Sindrom sagorevanja ili izgaranja (occupational burnout) vezuje se za humanističke profesije i opisuje psihološko stanje u koje čovek dolazi hroničnim izlaganjem napornom radu i stresu vezanim za posao. Glavni simptomi sindroma sagorevanja (u daljem tekstu: sagorevanje) su osećaj psihofizičke iscrpljenosti, ravnodušnosti i cinizma prema poslu te pad efikasnosti u radu.[1] Ma koliko ovo stanje na površini deluje nevezano za sveštenički poziv i duhovni život, zapravo je vrlo česta pojava. Razne hrišćanske zajednice i Crkve već nekoliko decenija pokušavaju da pronađu načine za tretiranje sagorevanja kod klirika sa više ili manje uspeha. Pravoslavna Crkva nije izuzetak u ovom poduhvatu. Problemom sagorevanja kod sveštenika bavile su se i Pravoslavna Crkva u Americi[2], Antiohijska Patrijaršija[3], Ruska Pravoslavna Crkva[4] i donekle eparhije Srpske Pravoslavne Crkve u Severnoj Americi[5], kao i nezavisni istraživači.
Pre desetak godina su popularnost među pravoslavnom čitalačkom publikom na Zapadu privukli članci sveštenika koji su pisali o sagorevanju među svojom bratijom. Grčki sveštenik, Džon Bakas (John Bakas) iz Los Anđelesa, u jednom takvom tekstu navodi primer jednog od braće saslužitelja koji je kroz suze ilustrovao srž ovog problema: „Ne znam kome da se obratim i kome da se poverim. Iskreno, osećam da sam sagoreo u služenju. Osećam se kao ping-pong loptica, izudaran sa svih strana. Pod velikim sam stresom. Supruga i deca me skoro i ne viđaju zbog večernjih obaveza i sastanaka po parohiji, a i kada dođem kući toliko sam emotivno i fizički iscrpljen da se samo povučem u sebe i čini mi se kao da ništa od sebe ne mogu da dam svojoj porodici. Ostavio bih sveštenstvo, ali kakav posao mogu da pronađem. Još otplaćujem školarinu sa bogoslovskog fakulteta i imam druge finansijske obaveze koje stalno balansiram. Ponekad, samo želim da pobegnem …i da nestanem.”[6]
U međuvremenu se trend nastavio. U ličnom kontaktu, naročito sa mlađim sveštenicima i đakonima u dijaspori, svedočimo da je sagorevanje naglo počelo da se širi. Simptomi postaju sve očigledniji i spoljnim (necrkvenim) posmatračima, naročito kada se radi o raspadu svešteničkih brakova i porodica koji nažalost više nisu retkost. Povrh svega kriza koju su svetske oligarhije i tehnokrate globalističkog pokreta prouzrokavale za vreme pandemije virusa korona, počevši od marta 2020, dodatno su pojačale sve faktore stresa koji deluju kao okidač za sagorevanje.
Na ovom mestu bavimo se isključivo stanjem među nižim mirskim sveštenstvom[7] iz dva razloga. Prvi je taj što ovi ljudi nemaju mogućnost upravljanja u Crkvi pa time ni uticaja na uslove rada i života u nekoj značajnijoj meri. Zašto je to važno videćemo malo niže. Drugi razlog zašto smo pored više jerarhije isključili i monaštvo, koji takođe pate u sličnim uslovima, jeste pouka Svetog Jovana Zlatousta da su sveštenici u ovom pogledu u daleko većoj opasnosti.
Naime, Sveti Jovan kaže: „ako i oni koji žive u pustinji, daleko od grada, trga i buke koja ih prati, to jest, monasi, neće da se oslanjaju na sigurnost koju im pruža takav život, nego upotrebljavaju mere opreza – obezbeđuju se i trude se da paze na svaki svoj korak – kakvu tek snagu i čvrstinu treba da ima sveštenik da bi sačuvao svoju dušu od svake nečistote i da bi ostao nepovređen… …Velik je trud monaha i velik njihov podvig; ali ako neko uporedi monaške podvige s podvizima svešteničke dužnosti koja se ispravno obavlja, onda će utvrditi da između njih postoji velika razlika, onakva kakva postoji između običnog čoveka i cara.”[8]
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) uvrstila je nedavno izgaranje na poslu ili sagorevanje[9] u Indeks Međunarodne klasifikacije bolesti a države članice počeće da primenjuju ovu odluku od 1. januara 2022. godine.[10] Prema podacima SZO iznetim na istom mestu, od sagorevanja najviše pate Rusi (72%), a na drugom mestu (66%) su Srbi.
Na ovom mestu nije nam namera da sagorevanje kod nižeg pravoslavnog sveštenstva posmatramo iz ugla psihologije već iz konteksta pravoslavne duhovnosti. Toga radi osnovna pitanja koja sebi postavljamo ovom prilikom odnose se na razloge koji dovode do ovog stanja, kao i (duhovne) podvige koji mogu da budu od koristi i pomoći svešteniku koji se bori sa sagorevanjem. Pored toga šta sveštenici mogu da učine za sebe i za druge da bi se sačuvali i/li oporavili od sagorevanja pitamo se i šta mi kao Crkva možemo činiti jedni za druge?
Zdrav duh – zdrava duša – zdravo telo… a čovek u bolovima
U kontekstu duhovne borbe i oporavka dobro nam je podsetiti se arhiepiskopa Averkija (Taušev) džordanvilskog i njegovog učenja da čovek iako jeste tripartitno biće nije biće podeljeno na tri dela, kako se najčešće tumači učenje Svetog Apostola Pavla (Telo + Duša + Duh = Čovek), već da su to praktično znaci oduhovljenosti čoveka.[11] Telesni čovek je ono što Sveti Apostol Pavle naziva prirodnim čovekom (1Kor. 2:14). Ako čovek ima istančan duševni (voljni, racionalni i emotivni) nivo prosvećenosti za Averkija još uvek ne može da se nazove Duhovnim čovekom, te on kaže duša je prosto životna energija (lat. „anima”), nije duh.
