Escorial Beatus, f. 108v
И анђелу Сардске цркве напиши: тако говори онај што има седам Духова Божијих и седам звијезда: знам твоја дијела, да имаш име и да си жив, а мртав си. [Отк 3, 1]
Сваки разговор о свршетку мора почети од настанка света. Шта је било ἐν ἀρχῇ, Божја воља или BigBang? Разум се свим силама опире могућности да је свет створен из ничега; у немоћи бесконачног уситњавања целине он није у стању да смисли ништа ефектније од експлозије. Али деструкција не може бити почетак, и тајанство Стварања разоткрива метафизичку неутемељеност разума; прва карика ланца узрок–последица–узрок недостаје, разум мора да се прихвати нечега и – ма колико врдао – последње за шта пријања јесте нека последица са узроком који му је трансцендентан. Пред питањем: зашто уопште ишта постоји, разум се указује као баснословна фантазма која, истина, привиђа смисао унутар ње саме, али којој је сопствени смисао непознат. Тако у основи материјалистичког схватања искони стоји Ништа, а не материја. Такво становиште не потиче толико из разума колико из страха. Разум само правда неразумљиво: Ако је свет створен из ничега, онда је срж света то ништа, онда је сâм корен наших бића ништа. Страх од ништавила показује да нам је ништавило у искуству; жеља за бесмртношћу пак да нам је у искуству и бесмртност, јер: nihil in intelectu quod primum non fuerit in sensu. Феномен човека је (то и разум признаје) синтеза наизглед неспојивих противуречности. И ту се намеће питање Бога. Само ако постоји Бог свет има смисла. То што постојање света има смисла за појединачног мене, јер сам у њему и желим да останем у њему, не значи баш ништа. На почетку беше реч, слово, разлог. Стварајући свет, Творац има неки циљ; појединачно Ја мора сазнати тајну тог циља да би постало сврховито. У супротном, све је препуштено случајности која је само еуфемизам за процес обезличавања до ништавила.
Разум је Бога прогласио бесмислицом насталом из страха пред неистраженом природом; разум није у стању да савлада очигледност и опипљивост, он је запањен процесима који се одвијају у природи, али га сâмо постојање природе не испуњава дивљењем нити жељом да завири иза. Али природа је, може се рећи, коначно истражена, страх не само да није уклоњен него је увећан до очајања, јер више нема објекта у спољашности. Сада је то страх у свом чистом облику. Наука, врхунац разума, агитујући против Бога не пружа ни један једини доказ contra. Она, која толико инсистира на доказима, тражи од разума оно што је разуму немогуће: веру! Наука самопостављена на место Бога захтева веру. Одбојност према идеји Бога неразумљива је само на први поглед. Иза одбојности је такође страх. Признати постојање Свезнајућег и Свемогућег значи одрећи се сваке илузије о сопственој свемоћи и свезнању, а то гордости значи одрећи се себе, свог утварног Ја, свести се на неку франкештајновску креатуру скрпљену од блата, сенки и недоступне искре божанског светла. Ratio ту стварање привиђа као своје изопачено „стварање“: технологију. Та је аналогија нефункционална: технологија ствара из потребе, по нужности, насупрот Духу који ствара из љубави. Далека сенка таквог стврања је уметност чији су плодови различити од Створитеља, а ипак у себи садрже његов неизбрисиви печат. Грубо речено: Бог ствара на такав начин. Његово дело, премда различито од њега, носи његов печат; у Богу, оно је завршено и заокружено, али у историји оно – спајајући делиће разбијене целине кроз индивидуалне напоре личности – тек поприма симболична обличја у којима живи разазнају заборављени λόγος који „беше на почетку”.
Звијер из Јовановог Откривења појављује се у историји као Технологија. Историја није ништа друго до поприште на коме је мрачна сила, непрестано усавршавајући средства, покушавала да загосподари светом. Кнез таме, изгубивши битку у оностраности, постаје Кнез овога света; он хоће да га преобрази, да од њега начини Рај без Бога, насупрот Богу, он – дозволимо једну јерес – човеку не жели a priori зло, он хоће љубав човека. Али то добро којим конкурише Божанском добру, он остварује насиљем, одузимањем слободе, па одатле у свим појавама које спутавање слободе и наношење неправде правдају неким будућим добром није тешко препознати Охолог. У сврху пре-ображавања света у лажни Рај њему је неопходна технологија. Али Рај не познаје технологију, јер не познаје потребу; стање пре Пада је стање не-посредности у коме су бића заокружена својом пунином која се непрестано употпуњује, јер је напредак у Духу бесконачан. Змија долази да куша: „Нећете ви умрети”, каже, „него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите са њега [дрвета познања добра и зла] отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.” Од тада наовамо, Ненавидникови емисари се увек појављују као демистификатори и хуманисти, заточници добра и некакви ослободиоци. Бог је у Провиђењу свакако знао да ће Змија доћи да куша. Свемоћан, могао је да је спречи, али се уздржавао. То ипак није осветољубивост, како се чини на први поглед, јер би евентуална Божија интервенција била насиље над слободом личних бића. Темељ сваког добра, ма колико здање попримало обличје зла, мора бити слобода, укључујући и наопаку слободу да се чини зло. Злоупотребивши своју слободу Адам, поред смрти, потомству оставља у наслеђе нужност и разум: расцепљени ум, расцеп у јединству који у целовитост добра, живота, радости, тајанствено уводи зло, патњу, смрт. „За постојање зла”, пише Георгије Флоровски, „нема никакве метафизичке неопходности.” Па ипак, зло постоји, оно је реално исто колико и добро и, што је веома важно, исто толико дубоко и мистично, јер оно је само солипсизовано добро, добро које слободном вољом не жели да буде добро, па тако на неки начин чини метафизичко самоубиство, јер је светлости доброте једина алтернатива тама ништавила.
