. Дружење на којем су сви свештенослужитељи, без изузетка, обавезни. Да сабрање увек започне молитвом или чак служењем у храму, како се не би угрозила духовна зрелост, али да остатак дана (или више дана) буде необавезног карактера. Да се свештеници, њихове супруге и деца боље упознају, зближе и развију међусобну емпатију. Да буду упућенији једни на друге.

Могли би се организовати кратки акредитовани курсеви из области богословља, пастирске бриге, психологије, биоетике, права, менаџмента, итд. У многим сличним струковним позивима незамисливо је радити дужи низ година без редовне и обавезне професионалне надградње. Осећај личног напредовања и развоја у смеру у коме сам свештеник жели допринео би већем самопоуздању и поверењу у околину.

Комуникација између свештеника и више јерархије могла би да буде директнија и непосреднија. Без превеликих бирократских оптерећења и опонашања „византијских” и/ли „карловачких” дворских протокола који у данашњем времену делују гротескно.

Млађи свештеници би могли првих неколико година имати додељеног ментора међу старијом братијом. Без међусобног дељења принадлежности како у тој ситуацији не би један другога доживљавали као конкуренцију већ као ослонац. Старији у том случају не мора да значи и буквално стар, неко ко више нема ни воље ни енергије, већ неко довољно искусан да помогне и довољно млад да још увек дела инспирисано. Неко у кога ће млађи и након овог периода имати поверења за практично пастирско (не обавезно и духовно) руковођење.

Епархије у пограничним срединама са јаком концентрацијом православног живља могле би у свој пастирски живот повремено укључити и свештенослужитеље из пострадалих или опустелих Епархија. Не живи човек само о хлебу и води па би и пажња и подршка значиле много. Примера ради граниче се Бањалучка и Пакрачко-славонска, Зворничко-тузланска и Осијечко-пољска, Бачка и Будимска, итд. Али и други могу да се укључе у ту размену. Угостити брата на неколико дана, нека началствује у пуном храму, беседи пред народом, чинодејствује у неким Светим Тајнама… На само неколико километара даље од велелепних сабора има браће који опслужују по десетину села а да им деценијама нема ко додати кадионицу или одговарати на Литургији.

Много је начина на који се стање може унапредити, а ниједан није догматског типа. Треба стално тражити и стремити ка напретку у комуникацији и развоју међуљудских односа. Јер када имамо љубави међу собом познајемо се као Христови ученици (Јв 13:35), а за љубав је неопходно да се гледамо лицем к лицу, да се познајемо по духу а не само по имену.

Најгоре могуће (не)решење било би „установити комисију” која би на неком општем нивоу донела апстрактне закључке и смернице. Када изражавамо наду да ће се ова тема популарисати у Цркви, молитвено се надамо да то неће бити у виду паушалних теза и решења, посланица и саопштења.

Донети једно решење од кога се очекују резултати у Америци, Аустралији, Немачкој, Славонији, Херцеговини, Црној Гори, Београду, Темишвару… био би само још један вриштећи симптом суштинске незаинтересованости. Надамо се да ће овај наш скромни допринос инспирисати позваније и стручније оце и друге истраживаче на даљи рад а братију на приснији однос и међусобну помоћ.

 

[1] Leslie J. Francis, Mandy Robbins & Keith Wulff, “Assessing the Effectiveness of Support Strategies in Reducing Professional Burnout Among Clergy Serving in The Presbyterian Church (USA), 2013, Practical Theology, 6:3, 320.

[2] John Breck, “Fighting Clergy Burnout”, The Christian Broadcasting Network. “Health-Joy-Progress: Reflections on the Priest and the Presvytera”, The Orthodox Church in America.

[3] George Morelli, “Clergy Burnout and Fatigue”, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America. Bishop Thomas and Peter Schweitzer, “An Orthodox Spiritual Response to Clergy Burnout”, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America.

[4] Oleg Glagolev, “I don’t understand what spiritual burnout is: a conversation with priest Georgy Kochetkov”, Saint Filaret’s Orthodox Christian Institute. Павел Великанов, „Кризис пастырского служения и синдром профессионального выгорания (burnout)”, Богослов.ру- научни богословски портал.

[5] ”Sts. Sebastian and Mardarije Orthodox Institute”, Serbian Orthodox Church Diocese Of Eastern America.

[6] John Bakas, “I Think I’m Burned Out”, New York, The Orthodox Observer, November 2012, 17.

[7] Ђаконима и свештеницима на парохијској служби. Кроз чланак се ради прегледности чешће користи израз „свештеници”, али се увек односи и на ђаконе.