Nešto slično kaže i Episkop Maksim (Vasiljević) zapadnoamerički: „To što je današnji čovek pre svega „duševni” čovek duguje modernoj kulturi koja ga svodi na nivo osećanja. Svaka istorijska epoha je razradila svoj tip idealnog čoveka (npr. homo sapiens, homo religious, homo faber, homo economicus i sl). Naše doba je svedok kulta emocija i oduševljenja, i njen ideal je homo sentiens (čovek koji oseća). Mediji intenzivno eksploatišu one programe ili slike koje igraju na kartu emocije i impresije. Ali, u svetlu pavlovske antropologije, emocije mogu da budu samo iluzija dubine čoveka.” Odnosno, emotivni čovek, duševni čovek, razumni čovek, i dalje je prirodni čovek. Duhovni čovek je onaj kod koga „telesno i duševno sarađuju u potpunosti i bivaju dovedeni do preobražaja”. [12]
Sveti Teofan Zatvornik kaže da je duša „…sasvim okrenuta ka našem zemaljskom životu… sve što duša zna sazdano je na temelju iskustva života oko nas. Aktivnost duše usmerena je ka ispunjenju zahteva prolaznog života.”
To se ne odnosi isključivo na telesne potrebe čoveka. Potrebe čovekovog tela se ni po čemu ne razlikuju od telesnih potreba životinja. Telesni, karnalni, plotski, prirodni čovek živi da ispuni dve instinktivne potrebe: za samoodržanjem i za produženjem vrste. Kako prosvećen tako i neprosvećen čovek, obrazovan i neobrazovan, kulturan i nekulturan… svi imaju isto telo sa istim instinktivnim nagonima.
Duša međutim nije tako jednostavno ustrojena. Duša (gr. ψυχή) je, kaže arhiepiskop Averkije, svojevrsni vez tela i duha. Svi pokreti duše isprepleteni su međusobno a Averkije ih deli u tri kategorije: misli, osećanja i želje. Ovi pokreti duše su predmet izučavanja nauke koja se zove psihologija. A psihologija je ta koja nam predstavlja sagorevanje kao psihofizičko stanje frustracije koja nastaje produženim izlaganjem strukovnom stresu.
Drugim rečima, duša se ne zadovoljava samoodržanjem i reprodukcijom. Duša želi da zadovolji potrebe razuma, osećanja i volje. Čak i kada telo i duša dobiju svoje zadovoljenje, čovek nije do kraja ispunjen jer ostaje i konačna težnja ka zadovoljenju potrebe duha. Čak šta više, isključivo ispunjenje duhovne potrebe može da dovede u stanje zadovoljenja sve aspekte čovekovog postojanja. Ako znamo da je nus, „oko duše”, mesto gde se potrebuje zadovoljenje duha kao božanske iskre jer po rečima Svetog Teofana Zatvornika „duh proističe od Boga, prepoznaje Boga i teži ka Bogu”, jasno je da je jedina duhovna potreba- Bog. Čovek ontološki teži ka oboženju. Ako se svetiljka duše (nus) iskvari i „ako je svjetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama” (Mt 6;22).
Međutim, teško je za sveštenika koji liturgiše, ima molitveni život i nije mu stran podvig, reći da je odsečen od blagodatne duhovnosti Crkve. Osim toga, sagorevanje se među sveštenstvom najčešće javlja upravo kod onih čiji je duhovni senzibilitet izraženiji, koji dublje i ozbiljnije sagledavaju svoj život. Ovo je činjenica od izuzetnog značaja za pravilno razumevanje problema sagorevanja kod sveštentsva.
Dešava se da se sveštenici koji prolaze kroz ovu borbu stigmatizuju kao slabiji, labilniji, duhovno uspavani, itd. prenebegavajući činjenicu da problem sagorevanja nije unutrašnji već spoljašnji.[13] Medicina sagorevanje ne doživaljava kao psihijatrijski ili psihološki poremećaj, već kao normalnu reakciju na stres. Odnosno, kada dođe do sagorevanja, ono je prvenstveno povezano sa radnim okruženjem, sa uslovima života i rada.
Kada u jednako opterećujućim uslovima jedan sveštenik izgara a drugi ne pokazuje nijedan simptom stresa, unutrašnji (duhovni i psihički) problem se naslućuje upravo kod onoga koji ne sagoreva. Tamo gde je rašireno sagorevanje među sveštenstvom, nešto nije u redu sa uslovima rada, odnosno u slučaju sveštenika pošto se radi o vokaciji, sa uslovima života. Zbog toga i ne možemo reći za čoveka da boluje od sagorevanja, već samo da pati; bolesna je situacija u kojoj se nalazi a ne on sam.
Međutim, ako se ova situacija zanemari i Crkva ne pokuša da obezbedi pomoć ugroženim sveštenicima, svi su izgledi da će doći do ozbiljnih psihosomatskih lomova. Najpre u porodici a zatim i na ličnom planu. Bez potrebe da idemo dalje od matične eparhije u Australiji, visokouređenom i stalbilnom društvu koje bi trebalo biti olakšavajući faktor, vidimo takve primere u svakodnevnom životu. Među nama je nekoliko braće čiji su brakovi nažalost ugroženi ili nepopravljivo narušeni stresom vezanim za posao; imamo mladih sveštenika koji su se povukli sa parohija zbog stresa i žive sekularnim životom; imamo primere prerano penzionisanih sveštenika među kojima i slučajeve da ih skoro niko od bratije nije video ili čuo duže od deset godina. Postavlja se pitanje da li su stresovi koji su doveli do problema i dalje prisutni, i ako jesu… ko je sledeći?!
Presek stanja među sveštenicima u dijaspori i matici
Da bi adekvatno odgovorili na gornje pitanje sproveli smo jedno krajnje nepretencizno interno istraživanje koristeći najpre kvantitavni metod a zatim i kvalitativni sa još ograničenijim brojem ispitanika.
