Orthodoxpacifika.com
Међународна датумска граница пролази отприлике средином Тихог окена, углавном држећи се 180. меридијана. Линија раздвајања се релативно често помера, најчешће да би се радно време ускладило са већим тржиштима од којих зависи локална економија. Земље попут Самое, Тонге, Фиџија, Вануатуа, Кукових Острва, Кирибата, увелико зависе од Америке са своје источне стране и Аустралије на западу. Због тог померања дешавају се занимљиве ситуације попут збуњивања локалних адвентиста који на појединим острвима иако суботари иду у цркву недељом. Од недавно се у освит Дана Господњег на овим острвима служе и православне литургије. Управо се овде, око 180. меридијана ускликне „Христос Васкрсе“ док је у Јерусалиму још поподне Велике Суботе. У то доба педесетак километара источније комшије са Америчке Самое, слушајући звона како најављују пасхално јутрење, морају чекати још 24 сата да и до њих стигне нови датум.
Оно што је још занимиљивије од освита и смираја дана на округлој планети јесте да у овом делу света до пре нешто мање од двадесет година није било ни гласа о православљу. Православне јурисдикције су наравно заживеле у Аустралији и на Новом Зеланду, али не и на тихоокеанским острвима. Тек са доласком митрополита Амфилохија (Тцукоса) са Родоса за епископа новозеландског Цариградске патријаршије (ЦП) Црква се озбиљније окренула и овом последњем делу планете без православног олтара.
Амфилохије (Адамантиос) Тцукос рођен је 1938. на Родосу. Ученик је чувене богословске школе са острва Халки. Замонашио се 1962. и духовно стасавао на Патмосу, као ученик Светог Амфилохија (Макриса) патмоског. Након упокојења његовог духовног оца 1972. одлази да мисионари у Африци. На Родос се враћа 1989. и следећу деценију свој мисионарски подвиг окреће ка Србији. Сам је предводио конвоје добротворне помоћи на Косово и Метохију и друге српске земље за шта га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве наградио орденом Светог Саве. Уз њега су на Родосу стасавали и млади монаси попут Мелетија (Пантића), београдског младића, који ће га 2005. пратити и на Нови Зеланд када је Старац Амфилохије изабран за Митрополита новозеландског (ЦП).
Новозеландска митрополија установљена је 1970. издвајањем из аустралијске Архиепископије (ЦП) и већ тада је у њено старање поверена не само теротирија Тихог Океана већ и простори Кине, Кореје, Хонг Конга, Индонезије, итд. Временом се простор северне и источне Азије арондирао и покривен је новим епархијама различитих јурисдикција, само је „Ватрени појас Пацифика“ остао у надлежности новозеландске катедре (ЦП) која броји мање од десет парохија са пар хиљада верника на Новом Зеланду.
Када је Старац Амфилохије дошао на Нови Зеланд 2005. и упитао за могућност отварања мисије на острвима, одговорено му је питањем: „Kолико тамо уопште има Грка?“ Старац са даром за мисију знао је да добри људи Пацифика заслужују додир са Православном Црквом, без обзира на порекло.
Сакуповши неколико добротворних прилога Митрополит Амфилохије је, у пратњи архимандрита Мелетија (Пантића) и оца Павла Патицса, пропутовао острвима да извиди могућности отварања мисије и за прво мисијско путовање изабрана је управо Самоа. Са врло ограниченим буџетом експедиција се сместила у врло скроман хотел самоанској престоници Апији. Тражећи погодно земљиште за мисионарски центар схватили су да их цене тржишта терају све дубље у унутрашњост острва и даље од насељених места. Недостатак средстава за озбиљнији мисионарски рад постајао је све очигледнији.
Након пар дана Старац је предложио да се због његовог здравственог стања преселе у хотел ближе мору. Његови пратиоци су знали да је са новцем који имају немогуће добити собу у хотелу на обали али су из послушања кренули да траже. Дошавши на рецепцију ексклузивног одмаралишта консијерж им је саопштио цену једне собе и већ је цена једног ноћења превазишла њихов укупни буџет. Међутим када је сазнао са киме разговора и контекст њиховог путовања, добри домаћин је рекао „пошто смо свакако ван туристичке сезоне и све су нам собе празне осим једног апартмана, даћу вам собу за исту цену коју плаћате у садашњем хотелу“.
Прве вечери у новом апартману, Старац је целу групу извео на плажу да у тихој светлости одслуже вечерњу службу. У току молитве приметили су да су гости из другог апартмана изашли на терасу и да их фотографишу. Отац Павле се унервозио мислећи, „када се на интеренету објави да смо одсели у скупом одмаралишту нико нам више неће дати прилог за мисију“. Старац Амфилохије му је мирно дао знак да позове знатижељнике да им се придруже у молитви. Ускоро је са терасе на плажу сишао брачни пар са петоро деце.
Испоставило се да је муж Самоанац а супруга Гркиња из Аустралије, обоје су верна чеда православне Цркве у којој су крстили свих петоро деце. Двадесет година су штедели да би себи купили викендицу на Самои, а сада су препознали позив од Бога и одлучили да новокупљену земљу поклоне Цркви за мисију. Чудесна исцељења, сусрети и околности наставили су да шире једра православних мисионара у Пацифику и данас, непуних двадесет година касније, литургије се служе у Самои, Фиџију, Тонги. Зидају се прелепи храмови, добро познати медитерански призор белих зидова и плавих кровова полако се сели и у Пацифик. Поред храмова ту су и велике крстионице у којима су крштене стотине обраћеника, а од недавно има и локалног монаштва и свештенства.
Митрополит Амфилохије је 2018. умировљен, на његово место дошао је Митрополи Мирон (Ктицакис) који је наставио са преданим радом на мисији а за главног оперативца поставио је Архимандрита Мелетија (Пантића), игумана манастира у Левину на Новом Зеланду. Отац Мелетије обавештава свет о напретку мисије преко сајта orthodoxpacifika.com преко кога се свако може укључити у рад најмлађе православне мисије, далеко доле, на почетку света.
