Pre nego što se pozabavimo agonijom jezika, najpre treba razjasniti na šta mislim kada kažem istrošenost. Tom rečju označavam postistorijski ćorsokak u koji je čovek saterao i svet i samoga sebe. Suprotno prihvaćenom značenju, glagol trošiti prvobitno se odnosio na mrvljenje, usitnjavanje, pretvaranje u prah i pepeo. Danas, pak „trošiti“ i „potrošiti“ ne samo da ne podrazumeva destrukciju, već se savremeno društvo, ne bez gordosti, deklariše kao potrošačko. Zabune, dakle, nema: cilj društva je da nas uništi, potroši, baci na đubrište.
Naravno, nemam u vidu empirijsko, merkantilno trošenje; ono je samo vidljivi fenomen unutrašnjeg stanja. Bez obzira na terminološke stranputice na koje je istorija odvela pojedine reči (njima ćemo se pozabaviti docnije), ono što je potrošeno prelazi u neupotrebljivost. Istrošiti nije isto što i potrošiti, ali tu je negde.
Na prvi pogled paradoksalno, prosečno ljudsko biće nikada ranije u povesti nije bolje izgledalo niti je bilo zdravije. Gradovi su prepuni jedrih, preplanulih, lepo odevenih osoba. Samo krajnje neupućeni vide u tome nešto dobro. Međutim, svi ti mišići, sva ta odeća, šminka i nakit imaju funkciju pozorišnih kulisa: prikrivaju neuglednu pozadinu i stvaraju iluziju. Istrošenst je, kako rekosmo, unutrašnje duhovne prirode. Spoljašnji čovek, o kome govori sv. Pavle nadvladao je unutrašnjeg čoveka. Smrt i smrtno su pobedili; zato je život na ceni. Jer, biće koje nije upućeno na Boga, nužno je upućeno na samo sebe. To je ćorsokak. Vertikalni dotok božanskih energija je zatvoren; svako se pretvara u autonomni energetski sistem. Drsko rečeno, ta „autonomija“ i jeste uzrok smrtnosti. Bujanju sebičnosti više ništa ne može stati na put, restrikcija i umereno korišćenje ograničenih resursa proizvode monstruma XXveka kojeg, ipak, još uvek moramo zvati čovekom. Cena jednog jajeta, litra benzina, para cipela – to su horizonti takve individue. Iz fizike znamo kakvo je ishodište zatvorenih sistema: blato entropije, koja je scijentistički eufemizam za pakao. Zaista, šta bi pakao drugo mogao biti nego groblje duhovnh energija investiranih u pogrešne ciljeve; otpad invertovane ljubavi usmerene prema sebi.
Šta preostaje takvom biću nego da se satire pokušavajući da od onoga što ima sagradi idola samog sebe, da se objektivira, jer ne želi da bude subjekat. Savremeni čovek može da komunicira samo sa stvarima ne primećujući da ga prisilna potrošnja degradira i pustoši. On nestaje u objektima. Ili, kako piše Bodrijar: „Objekat je način iščezavanja subjekta.“
Subjektivnost, dakle, može isčeznuti, a da to nimalo ne zasmeta biološkom. Štaviše, subjektivnost pretstavlja smetnju pukom biološkom. Ali, složićemo se, mišićavo, jako i samouvereno stvorenje jeste istrošeno stvorenje. Za mene, idealan čovek je potpuno providan. Ili bar neprimetan. Ništa što je zbilja stvarno nije vidljivo. Gledanje je najteži oblik slepila.
Ako smo već takvi, kakvi mogu biti jezici kojima govorimo? Da li je prvo istrošena leksika i semantika ili smo najpre mi proćerdali duh, time se nećemo baviti. Ali nigde se kao na primeru jezika bolje i jasnije ne vide procesi trošenja i degeneracije. Istovremeno, jezik je oblast u kojoj se najmanje traga za uzrocima čovekovog posrnuća.
Ako uporedimo jezike iz kojih su nastali i savremene jezike, ne možemo, a da ne zapazimo neke stvari. Fond reči se neprestano uvećava, a njihova semantička i upotrebna vrednost sve je manja. Gramatika je osakaćena; nestaju glagolski oblici i vremena. O padežima da i ne govorimo. Istovremeno, gotovo posvuda, javljaju se prljavi konsonanti: lj, nj, đ, dž, itd. Koliko samo različito zvuči reć „ljubav“ u X, XV od iste reči u XX veku? Izopačenost svake epohe ili dodaje ili oduzima nešto od genuinog značenja, kako bi jezik prilagodila potrebama aktuelnih zastranjivanja i zabluda. Jedno je čuti „revolucija“ pre pet stotina godina (tada to znači samo preokret), a sasvim drugo od vremena Pariske komune naovamo, kada ona postaje sinonim za užas.
Svako ko se bavi pisanjem, ukoliko je ozbiljan čovek, zna na šta ciljam: mišljenje je teško, katkad nemoguće, pretvoriti u tekst. Izgovoreno i napisano tek su blede senke onoga što se htelo saopštiti. Već možemo konstatovati da danas najviše kazuju presničke tvorevine, halucinacije duševnih bolesnika i najobičniji vicevi. Kolokvijalni govor podesan je za trivijalnosti, manipulaciju, tehniku, prostotu i blasfemiju. I sve više liči na dijalekte kojima ćemo se sporazumevati u paklu.
Vredi li više uopšte govoriti i pisati o čoveku. Govoriti, izvesno, ne. Odavno to više niko i ne pokušava. Ne zbog toga što se boji da će biti kamenovan ili obezglavljen poput starozavetnih proroka. Ta opasnost je minula. U ono doba ljudi su još uvek imali toliko čestitosti u sebi da se raspomame na pomen njihove pokvarenosti i da, braneći pravo na pokvarenost, počine zločin. Ali pokvarenost se vremenom etablirala; zločinci se ponose svojim nepočinstvima. Ako se govor protiv pokvarenosti uopšti, ako se odnosi na sve, on može doživeti i izvestan ugled kod nešto inteligentnijih pokvarenjaka. Istrošenost sveta je tolika da je već postala udobna. I tu se ništa ne može učiniti i verovatno ne treba ni činiti.
Uprkos svemu, nema razloga za pesimizam. Naprotiv. U pandemonijumu tekuće oronulosti ima dosta humora, a sve ono što vredi nije propalo (nemoguće ga je potrošiti), samo je sakriveno na taj način što je postalo apsolutno očigledno. U tom smislu, ovo površno istraživanje zabludelosti treba čitati kao zabavno štivo. Kao što je Gospod dao savet starcu Siluanu: „Drži um svoj u paklu i ne očajavaj.“
Izvor: Drvo istorije i drugi eseji, Beograd: Službeni glasnik, 2008, str. 123-125.