U prvom koraku sproveli smo anketu sa devet jednostavnih koraka baziranih na čuvenoj Maslach Burnout Inventory (MBI) metodi.[14] Deseto pitanje u upitniku odnosilo se na mesto službovanja- dijaspora ili otadžbina.[15] Anketa je poslata na elektronske adrese pedesetsedam (57) sveštenoslužitelja u Srbiji, Republici Srpkoj, Republici Hrvatskoj, Australiji i Americi. Nešto više u dijaspori nego u otadžbini. Anketu smo sproveli na početku druge nedelje Velikog posta 2021, kada je hrišćanski elan obično na vrhuncu.
Na anketu je odgovorilo 35 sveštenoslužitelja, od kojih dvadesetdva (22) ili 62,85% iz dijaspore i trinaest (13) ili 37,15% iz otadžbine. Svi su različitih godina života, različitih godina svešteničke službe, na raznorodnim parohijama, u različitim eparhijama i generalno različitim uslovima života. Neki su sa malom decom, neki bez dece, neki sa odraslom decom i unucima. Pojedini imaju visoku stručnu spremu drugi srednju. Ima ih i sa dobrim i zdravljem i sa narušenim. Finasijski stabilnih i onih koji su vrlo siromašni. Cilj je bio da zahvat bude što opširniji kako bi smo mogli da ga posmatramo kao uzorak što šire slike.
Nisu sve konstatacije u anketi jednake vrednosti, niti svaka sama po sebi upućuje isključivo na sagoravanje. Međutim, kada se pogodi određeni niz, sindrom postaje više nego očigledan. Tim metodom došli smo do vrlo zanimiljivih rezultata.
Na primer, sa prvom konstatacijom: „konstantno se osećam iscrpljeno” složilo se petnaest ispitanika (42,86%), dok su još četvorica (11,43%) odgovorili da nisu sigurni. Nešto manje od polovine (45,71%) se ne oseća konstantno iscrpljenima. Sa trećom konstatacijom: „Na dešavanja u Crkvi prečesto mi je prva reakcija cinizam” složilo se dvanaest (34,29%) dok njih sedam (20%) nije bilo sigurno. Manje od polovine (45;71%) se nije složilo. Tek sa petom konstatacijom: „Popustio sam sa disciplinom u obavljanju svešteničkih dužnosti u odnosu na pre nekoliko godina” više je bilo onih koji se nisu složili (57,14%) nego onih koji su se složili (28,57%) ili nisu sigurni (14,29%).
Prema ukupnim rezultatima istraživanja, vrlo visoki postotak ispitanika (42,85%) ima sve simptome sindroma sagorevanja, od čega se četvorica (11,42%) nalaze u vrlo teškim životnim okolnostima koje se ogledaju u činjenici da su na svih devet pitanja odgovorili sa „slažem se”.
Sa psihopatološke strane mogli bi smo biti potencijalno zabrinuti za osmoricu (22,85%) braće koji u svom životu ne prepoznaju ni jedan jedini simptom stresa vezanog za posao. Zdrav razum nameće zaključak da tako visok procenat bezbrižnih u jednoj visokorizčnoj grupi može vrlo lako biti simptom totalne indeferentnosti prema svom pozivu ili čak duhuvno/duševnom problemu nesposobnosti unutrašnjeg preispitivanja. U oba slučaja vrlo ozbiljnom problemu kada se radi o svešteničkom pozivu.
Kada se radi o podeli na one koji službuju u dijaspori i u otadžbini, situacija je vrlo slična globalnoj slici. Od dvadesetdva sveštenoslužitelja iz dijaspore njih devet (40,90%) su sasvim sigurno u zoni sagorevanja. Među njima su i ona četvorica u vrlo teškim životnim okolnostima. Među onih trinaest koji nisu u zoni sagorevanja nalaze se petorica (38,46%) koji u svom životu ne prepoznaju ni jedan znak stresa.
Od trinaest sveštenoslužitelja iz otadžbine njih šestorica (46,15%) su sasvim sigurno u zoni sagorevanja. Među onih sedam koji nisu u zoni sagorevanja nalaze se trojica (42,85%) koji ne prepoznaju znakove stresa u svom životu.
Dakle na sveukupnom planu 42,85% ispitanika ima simptome sindroma sagorevanja. U dijaspori je njih 40,90% a u otadžbini 46,15% koji se bore sa ovim velikim životnim iskušenjem. Neki od njih nalaze se u izuzetno teškim životnim okolnostima. Naše istraživanje pokazuje da su oni uglavnom u dijaspori, no sasvim je izvesno da je mnogo braće u sličnim i gorim uslovima i u otadžbini. Nažalost jedan značajan i podjednak broj sveštenoslužitelja kako u dijaspori tako i u otadžbini u svom životu ne prepoznaje znakove stresa.[16]
Sa četvoricom ispitanika, trojicom iz dijaspore i jednim iz otadžbine, istraživanje smo nastavili direktnim razgovorom sa nekoliko osnovnih pitanja: Šta bi svešteniku dalo najveći vetar u jedra u njegovom pastirskom radu; kako ocenjujete odnos više jerarhije prema mlađima po činu; i šta je to što nedostaje većini mlađih sveštenika a doprinelo bi pravilnom razvoju?
Otac A.[17] koji iza sebe ima desetak godina svešteničke službe u dijaspori kaže da je zadovoljan svojom parohijom, ne želi da se seli ili premešta bilo gde. Kroz razgovor zaključujemo da ne pati od nedostatka vere, Liturgija mu je izvor radosti, molitvu nije zapustio i ne uklanja se od ličnog podviga. Materijalno, smatra, nije u zavidnoj situaciji ali je obezbeđen i niti on stremi ka većim primanjima niti trpi kakav pritisak od porodice na tom planu. Vrlo često međutim isprati svoje ukućane na počinak i sedeći sam u sobi krišom se isplače.
Oseća da je konstantno iscrpljen trudeći se oko svoje parohije, ali da mu rezultati izmiču. Narod je više zainteresovan za zabavu i politiku. Parohijani nemaju obzira prema njegovoj privatnosti i oseća se kao da nema pravo na porodični život. Crkveni odbor ga konstantno tretira kao teret na budžetu. Nema nijednog bliskog prijatelja sa kojim može redovno da se viđa i razgovara. „Nisam imao slobodan dan godinama.” Sa višom crkvenom administracijom ima sporadičan i vrlo ograničen kontakt. Ne oseća slobodu da može da iznese svoje mišljenje među bratijom a da zbog toga ne trpi ponižavanje. U pastriskom radu ga najviše ometa to što ga uslovi života i rada teraju da se prevashodno bavi menadžerstvom a misija trpi.
