Priča o dva grada i žrtva

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. (Jn 12:24)

Bila su to najbolja i najgora vremena. (Priča o dva grada)

Naslovnica Priče o dva grada iz časopisa All the Year Round, 1859.

Jedna od najobjavljivanijih knjiga engleske književnosti i po mnogima najbolji engleski istorijski roman je Priča o dva grada Čarlsa Dikensa. Prvi put je izdata 1859. godine, a do danas je štampana u više od milion primeraka.[1] U pitanju je ljubavna priča smeštena u dva po mnogo čemu suparnička grada, Parizu i Londonu.

Nakon osamnaest godina nevinog bastiljskog tamnovanja, lekar Aleksandar Manet pušten je na slobodu. Krhkog i sluđenog čoveka sada pazi i voli njegova kćer Lusi. Do toga trenutka ona svoga oca gotovo nije poznavala niti je uopšte znala da je živ. Otac i kćer odlaze za London u potrazi za boljim životom. Njihov bliski prijatelj, bankar, gospodin Lori, bio je zadužen da brine o Lusi dok je bila bez oca i on im je jedan od retkih prijatelja.

U njihovu se životnu priču upliće Darni, potomak francuske aristokratije i, kao stari viktorijanski romaneskni motiv, naslednik glavnih krivaca za upropašteni život porodice Manet. Darni se bio odrekao svojih korena i u Engleskoj živi od svoga rada, uviđajući nepravde u francuskom društvu i predosećajući krvave godine Francuske revolucije. Kada Darnija, u metežu špijunaže i poremećenih odnosa Francuske i Britanije, engleske vlasti osumnjiče za izdaju, on na sopstvenom suđenju upoznaje Lusi i njenog oca. Biva oslobođen uz pomoć lukavog advokata Strajvera i njegovog asistenta Sidnija Kartona.

Darnijeva beskrupulozna porodica Evremond upletena je u niz aktivnosti koje su dovodile do uništavanja porodica i smrti nevinih ljudi. Kada Darni poseti Pariz, u želji da pomogne uhapšenom zaposleniku njihove porodice, biva i sam uhapšen i odveden u zatvor. Iako nevin i čovek koji je podržavao Republiku, nošen plimom neobuzdane osvete Vremena terora, Darni biva osuđen na smrt. Nakon niza zapleta uspeva da izađe na slobodu i s celom porodicom, koja ga je bila pratila na tom putu, beži nazad u Englesku.

Pored niza tema koje ovaj roman obrađuje, kao što su Francuska revolucija, Vaskrsenje, svetlo i tama, društvena pravda, zamena sudbina i drugog, Dikens se snažno dotiče oblasti ontologije, epistemologije, sociologije, psihologije i naročito teodikeje. Pisac se stavlja na stranu žrtava, ljubavi i dobra kao načela koja svojom snagom nadilaze zla ovoga sveta.

Ono što ostavlja najjači utisak u romanu predstavlja Dikensovo isticanje, u suštinskim trenucima romana, Hristove poruke iz Jevanđelja po Jovanu (11:25-26): „Ja sam vaskrsenje i život: koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek.“ Ove snažne ali i duboko utešne reči koje je Hristos uputio Marti izgovorene su u Jevanđelju u inače vrlo retkim jevanđeljskim prilikama – onda kada retki od Hristovih učenika prepoznaju da je On Sin Božiji.

Pred kraj romana kada, po svoj prilici, Darni biva predodređen za smrt i kada više nema nade za njegovo spasenje, pojavljuje se advokatski pomoćnik Sidni Karton. Sporedni lik u romanu tada preuzima glavnu ulogu. Sidni je nekada bio zaljubljen u Lusi i u metežu svoga života u njoj je video svu lepotu i čistotu. Naročito je bio dirnut poštovanjem koje je Lusi pokazala prema njegovoj patnji i njenom verom u njegovu čovečnost. U Darniju, koji mu i fizički sliči, Sidni vidi čoveka kakav je sam mogao da bude da nije proćerdao svoje mlade dane u besprizornim kafanskim zabavama i lutanju kroz londonski noćni život. Tada Sidni odlučuje da, sposoban da nađe rešenje u mučnom zapletu, zameni sebe u zatvoru s Darnijem, te u tome uspeva i umesto Darnija završava na giljotini, toj zlokobnoj Le Rasoir National.