[8] Алексеј Петрович Лебедев, Свештенство Древне Васељнске Цркве од апостолскихх времена до Х века, Београд 2002, Zepter Book World, 378-379.

[9] Чињеница да се термини „сагоревање на послу” или „пословно изгарање” користе наизменично сведоче колико је ова тема занемарена код нас. Ни сам назив се није сасвим одомаћио. На овом месту држаћемо се термина „сагоревање” ради лакше прегледности.

[10] Данијела Давидов Кесар, „Синдром изгарања на послу постаће дијагноза”, Политика.

[11] Archbishop Averky Taushev, The Struggle For Virtue: asceticism in a modern secular society, New York 2014, Holy Trinity Publications, 20-23.

[12] Епископ Максим Васиљевић, „ Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)”, Теологија.нет.

[13] Glagolev, op. cit.

[14] Анкетирани свештеници могли су да одговоре са: „слажем се”, „не слажем се” или „нисам сигуран” на следеће констатације: 1. Константно се осећам исцрпљено; 2. Пастирски рад ми не буди ентузијазам као раније; 3. На дешавања у Цркви пречесто ми је прва реакција цинизам; 4. Тешко ми је да се концентришем и слабије памтим; 5. Попустио сам са дисциплином у обављању свештеничких дужности у односу на пре неколико година; 6. Све чешће улазим у конфликт са колегама и породицом или избегавам њихово друштво; 7. Не водим рачуна о здрављу као раније, не спавам довољно, лоше се храним; 8. Немам време у коме сам слободан од брига везаних за свештеничке дужности; 9. Изгубио сам некадашњи осећај задовољства на послу и у породици.

[15] Упркос разнородности услова живота у свим државама насталим распадом СФРЈ, појам „отаџбина” у овом контексту покрива матичну канонску територију СПЦ а дијаспора се односи првенствено на САД и Аустралију.

[16] Сасвим је могуће да крајње ретки појединци међу свештеницима заиста немају стрес везан за посао. Чињеница је да појединци имају изузетно висока примања у односу на околину, да су материјално збринути, службују у великим и добро уређеним заједницама, имају висок углед међу народом и високом јерархијом и сл. Но и таквим случајевима било би бизарно да човек не осећа ниједан знак стреса (макар и невезан за посао) међу побројаним симптомима.

[17] А.Б.В. и Г. нису иницијали свештеника, већ псеудоними додељени редним бројем према редоследу обављених разговора.

[18] Maureen H. Miner (2007) „Changes in burnout over the first 12 months in ministry: Links with stress and orientation to ministry”, Mental Health, Religion & Culture, 10:1, 9-16.

[19] Miner, 10.

[20] Wheatam, P., Wheatam, L. (2000). Hard to be holy. Adelaide: Openbook.

[21] Miner, 14.

[22] Jean & Christopher Burton, Public People, Private Lives: tackling stress in clergy families, London 2009, Continuum.

[23] Ibid, xiii.

[24] “Education and living costs in Australia”, Australian Government.

[25] Види: Coate, M. A. (1989) Clergy Stress The Hidden Conflicts in Ministry. London: SPCK; Horsman, S. (1989) Living With Stress A Guide For Ministers And Church Leaders, Cambridge: Lutterworth Press; Fletcher, B. (1990) Clergy Under Stress, London: Mowbray.

[26] ”Sts. Sebastian and Mardarije Orthodox Institute”, op. cit. Serbian Orthodox Church Diocese Of Eastern America.

[27] Fr. Vasileios Thermos, Psychology In The Service Of The Church, Los Angeles 2017, Sebastian Press, 40.

[28] Morelli, “Clergy Burnout and Fatigue”, op. cit.

[29] Francis et al. “Assessing the Effectiveness of Support Strategies in Reducing Professional Burnout Among Clergy Serving in The Presbyterian Church (USA)”, op. cit.

[30] Thomas V. Frederick, Scott Dunbar, Yvonne Thai, “Burnout in Christian Perspective”, Pastoral Psychology (2018) 67: 267-276.

[31] Francis, L.J. and D.W. Turton. 2004 “Reflective ministry and Empirical theology: antidote to Clergy Stress?” in C.A.M. Hermans and M.E. Moore (eds.), Hermeneutics and Empirical research in practical theology: The contribution of Empirical Theology by Johannes A van der Ven, 245-65. Leiden: Brill.

[32] Francis (2013), 322.

[33] Ibid, 328.

[34] Frederick et al., 274.

[35] Види: Митрополит Јеротеј Влахос, Православна Психотерапија: наука светих отаца, Београд 2007, Образ светачки.

[36] Frederick, 267.

[37] Ibid, 268.

error: Content is protected !!