Za pravilan razvoj mladog sveštenika smatra neophodna je na prvom mestu podrška Episkopa i starijih sveštenika, normalni uslovi za rad i život i mogućnost bogoslovske nadogradnje. Povrh svega toga neizostavno je duhovno rukovođenje iskusnijeg sveštenika koji bi bio realno dostupan.
Otac B. služi u dijaspori skoro dve decenije. Nije zadovoljan svojim materijalnim stanjem jer oseća pritisak da bi trebalo deci da ostavi krov nad glavom kada se penzioniše i napusti crkveni stan, a praktično mu je nemoguće da to svojim primanjima obezbedi. Rastrzan je između svešteničkog poziva kome je predan i sekularnog posla koji bi mu doneo materijanu stabilnost i porodični mir. Ne pamti kada je otišao na odmor sa porodicom.
Kao najveći problem među bratijom vidi dvoličnost, nedostatak empatije i nedostatak slobode govora pa čak i mišljenja. Ne oseća mogućnost da nesmetano i poverljivo komunicira sa višom jerarhijom, niti čak oseća bilo kakvu zainteresovanost jerarhije za njegov lični i porodični život. Često se oseća „kao potrošna roba”.
Otac V. služi u otadžbini sedam godina. Smatra da bi mladom svešteniku, voljnom za pastirski rad i misiju, najjači vetar u leđa bilo oslobođenje od finasijskih obaveza prema državi i eparhiji. To mu oduzima najviše energije u radu. U odnosu među bratijom bi voleo da vidi više međusobnog poštovanja, koje ponekad toliko nedostaje da dolazi i do javnog nipodaštavanja i ponižavanja pojedinaca. Oseća se sasvim zanemarenim od viših crkvenih vlasti. Kao jedan od najvećih nedostataka među sveštenicima vidi to što velika većina nema lično i redovno molitveno pravilo niti se ispovedaju kod duhovnika.
Za oca V. možemo posvedočiti da je čovek visoko istančane duhovnosti, izraziti podvižnik i neumorni liturgičar. Drži svoje molitveno pravilo, čvrst je u veri i službi. Uživa i podršku porodice i duhovnog rukovodioca, te ipak ima simptome sindroma sagorevanja.
Otac G. Služi u dijaspori nekoliko godina. U vrlo je teškom materijalnom stanju. Porodica živi u oskudici, nema rešen boravišni status. Stres vezan za posao dolazi mu koliko zbog slabih primanja i vrlo velikih obaveza, još i više zbog nedostatka bratske podrške. Često se kući vrati sasvim emotivno i fizički iscrpljen. Kao najveću prepreku u radu vidi nedostatak mogućnosti jednostavne komunikacije sa višom jerarhijom a za pravilan razvoj neophodnom smatra bogoslovsku i pastirsku inspiraciju.
Sva četvorica sveštenoslužitelja intuitivno su potvrdili kako rašireni stav psihoterapeuta, da se kod sagorevanja treba koncentrisati na „popravljanje uslova na radu, a ne na „popravljanje” radnika”, tako i na stav duhovnika o značaju ličnog molitvenog pravila. Zanimljivo je takođe da je nekoliko njih pomenulo i druge metode poput bogoslovske nadgradnje, sabornosti, podrške, bolje komunikacije sa višom jerarhijom,… što su iskustva i drugih Crkava i zajednica koje su bavile ovom temom.
Poremećeni uslovi života i rada
Pravoslavno sveštenstvo u kontekstu životnog poziva i porodičnog života ima svoje osobenosti, međutim one nisu baš toliko izražene u odnosu na mnoge nepravoslavne hrišćanske zajednice kako se to često pretpostavlja. Na primer, mnogi protestantski pastori kao i anglikansko sveštenstvo imaju porodice, sličnu crkvenu strukturu, slične izazove i probleme kao i pravoslavne svešteničke porodice. Doduše kod njih se već petnaestak godina čitavi timovi stručnjaka bave ovim pitanjima, pa pojedine razlike i jesu izražene. Makar u rezultatima.
Morin Miner (Maureen H. Miner), na primer, sa Univerziteta Zapadnog Sidneja, je još početkom 2007. objavila studiju Changes in burnout over the first 12 months in ministry: Links with stress and orientation to ministry.[18] Počevši od činjenice da je hrišćanska služba sama po sebi stresna jer je orijentisana na nematerijalnu duhovnost ljudi u sekularizovanom društvu i da su sveštenoslužitelji automatski izloženi sagorevanju. Ona nadalje navodi da će očevidno unižavanje autoriteta sveštenoslužitelja u društvu neizostavno imati posledice po njihovo psihološko zdravlje.
Njezino istraživanje bilo je fokusirano na protestantske pastore (prezbiterijance, metodiste i anglikance) u prvih dvanaest meseci na službi, odmah po izlazsku sa fakulteta. Fakulteti su im bili u Sidneju, ali su mesta kasnijeg službovanja učesnika studije bila širom Australije.
Miner objašnjava da se proces sekularizacije definiše kao „unižavanje autoriteta religije kao institucije i kao pojedinih organizacija… …te se pretpostavlja da psihološke posledice sekularizacije, i posebno slabljenja spoljnih izvora autoriteta dovode do stresa vezanog za posao i sagorevanja.”[19] Čak šta više Miner se nadovezuje na rezultate njenog istraživanja za potrebe doktorske disertacije (1996) i knjigu Hard to be Holy[20] koja potvrđuju da mladi sveštenoslužitelji, u prvoj godini službe, kao ubedljivo najveći izvor stresa vide međuljudske odnose na poslu i konfliktne situacije. Njihov osnovni zaključak jeste da se na bogoslovskim učilištima treba posvetiti mnogo više pažnje obuci za rešavanje konflikta i pravilno podnošenje strea. Zaključak ovog konkretnog istraživanja iz 2007. upućuje da je upravo društveni kontekst (odnosno spoljni faktor) najvažniji za dobro razumevanje sindroma sagorevanja kod mladog klira.[21]
Džin i Kristofer Barton (Jean and Christopher Burton) su 2009. objavili fenomenalnu knjigu Public People, Private Lives: tackling stress in clergy families[22] koja se bavi pitanjem stresa među anglikanskim svešteničkim porodicma u Engleskoj. Ova monografija sadrži brojne studije slučaja koje bi uz izmenjena imena ispitanika mogla prosto da se prepišu i u kontekstu Srpske pravoslavne crkve, kako u otadžbini tako i u dijaspori.