Sidni je u romanu jedan od onih likova koje je Dikens umeo tako dobro da prikaže. To su osobe iz polupodzemlja, ljudi s margine čiji je život prožet porokom. Samo što je ovaj porok na kraju romana poništen žrtvom iskupljenja. Iz ništavnosti i greha javljaju se pravda i ljubav. Sidni s mirnim duhom završava na giljotini, mračnoj sudbonosici, „mlinu tišine“. Da li grešni čovek, onaj koji vrluda i bludi (stsl. reč blǫdъ označava lutanje), da li takav ponekad zadobija veću mogućnost za pokajanje, izlazak iz svog besmislenog stanja? Sveti oci nas uče da se Gospodu možemo okrenuti za samo jedan tren, On je stalno oko nas i u nama, prema tome, uvek je dostupan.

Kada se čovek „okrene“ Gospodu, vreme i prostor se prepliću i gube na značaju. Kada naiđe pravi trenutak nije bitno što je grešnik zabludeo predaleko, što je njegova ličnost sasvim otišla od Gospoda. Što je možda većina života protekla.

U jednoj od dirljivih scena, Sidni Karton koji je već doneo odluku što ga lišava života razgovara s ostarelim bankarom Lorijem, dobročiniteljem porodice Manet. Oni se u razgovoru dotiču detinjstva. Vidimo starca i mladog čoveka. Njihovi su putevi potpuno drugačiji, ali pariska muka ih je povezala. U mračnim trenucima koji nagoveštavaju giljotinu i osvetu, smrti nevinih, na ovu dvojicu silazi sen milosti, pojavljuje se kao čista ljubav. Detinjstvo, rezervoar sreće čak i kad je ono bilo mučno i tegobno (setimo se romana Portret umetnika u mladosti i svih muka odrastanja koje preživljava Stiven Dedalus ili, na primer, Dejvid Koperfild), vraća se u život čoveka kao doba nevinosti, kada je ljubav bila neuprljana grehovima sveta. Detinjstvo tada dolazi kao uteha jer se u tom vremenu ljubav slobodno doticala detinjeg srca darujući mu snagu i smisao. Taj dijalog ovako glasi:

„Želeo bih da vas upitam nešto: Izgleda li vam vaše detinjstvo daleko? Izgledaju li vam oni dani kad ste sedeli na majčinom krilu vrlo udaljeni?“
Na te reči izgovorene blažim glasom, g. Lori reče:
„Pre dvadeset godina izgledalo je tako; ali sad više ne. Jer što se više približavam kraju, sve više putujem po krugu, sve bliže početku. Izgleda kao da je to neka tiha priprema koja utapkava put. Moje srce diraju sada mnoga sećanja koja su već bila pala u zaborav; sećanje na moju lepu mladu majku (a ja sam već star), na puno događaja u dane kada mi ovaj svet još nije izgledao tako strašan, a moje mane još nisu bile ukorenjene u meni.“
„Razumem to osećanje!“ uzviknu Karton, zarumenevši se. „Posle njega, vi se osećate boljim.“[2]

Nakon ovog razgovora ispunjenog smislom Sidni luta ulicama Pariza suočavajući se s bliskim krajem. U njegovoj samoći društvo mu je Hristos, ovaploćen u Svojim svetim rečima koje Sidni mnogo puta ponavlja: „Ja sam Vaskrsenje i Život, reče Gospod; onaj koji veruje u mene, i da je mrtav, oživeće; a ko živi i veruje u mene, nikada neće umreti.“ Život mu i pre samog kraja izmiče dok luta po sumornim ulicama, dok rezignirano posmatra prizore koji su posledica teških vremena. Doba terora pomešano je uvek sa slobodom izbora.