Али Пад није био пад у технолошко безумље. Оно је искључиво људска творевина надахнута Охолим. За развој технологије била је потребна историја – временски ток испуњен таштим догађајима. Опседнутост спољашњим, материјалним, отуђила је човека од духовности, велом заборава прекрила везе са Богом. Самим тим – будући да је изгубљена оријентација у апсолутном – исконска природа човека такође је прекривена заборавом. Али заборављено не значи уништено; не дуго после пада, људи приањају на изградњу Вавилонске куле. Жеља за повратком у висину не може да се потисне, али лествице се постављају на погрешно место – у историју, дакле у простор и време. Апокалипса почиње на Синајској гори у тренутку када из примрака Бог предаје Мојсију заповести иза којих следе закони, што је врло важно, јер је на почетку била слобода; тек после пада Бог даје законе и то не зато што жели да му се покоравају или да влада – то је психологија поднаредникâ – већ да би опоменуо, дакле подсетио, пошто је још у тим временима сва нада света, уместо у вечност, била перверзно пројектована у илузију будућности, било да се та илузија назива хиљадугодишње царство или другачије, сасвим свеједно. Напредак технологије, уколико се тај малигни процес сме назвати напретком, уско је повезан са продубљавањем отуђености. Технологија цвета тамо где цвета потреба, а потреба тамо где нема целине. Што ми је више ствари из спољашњости потребно да бих „нормално” живео, то сам мање личност, а све више део безличног и мртвог.
Технологија нема никакав циљ. Ни њен покретач нема циља будући да је помамљен гордошћу, опијен суманутом жељом да докаже да може све што и Бог. Неком циљу може водити само линеарни ток, а технологија је систем затворена у себе; њено једино могуће исходиште је самоуништење. Солипсизам њеног творца одражава се и на творевини. Одатле је природно да су и у историји „циљеви” технологије безумни. Средњевековни пројекат – машина за претварање људи у животиње – својом наивном злоћом изазива осмех, али се не треба заваравати: пројекат није остварен само из два разлога: 1. зато што није комерцијалан; 2. зато што Великом технологу тако нешто није у интересу. Сатани не требају животиње, већ људи-роботи без воље и слободе. Машина за уништавање воље и љубави – премда није патентирана – постоји као сабласни дух свих машина и ради пуном паром.
У основи технологије је часовник. Часовник уводи време у очигледност; време више не пролази, не тече према неком увиру, већ се понавља затворено у круг. Бесмислено окретање казаљки (или сенке штапа, свеједно) уљуљкује у опасну илузију да се све понавља, а одатле води у смртоносно мирење са детерминизмом историје и биографије. Време више нема куда, изнедрено из бића оно чини да ни бића не налазе излаз из просторно-временске љуштуре. У иреалном простору таквог времена технолошки пакао, непрестано забашуриван хијалистичким сањаријама, располаже неограниченим могућностима манипулације. Идеал Последњег времена постао је задовољење потреба – а потреба је еволуирала до рафиниране перверзије – па се тако једна нужност највишег степена наопако указује као успех. Ту се превиђа једна прастара истина: Што је нечему мање потребно, што мање зависи, утолико је слободније. Тако се за Бога каже да у њему нема никакве нужности. Зато што му ништа не треба. Бог може све и једини је Он апсолутно жив; степен зависности (од било чега) одређује степен затамњења бића, степен мртвила.
Да би задовољио нарастајуће потребе, човек је морао да уложи огроман рад, а сваки рад који није стриктно креативан, у коме онај који ради не производи све у свим фазама, најобичнија је кретенизација, па се стога не треба чудити што најмонструозније тираније овог света инсистирају на крилатици: рад, ред и мир. Ако се оканемо демагошких велова, рад значи кретенизација, ред – покорност, мир – умртвљавање. Тиранија сата, мртвог времена, убија сваку вољу за живот, при чему живот не подразумева животарење, огледање у предметима, самопотврђивање кроз задовољства. Кружење казаљки ствара илузију вечности, вечности испуњене тескобом и празнином, али ипак вечности. Али време је нешто различито од свог технолошког сурогата и оно незадрживо тече свом циљу: сопственом укидању, суочавању са вечношћу. Звијер/технологија као да је на врхунцу своје моћи: да би сама себе доказала (другог разлога осим охолости нема) послала је своје робове на Месец, и свет, утонуо у имбецилност, не примећује сав јад и бесмисао човековог присуства у непрегледној пустоши. Лудило гордости шаље човека у космос и човек привиђа да је свемоћан, али тек истргнут из природне средине он постаје истински роб технологије, буквално заточен, окован херметичком љуштуром скафандера и капсуле од којих му зависи и оно најсоновније: дисање.