Tako, recimo, jedna sveštenička supruga navodi anegdotu kada je tek po prispeću u novu parohiju rano ujutru subotom jedna parohijanka probudila tražeći ključ od crkve, kada joj je rečeno da je ključ kod druge osobe koja živi nekoliko kuća dalje i da ode kod njega, odgovor je bio „Ne mogu da im smetam u ovo doba, nema još ni osam sati”. Jedna psihoterapeutkinja, koja je imala decu sličnih godina kao i njen paroh pa su se sprijateljili preko dečije igre, ponudila je da pomogne sa savetovalištem pri crkvi. Sveštenik je oduševljeno prihvatio i predložio da pored njegovog imena i kontakt detalja na oglasnoj tabli stave i njezino: „Ne dolazi u obzir, ja imam malu decu, to ne bi bilo bezbedno” odgovorila je žena bez ikakve svesti o paradoksalnosti situacije. Autori navode primer svešteničkog deteta koje kaže da bi „više volela da mama umre prva, jer bi smo tako ipak imali kuću”.[23]
Svedoci smo da je ovakva tema vrlo aktuelna u mnogim svešteničkim porodicama, makar u dijaspori. Primera radi, u većim gradovima Australije medijana (opšti prosek) cene kuća je iznad milion dolara. Drugim rečima, bez minimalno $700,000.00 nemoguće je kupiti ili sagraditi ni najmanju kuću bez dvorišta. Po eparhijskom ustavu i prema mogućnostima parohije sveštenici u Australiji primaju minimalnu bruto platu od $39,197.60 na godišnjem nivou. Sa takvim primanjima ni jedna banka neće im dati stambeni kredit. Primera radi, Vlada Australije studentima koji dolaze na školovanje sugeriše da im (pored školarine) za život u Australiji na godišnjem nivou treba minimalno $21,041[24] po osobi.
Povrh toga, percepcija je da sveštenik „radi” samo nedeljom prepodne. Tako jedan od anketiranih sveštenika priča da mu je blagajnik Crkvenog odbora rekao da „će imati pravo na minimalnu platu kada bude radio 38 sati nedeljno”. Taj sveštenik se možda spremio na ovakvu vrstu podviga ali je veliko pitanje da li su njegova deca i supruga spremni na isto.
Sveštenici dobijaju i dodatni prihod od trebâ koje obavljaju, ali ne svi i ne svi jednako. Ima ih koji ne primaju ni centa preko minimalnih primanja. Dešava se takođe da pojedinci zapostavljaju siromašnije parohijane ili obaveze koje ne donose materijalni profit, poput ispovesti. Pošto u dijaspori ne postoje geografske granice parohija, ti ljudi za svoje potrebe potraže sveštenika koji ima vremena za njih. Tako dođemo u situaciju da se jedni oslobode viška stresa i svete vodice po bogatijim kućama dok drugi satima slušaju ispovesti siromašnih i namučenih parohijana.
Vernici u većinu svešteničkih kuća ulaze po slobodnom nahođenju, kao u javni prostor. Očekuje se da sveštenik bude uvek dostupan, naročito u vreme kada se ljudi vrate sa posla ili vikendom. Tako vrlo često sveštenik ne dobije priliku da vidi svoju decu posle škole jer u to vreme mora da posećuje parohijane koji ne žele da žrtvuju svoje vreme. Vrlo često mora da prelazi relacije od po 30 i više kilometara po nekoliko puta jer se u konzumerističkom društvu ne toleriše potreba sveštenika ili njegove porodice.
Iskustva eksperata u borbi sa sagorevanjem među klirom
Anglikanci su među prvima počeli da obraćaju pažnju na ovaj problem. Prve značajne studije objavljene su krajem osamdesetih i početkom devedesetih.[25] Autori se uglavnom koncentrišu na strukturu Crkve i njen položaj u društvu. Englesko društvo je i uz promene duha vremena zadržalo određenu stabilnost pa se možda i ne može adekvatno porediti sa turbulentnim srpskim svetom. Sasvim je moguće da se u Engleskoj državna crkva čak i više prilagodila duhu vremena nego ostatak društva. Ipak, anglikanski istraživači najviše upućuju na neophodnost da viša jerarhija sa pažnjom zaviri u život nižeg sveštenstva, da pokaže malo empatije i da iskoristi svoju poziciju u državi da im obezbedi koliko-toliko stabilniji život. Mora se priznati da takvi zaključci nisu zanemarujući ni u našim uslovima.
Neki od gore navedenih primera istraživanja na Zapadu po duhu su zasigurno zanimljiviji našoj visokoj jerarhiji od koje se očekuje pomoć nižem mirskom sveštenstvu. Takvih primera smo videli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi 2017. godine kada su naše eparhije u SAD organizovale seminar za sveštenstvo posvećen pitanjima stresa u svešteničkom pozivu. Glavni govornik na ovom sabranju bio je prečasni jerej profesor dr. Vasilios Termos, grčki pravoslavni sveštenik i psihijatar koji je pored lekarske i svešteničke prakse ostvario i zapaženu akademsku karijeru na nekoliko prestižnih univerziteta poput Harvarda.
