Аутографи

Мистика алкохолизма

Леонид Шејка, Одаја Омега (детаљ), 1967.

У једном есеју Сартр је написао: „Мистик је човек који хоће да заборави себе, свет и језик којим говори.“ Ако је у праву, а убеђен сам да јесте, онда су последњи мистици овога света алкохоличари. Наравно, ту не спада онај мизерни сој наливача пивом, испијача два или три аперитива пред ручак и преподневних дринкера. Далеко од тога; то су парије бога Бахуса, алкохолни медиокритети који свој кукавичлук правдају „културом“ пијења, једнако као што њихова трезна сабраћа своју ништавност и слабићство правдају културом живљења.

Пре него што пређемо на мистички део овог малог трактата, ваља ми устврдити: на овом свету не постоји ниједна културна држава. Довољно је летимично прелистати дневне новине или погледати било који ТВ дневник да бисмо се у то уверили. Култура је само глазура над безданима дивљаштва и покварењаштва. Строго узев, тешко је наћи некултурног човека – Ајхман и Стаљин су обожавали литературу – али је зато готово немогуће наћи неког ко није варвар: дакле, онога коме императиви нису његова самовоља и сублунарна, стихијска воља gens-a.

Тако би се цивилизација могла најкраће дефинисати као лицемерно самозаваравање и међусобно претварање да смо се уздигли из стања Сфинге – људског лика који се с муком помаља из безобличности материје и животињског. О томе је надахнуто писао Освалд Шпенглер у Пропасти запада означавајући период цивилизације као последњи степен декаденције. Не живимо, значи, у деветом кругу савременог пакла зато што смо недовољно, већ зато што смо превише цивилизовани.

Велики град, мегалополис, отуда се јавља у сумрак сваке културе као средиште деструктивних сила које, наравно, на своју спољашњост навлаче маске конструктивности. Суптилнији духови назиру превару, али немају куд. Између њих и света испречена је непролазна баријера технолошких чудовишта, електронских чувара пруга и комуникацијских демона. Мирне се душе може рећи: градови су данас оно што је некада била Синајска пустиња; место најтежих искушења и исто тако најжешћих искупљења.

У овом свету материјализованом до крајњих граница и средства просветљења морају бити материјална. Мада алкохол, супстанца хемијски потпуно истражена и проста, у алхемијском светлу уопште није таква. Она садржи многа својства чији је смисао затурен у великом уклањању свих релевантних сазнања да би се начинило места квазинаукама. Ти суптилни духови лаћају се алкохола. Далеко од тога да би уживали; за то служе дроге. Лаћају се алкохола да би се разапињали, да би истражили најмрачније одаје својих душа, да би на светлост дана изнели сву прљавштину и да би до крајњих могућих граница разорили окове рационализма.

Већ чујем злобне примедбе. Пију зато што су разочарани. Пију зато што су слаби. Пију да се не би ухватили у коштац са проблемима. Потпуно тачно, али као у огледалу. Ја не видим ни један једини разлог (осим отупелости) да било ко не буде разочаран у овај свет. Не знам никога ко није слаб, иако то ретко ко хоће да призна. А што се тиче хватања у коштац са проблемима? Кога мистика интересују проблеми овога света? Сулуда јурњава за стварима које Библија, уз остале свете списе, најоштрије осуђује. Дижући руке од ствари овога света, одвећ тесног јер је макрокосмос забетониран, асфалтиран, ограђен масмедијима, алкохоличари се посвећују језивој авантури понирања у микрокосмос. Самим тим што су презрени, доказују своју узвишеност јер су све велике, узвишене и добре ствари презрене.

Ко није посматрао занети плес пијанаца, налик на плес суфија, по поноћним Мистеријама приградских кафића, ко није слушао њихове бесконачне исповести, ко није гледао њихова лица налик на лица шамана у трансу када скрхани алкохолом заспе на некој клупи, тај је пропустио да макар мало завири у онострано.

И што је најважније, алкохол зауставља време, односно успорава га до његове природне брзине тако да проток има континуитет, да је налик на велику и спору реку, а не на подивљалу планинску бујицу препуну слапова. А онда, слика света се криви у измаглици и простор почиње да личи на перспективу са православних икона. Каква је, уосталом, та стварност коју као маглу развеје неколико децилитара вотке? Нешто није у реду са том стварношћу. Не са стварношћу, рећи ће трезвењаци, са чулима. У реду? Шта ћемо онда са таквим чулима? Како да им се поверимо? Ништа није у реду ни са чулима ни са стварношћу; ове свакодневне слике и тобожња солидност само су јадне конвенције, исто толико лажне као и свакодневна куртоазија.

Поврх свега, алкохолизам је аскеза. Упоредите једног искусног пијанца, индијског јогија, хришћанског испосника и наћи ћете невероватне сличности. Испијеност, избораност, запуштеност. Али тако је изгледао и Јован Крститељ.

А шта рећи за делиријум? Директан продор у онострано? Каква се само ту шанса траћи захваљујући безочној пропаганди трезвењака? Колико би само било чудотвораца, ходача по води, исцелитеља да се доброћудним конзументима божанске соме непрестано не набацује стравичан осећај кривице? Шта би нам они све могли испричати и чему нас све  поучити да се „тврдокорни синови простора“ на све могуће начине не довијају како би их спречили да унесу бар мало нечег другог у овај досадни а опаки свет?

Како видимо из Платонових дијалога, та уранска филозофија стварана је на целоноћним и жестоким пијанкама, а не на говнарским катедрама. Хегел је, кажу, добро волео да потегне.

Али овде, наравно, говоримо о интровертним, белим алкохоличарима. Као што Бог има своје жреце а Ђаво своје, тако постоје и екстровертни црномагијски пијанци. То је она сорта задриглих, румених индивидуа које пију „с мером“ смишљајући при том неописиве опачине, од оних локалних па до глобалних. Како је горе, тако је доле, каже Тристмегист. Разликују се од мистичних по томе што су друштвено уважени и радо виђени гости.

Било како било, и ону светлу и ону тамну страну света воде алкохоличари. Такав је усуд овог последњег, гвозденог доба. Они остали су ту да праве вино и да пеку ракију.

Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.

error: Content is protected !!