Да би свет остао у стању кретенизованости, брине се технологија свести. Новине, радио, ТВ, све то засипа појединца толиком масом информација да он губи сваку селективност и постаје аутомат који прихвата све. Лични суд је, ма колико се до њега држало, крајња реткост јер, може се рећи, у технолошком друштву нико нема никаквог искуства будући да је све испосредовано. Појединац је само психофизиолошки медијум у коме одзвањају поруке оца сваке лажи. Између твари и човека испречила се технолошка машинерија аудиовизуелних аветиња, па тако стварност људске комуникације губи спонтаност и бива препуштена машти изманипулисаних уредника и режисера. А све је почео оног дана када је неко, свакако надахнут Великим технологом, преврнуо алеф („) на рогове, бет (m) на страну и препознатљивост главе бика и крова куће обезличио у римску капиталу, у А и Б, који се бесловесно спелују: А, Ве, започевши тиме незауставиви процес обезличења и постављања ствари на главу. Стога се не каже узалуд да слово убија; слова овоземаљских закона бледи су и далеки одрази Закона „записаних црном ватром на белој ватри” којима је исписана Књига живота завршава тамо где почињу књиге овоземаљске. Опипљиве књиге су њена граница преко које се може само преметнутим умом, надиђеним разумом који подмукло сугерише да иза књига не постоји више ништа.
У светлу таквог резоновања, Јованово Откривење се привиђа као збирка шармантних халуцинација. Али Библија има за собом ауторитет испуњених пророчанстава, а постојање света не оправдава ништа. Па ипак, и такав какав је, неутемељен и неоправдан, свет је поприште неразмрсивих тајни које морају и могу бити разрешене, ако ни због чега другог а оно због дијалектике: теза, антитеза, синтеза. Више је него очигледно да је свет непрестано сукобљавање и да је такав од свог настанка; ту су, дакле, теза и антитеза којима недостаје синтеза: укидање противуречности и стапање у нешто ново и то квалитативно, а не привидно ново. Пошто смо се дотакли Јовановог Откривења, морамо се обратити његовом извору – хришћанству. Све монотеистичке религије очекују Есхатон, али хришћанство, за разлику од јудаизма (који га замишља као овоземаљско царство) и ислама (који га види као бесконачност насладе), акценат ставља на духовност, на квалитативни предмет света и бићâ у једну нову, рекло би се реалнију реалност, без сенки и примрака којима је ова, исто тако стварна реалност, унакажена.
Мистично тело Цркве, које је нешто различито од институција цркве, јесте – уз будизам – једини консеквентни хуманизам, јер је оно сабор свих који су живели, који живе и који ће живети. Смрт је тако трансцендирана и сведена на привременост, на пролазност у којој се и јавља; прошлост није ништавило, али ми не знамо шта је, нити можемо проникнути у тајанство времена. Судњи дан је пунина времена: summaсвих догађаја указаће се vis à vis вечности, па се каже да ће то бити Суд, јер ће доћи до разлучивања; читавој Васељени Творац ће објавити разлог (λόγος) због кога је и кроз кога је створио све(т). Само Есхатон може разрешити мистерију зла, али то не значи да зло не треба најозбиљније истраживати, да се не треба замислити пред вртоглавим дубинама питања: шта је то што је добро, што је један део светлости суновратило у понор самоотуђења, јер „сва твар на почетку беше добра”? И зашто је Прворођени, онај који је светлост понео, Луцифер, самоубилачки окренуо леђа Оцу, премда је морао знати да је његова битка унапред изгубљена? И шта је то што нас у злу привлачи? Јер за зле има наде, за очајне такође, али нема наде за осредње, за оне који нису ни врели ни хладни, а за оне који не желе наду, заслепљени лажним чудесима технологије која, свима на очиглед, прождире саму себе. Зло је, да поновимо, мистично исто колико и добро, али оно нема исходишта. Бити зао не значи не бити у Књизи живота; није ли свирепи цариник постао апостол? Али бити у опсени, волети нужност, бити заљубљен у твар којој је технологија утиснула лажни сјај, значи својом вољом хтети смрт. Љубав је живи Бог и љубав је за живот и личност. Најстрашнију мржњу љубав ће опростити, али љубав према смрти неће. Та слабост воље се, наизглед парадоксално, у свету приказује као љубав према животу и слабима вољом та се лаж привиђа као истина живота. Али „Онај што има седам Духова Божијих и седам звијезда” сваком превареном понаособ поручује: Знам твоја дијела, да имаш име да си жив, а мртав си.