Otac Vasilios kaže da „sveštenstvo spada u visokorizičnu grupu kada se radi o psihosomatskim bolestima i da se mogu porediti sa lekarima, medicinskim sestrama i učiteljima u vezi sa velikom izloženošću sagorevanju, mentalnim i fizičkim traumama”.[26] Osim toga Termos u apsolutno fenomenalnoj knjizi Psychology In The Service Of The Church[27] navodi i još jedan potencijalni izvor sagorevanja, a to je „radoholizam” – bolest zavisnosti od posla. Uzroci radoholizma mogu biti različiti ali su posledice uglavnom iste: stres i sagorevanje.
Radoholizam je u kontekstu psihe najčešće posledica nekakve traume, no u duhovnom smislu to je ozbiljan problem. Radoholizam je bolest zavisnosti a sveštenik koji se vezao u zavisnost (od bilo čega) ima problem sa duhovnim životom. Kako propovedati slobodu drugima budući sam vezan? Osim toga, šta je to što hrani ovu zavisnost: srebroljube, gordost, moralna posrnulost, kompleksi…?
Pored knjige profesora Termosa, sveštenoslužiteljima koji se bore protiv sagorevanja od izuzetnog značaja bi mogli biti i članci antiohijskog pravoslavnog sveštenika profesora Džordža Morelija (George Morelli), kliničkog psihologa i bračnog/porodičnog savetnika. Otac Džordž pored identifikacije problema daje i detaljna uputstva sveštenicima kako da se aktivno bore protiv sagorevanja.[28] Međutim, treba imati u vidu da su to sve lični podvizi koji ne uključuju visoku jerarhiju i jasnu empatiju iz svešteničkog soslovija kakva se očekuje u datoj situaciji. Drugim rečima, to su tehnike koje pomažu u tretiranju simptoma ali ne i problema.
Svakako je vredno pomena da svi pravoslavni psihoterapeuti predlažu onome koji pati od sagorevanja: redovno molitveno pravilo, čvršći stav pri organizaciji vremena tako da porodica nije zapostavljena, minimalno osam sati sna, redovan odmor i rekreaciju, delegiranje obaveza, čitanje i profesionalnu nadgradnju, duhovno rukovođenje, nesakrivanje problema, itd.
Međutim vrlo često su ove metode van domašaja onih koji pate od sagorevanja. Uslovi života i rada prosto ne omogaćavaju pristup mnogim od navedenih metoda. U tom smislu zanimljive su nam i dve studije koje dolaze od američkih protestanata. Jedna se bavi ocenom efikasnostisti strategija podrške u sprečavanju sindroma sagorevanja među klirom Prezbiterijanske crkve u SAD[29], dok se druga prevashodno bavi pronalaženjem metoda koje bi u ovoj borbi bile od koristi kliru baptističkih crkava u Americi[30].
Prezbiterijanci beleže stalno povećanje nivoa stresa među svojim klirom, što vrlo često dovodi do bolesti, preranog penzionisanja, problema u pastirskom radu itd. Toga radi sproveli su istraživanja koja bi pomogla višoj jerarhiji i direktno nadređenima nad klirom (tj. odgovornima za klir) da lakše identifikuju najranjivije u stresnim situacijama i da im efikasnije pomognu.
Ranije studije[31] su sugerisale da bi pažnju trebalo usmeriti na tri metode: nadgledanje (tj. brigu episkopa), molitvu i kućne ljubimce (za sveštenike u celibatu). Tamo gde su episkopi pokazali očinsko staranje zabeleženi su pozitivni rezultati, molitva je ocenjena kao suštinski neophodna svakom sveštenoslužitelju i kao ključni element u održavanju psihofizičkog zdravlja, dok se pokušaj sa kućnim ljubimcima nije pokazao preterano uspešnim. Čak šta više, mnogi su se žalili da im je sada povrh sveg stresa u životu „samo još falila mačka na koju moraju da misle i da nađu vreme za šetanje psa.”[32] Kako ove strategije nisu dale zadovoljavajući odgovor, nastavili su sa traganjem.
Ustanovili pet novih strategija podrške ugroženom kliru: Privremene studije (study leave), neplaćeno odsustvo (sabbatical), mentori u službi (ministry mentors), duhovni rukovodioci (spiritual directors), i bratske grupe podrške (minister peer groups). Rezultati do kojih su došli Francis et al. ukazju da „nijedna od pet strategija nije značajnije snizila nivo emotivne iscrpeljnosti kod ispitanika” ali su dve od pet doprinele povećanju nivoa zadovoljnosti u službovanju, to su: privremene studije i mentori u službi.[33]
Ove strategije su zanimljive i iz konteksta pravoslavlja jer neke od njih prepoznajemo u duhovnom životu pravoslavne crkve (značaj duhovnika za pravilno formiranje, i značaj efikasnog namesnika ili starešine u mentorstvu) a neke prepoznajemo u odgovorima sveštenika iz našeg istraživanja.
Istraživanje baptista iz Kalifornije je još zanimljivije za nas i još jedan korak bliže našem iskustvu. Frederick et al. kao metode borbe predlažu kombinaciju tehnika različitih religijskih praksi: svesnost (mindfulness) iz dalekoistočnih religija i tri aspekta hrišćanske duhovnosti: isusovu molitvu (iz pravoslavlja) dnevno samoispitivanje i molitvu sozercanja – traženja Boga u svemu (iz jezuitske duhovnosti).[34]
Ako umesto svesnosti kao popularne kvazi-dalekoistočnjačke tehnike postavimo neptičku svest (straženje) kao jedan od osnovnih elemenata pravoslavne duhovnosti, a isusovu moltivu postavimo u širi kontekst isihazma koji svakako ne isključuje ni samoispitivanje, sozercanje i druge aspekte molitvenog tihovanja, dobićemo jedno potpuno pravoslavno iskustvo psihoterapije. O ovim metodama naširoko je pisao Mitropolit Jerotej Vlahos, a mnoga njegova dela prevedena su na srpski.[35]
Zaključci
Za nas je svakako zanimljivo da baptisti, koji o svojoj službi govore kao o „hrišćanskom društvenom servisu”[36] prepoznaju značaj duhovnosti za preživljavanje stresa koji ovaj „posao” donosi. Oni problem emotivne iscrpljenosti doduše posmatraju kao drugi psihološki problem, sličan sagorevanju, a to je „saosećajni zamor” ili „zamor empatije”. Frederik et al. smatraju da se kod hrišćanskog klira termin može koristiti naizmenično jer se simptomi preklapaju.[37] Međutim, nismo sigurni da se sa ovom tvrdnjom možemo složiti jer se sagorevanje javlja i kod klira koji nije eksplicitno na parohijskim dužnostima, već obavljaju dužnosti eparhijskih ili crkvenosudskih činovnika, sekretara, publicista i sl. Ono što svakako možemo prihvatiti jeste značaj čvrste duhovnosti za preživljavanje stresa.
Uostalom, da nije čvrste duhovnosti i zdrave askeze u životu pravoslavnog sveštenstva, pitanje je koliki bi procenat od onih koji trpe sindrom sagorevanja već bio u ozbiljnim psihičkim i telesnim problemima. Mi možemo prepoznati da su delotvorne metode u tretiranju sagorevanja: redovno lično molitveno pravilo, duhovno rukovođenje, podrška braće sveštenika, profesionalna nadgradnja, redovne fizičke aktivnosti, redovno i dovoljno spavanje, pravilan odmor, rekreacija, zdrava i redovna ishrana, itd. Međutim, to su metode kojima se pojedinci, samoinicijativno i samoorganizovano, služe kako bi se borili protiv posledica sagorevanja. Time se problem, koji dolazi izvana, suštinski ne rešava.
Nagoveštaj boljih dana biće osnovna zainteresovanost opštih ovosvetovnih crkvenih struktura da se obezbede bolji i stabilniji uslovi života sveštenicima i svešteničkim porodicama. To se najmanje odnosi na Episkope, ali svakako da ne može bez nepokolebljivog rukovođenja sa njihove strane.
Na primer, namesništva u dijaspori ili manje jedinice u otadžbini, mogle bi organizovati redovno rekreativno druženje sveštenika sa porodicama. Druženje na kojem su svi sveštenoslužitelji, bez izuzetka, obavezni. Da sabranje uvek započne molitvom ili čak služenjem u hramu, kako se ne bi ugrozila duhovna zrelost, ali da ostatak dana (ili više dana) bude neobaveznog karaktera. Da se sveštenici, njihove supruge i deca bolje upoznaju, zbliže i razviju međusobnu empatiju. Da budu upućeniji jedni na druge.
Mogli bi se organizovati kratki akreditovani kursevi iz oblasti bogoslovlja, pastirske brige, psihologije, bioetike, prava, menadžmenta, itd. U mnogim sličnim strukovnim pozivima nezamislivo je raditi duži niz godina bez redovne i obavezne profesionalne nadgradnje. Osećaj ličnog napredovanja i razvoja u smeru u kome sam sveštenik želi doprineo bi većem samopouzdanju i poverenju u okolinu.
Komunikacija između sveštenika i više jerarhije mogla bi da bude direktnija i neposrednija. Bez prevelikih birokratskih opterećenja i oponašanja „vizantijskih” i/li „karlovačkih” dvorskih protokola koji u današnjem vremenu deluju groteskno.
Mlađi sveštenici bi mogli prvih nekoliko godina imati dodeljenog mentora među starijom bratijom. Bez međusobnog deljenja prinadležnosti kako u toj situaciji ne bi jedan drugoga doživljavali kao konkurenciju već kao oslonac. Stariji u tom slučaju ne mora da znači i bukvalno star, neko ko više nema ni volje ni energije, već neko dovoljno iskusan da pomogne i dovoljno mlad da još uvek dela inspirisano. Neko u koga će mlađi i nakon ovog perioda imati poverenja za praktično pastirsko (ne obavezno i duhovno) rukovođenje.
Eparhije u pograničnim sredinama sa jakom koncentracijom pravoslavnog življa mogle bi u svoj pastirski život povremeno uključiti i sveštenoslužitelje iz postradalih ili opustelih Eparhija. Ne živi čovek samo o hlebu i vodi pa bi i pažnja i podrška značile mnogo. Primera radi graniče se Banjalučka i Pakračko-slavonska, Zvorničko-tuzlanska i Osiječko-poljska, Bačka i Budimska, itd. Ali i drugi mogu da se uključe u tu razmenu. Ugostiti brata na nekoliko dana, neka načalstvuje u punom hramu, besedi pred narodom, činodejstvuje u nekim Svetim Tajnama… Na samo nekoliko kilometara dalje od velelepnih sabora ima braće koji opslužuju po desetinu sela a da im decenijama nema ko dodati kadionicu ili odgovarati na Liturgiji.
Mnogo je načina na koji se stanje može unaprediti, a nijedan nije dogmatskog tipa. Treba stalno tražiti i stremiti ka napretku u komunikaciji i razvoju međuljudskih odnosa. Jer kada imamo ljubavi među sobom poznajemo se kao Hristovi učenici (Jv 13:35), a za ljubav je neophodno da se gledamo licem k licu, da se poznajemo po duhu a ne samo po imenu.
Najgore moguće (ne)rešenje bilo bi „ustanoviti komisiju” koja bi na nekom opštem nivou donela apstraktne zaključke i smernice. Kada izražavamo nadu da će se ova tema popularisati u Crkvi, molitveno se nadamo da to neće biti u vidu paušalnih teza i rešenja, poslanica i saopštenja.
Doneti jedno rešenje od koga se očekuju rezultati u Americi, Australiji, Nemačkoj, Slavoniji, Hercegovini, Crnoj Gori, Beogradu, Temišvaru… bio bi samo još jedan vrišteći simptom suštinske nezainteresovanosti. Nadamo se da će ovaj naš skromni doprinos inspirisati pozvanije i stručnije oce i druge istraživače na dalji rad a bratiju na prisniji odnos i međusobnu pomoć.
[1] Leslie J. Francis, Mandy Robbins & Keith Wulff, “Assessing the Effectiveness of Support Strategies in Reducing Professional Burnout Among Clergy Serving in The Presbyterian Church (USA), 2013, Practical Theology, 6:3, 320.
[2] John Breck, “Fighting Clergy Burnout”, The Christian Broadcasting Network. “Health-Joy-Progress: Reflections on the Priest and the Presvytera”, The Orthodox Church in America.
[3] George Morelli, “Clergy Burnout and Fatigue”, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America. Bishop Thomas and Peter Schweitzer, “An Orthodox Spiritual Response to Clergy Burnout”, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America.
[4] Oleg Glagolev, “I don’t understand what spiritual burnout is: a conversation with priest Georgy Kochetkov”, Saint Filaret’s Orthodox Christian Institute. Pavel Velikanov, „Krizis pastыrskogo služeniя i sindrom professionalьnogo vыgoraniя (burnout)”, Bogoslov.ru- naučni bogoslovski portal.
[5] ”Sts. Sebastian and Mardarije Orthodox Institute”, Serbian Orthodox Church Diocese Of Eastern America.
[6] John Bakas, “I Think I’m Burned Out”, New York, The Orthodox Observer, November 2012, 17.
[7] Đakonima i sveštenicima na parohijskoj službi. Kroz članak se radi preglednosti češće koristi izraz „sveštenici”, ali se uvek odnosi i na đakone.
[8] Aleksej Petrovič Lebedev, Sveštenstvo Drevne Vaseljnske Crkve od apostolskihh vremena do H veka, Beograd 2002, Zepter Book World, 378-379.
[9] Činjenica da se termini „sagorevanje na poslu” ili „poslovno izgaranje” koriste naizmenično svedoče koliko je ova tema zanemarena kod nas. Ni sam naziv se nije sasvim odomaćio. Na ovom mestu držaćemo se termina „sagorevanje” radi lakše preglednosti.
[10] Danijela Davidov Kesar, „Sindrom izgaranja na poslu postaće dijagnoza”, Politika.
[11] Archbishop Averky Taushev, The Struggle For Virtue: asceticism in a modern secular society, New York 2014, Holy Trinity Publications, 20-23.
[12] Episkop Maksim Vasiljević, „ Šta znači biti duhovan danas? (ili: Quo vadis, homo sentiens?)”, Teologija.net.
[14] Anketirani sveštenici mogli su da odgovore sa: „slažem se”, „ne slažem se” ili „nisam siguran” na sledeće konstatacije: 1. Konstantno se osećam iscrpljeno; 2. Pastirski rad mi ne budi entuzijazam kao ranije; 3. Na dešavanja u Crkvi prečesto mi je prva reakcija cinizam; 4. Teško mi je da se koncentrišem i slabije pamtim; 5. Popustio sam sa disciplinom u obavljanju svešteničkih dužnosti u odnosu na pre nekoliko godina; 6. Sve češće ulazim u konflikt sa kolegama i porodicom ili izbegavam njihovo društvo; 7. Ne vodim računa o zdravlju kao ranije, ne spavam dovoljno, loše se hranim; 8. Nemam vreme u kome sam slobodan od briga vezanih za svešteničke dužnosti; 9. Izgubio sam nekadašnji osećaj zadovoljstva na poslu i u porodici.
[15] Uprkos raznorodnosti uslova života u svim državama nastalim raspadom SFRJ, pojam „otadžbina” u ovom kontekstu pokriva matičnu kanonsku teritoriju SPC a dijaspora se odnosi prvenstveno na SAD i Australiju.
[16] Sasvim je moguće da krajnje retki pojedinci među sveštenicima zaista nemaju stres vezan za posao. Činjenica je da pojedinci imaju izuzetno visoka primanja u odnosu na okolinu, da su materijalno zbrinuti, službuju u velikim i dobro uređenim zajednicama, imaju visok ugled među narodom i visokom jerarhijom i sl. No i takvim slučajevima bilo bi bizarno da čovek ne oseća nijedan znak stresa (makar i nevezan za posao) među pobrojanim simptomima.
[17] A.B.V. i G. nisu inicijali sveštenika, već pseudonimi dodeljeni rednim brojem prema redosledu obavljenih razgovora.
[18] Maureen H. Miner (2007) „Changes in burnout over the first 12 months in ministry: Links with stress and orientation to ministry”, Mental Health, Religion & Culture, 10:1, 9-16.
[19] Miner, 10.
[20] Wheatam, P., Wheatam, L. (2000). Hard to be holy. Adelaide: Openbook.
[21] Miner, 14.
[22] Jean & Christopher Burton, Public People, Private Lives: tackling stress in clergy families, London 2009, Continuum.
[23] Ibid, xiii.
[24] “Education and living costs in Australia”, Australian Government.
[25] Vidi: Coate, M. A. (1989) Clergy Stress The Hidden Conflicts in Ministry. London: SPCK; Horsman, S. (1989) Living With Stress A Guide For Ministers And Church Leaders, Cambridge: Lutterworth Press; Fletcher, B. (1990) Clergy Under Stress, London: Mowbray.
[26] ”Sts. Sebastian and Mardarije Orthodox Institute”, op. cit. Serbian Orthodox Church Diocese Of Eastern America.
[27] Fr. Vasileios Thermos, Psychology In The Service Of The Church, Los Angeles 2017, Sebastian Press, 40.
[28] Morelli, “Clergy Burnout and Fatigue”, op. cit.
[29] Francis et al. “Assessing the Effectiveness of Support Strategies in Reducing Professional Burnout Among Clergy Serving in The Presbyterian Church (USA)”, op. cit.
[30] Thomas V. Frederick, Scott Dunbar, Yvonne Thai, “Burnout in Christian Perspective”, Pastoral Psychology (2018) 67: 267-276.
[31] Francis, L.J. and D.W. Turton. 2004 “Reflective ministry and Empirical theology: antidote to Clergy Stress?” in C.A.M. Hermans and M.E. Moore (eds.), Hermeneutics and Empirical research in practical theology: The contribution of Empirical Theology by Johannes A van der Ven, 245-65. Leiden: Brill.
[32] Francis (2013), 322.
[33] Ibid, 328.
[34] Frederick et al., 274.
[35] Vidi: Mitropolit Jerotej Vlahos, Pravoslavna Psihoterapija: nauka svetih otaca, Beograd 2007, Obraz svetački.
[36] Frederick, 267.
[37] Ibid, 268.