Jedno detence ga je poljubilo kad ga je preneo preko blatne ulice. Ta uteha, pred smrt, toplija je od svih grljenja kojih nije bio lišen tokom raspusnog života. U njegovom srcu vreme se zgusnulo i provelo ga kroz ceo proživljeni život, najvećma ga zadržavajući na detinjstvu i mladosti odakle su upravo stizale te bolno utešujuće reči: „Ja sam Vaskrsenje i život…“

Vilijam Šekspir u drami Mera za meru pripisuje dobrom Eskalu, mudrom i iskusnom čoveku, ove sjajne stihove:

Well, heaven forgive him! and forgive us all!
Some rise by sin, and some by virtue fall!
(Measure for Measure, Scena 2, čin 1)[3]

Dakle greh, čiji se jedan od izraza u judejskom zakonu označava kao hata i ima bukvalno značenje: zalutati, čin je odlaska nekim samo svojim putem koji u sebi ne sadrži spomen na dobro i na Gospoda. Ali taj put, na svoj mističan način, može čoveka i da opomene, da mu pomogne da uzraste, ako ga ne upropasti potpuno. A kako ga ne bi upropastio suštinska je pojava milosti u srcu čovekovom. Milost kao ljubav. I ljubav kao Bog.

Prema Dikensovim romanesknim opisima revolucionarnog Pariza, pored osvete i ogorčenja naroda prema starom režimu, vidimo i narastajuću tiraniju koja jede sve pred sobom. To je tiranija uvređene pravde koja se premeće u svoju suprotnost. U priči o ta dva grada konzervativni Lonodon u poređenju s Parizom nalikuje na mesto mira i utehe. Ali pravedničkom gnevu i nemilosrdnom gonjenju i ispravnih i krivih Dikens pretpostavlja čin milosrđa u kome Sidni daje sebe u zamenu za drugoga. Kada iznevereno zakonodavstvo ne priznaje habeas corpus, niti druge utvrđene odredbe koje regulišu osnovna ljudska prava, kada se Republika u vrtlozima svog razvitka pretvara u mlin ljudi, Dikens kao antipod ovom zlu postavlja lični čin svojevoljne žrtve. Takav čin možda ne čini mnogo za društvo kao celinu ali on postaje seme koje će tek da proklija i iz koga će da izrastaju divne biljke ljubavi.

Dok u Šekspirovoj drami Mera za meru, u kojoj pravedni upravitelj Anđelo, u ime grada Beča, presuđuje optuženima opštom merom oproštenja kao činom milosti, kod Dikensa, u haosu istorijskih okolnosti, kada čitava država zakaže zajedno sa svetinom, samo lični čin predstavlja najviši uzor u odupiranju zlu.

Jedna od definicija žrtvovanja kazuje da je ono čin davanja nečega kako bi se zadobila druga, veća vrednost. Ono je jedno od suštinskih religioznih kategorija.[4] U romanu Priča o dva grada žrtvovanje kao zamena i ritualna mistifikacija, ta realistična životna metonimija, nije kao u starim ritualnim delatnostima uzimala nešto manje vredno da ga žrtvuje zarad više vrednog.

U načinu kako je Sidni Karton provodio svoj život mogu se videti neuporedivo niži moralni kriterijumi u odnosu na Darnijeve životne izbore. Ali građanski moral koji greh vidi kao jedino merilo za sud u ovom slučaju ostao je daleko ispod Sidnijeve žrtve. Za Sidnija postoji samo mera za meru: život za život. Time se on iskupljuje za sav besmisao koji ga je bio ispunjavao.

Na kraju romana Dikens ispisuje neizgovorene misli Sidnija Kartona, naslućivane neposredno pred smrt:

„Vidim živote onih za koje sam položio svoj život; vidim živote tihe, korisne, i srećne, tamo u Engleskoj koju nikad neću ugledati. (…) Vidim da uspomena na mene ostaje sveta u njihovim srcima, i u srcima njihovih potomaka, za čitava pokolenja. (…) Vidim kako dete, koje je ležalo na njenim grudima, i koje nosi moje ime, krči sebi put kroz život, i stiče priznanje na putu koji je nekad bio moj. Vidim kako je toliko valjalo da moje ime postaje svetlo kroz njegovo. Vidim kako blede mrlje koje sam nekada bacio na svoje ime. (…) Ovo je delo bolje no ijedno što sam učinio; ovaj mir bolji je no ijedan za koji sam ikad znao.“[5]

 

[1] Griffiths, Devin. “The Comparative History of ‘A Tale of Two Cities.’” ELH, vol. 80, no. 3, 2013, pp. 811–838.

[2] Preveo Aleksandar Vidaković, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1956.

[3] Oprostio mu Bog! I svima nama!
Tog diže greh, vrlina ovog slama;
(Preveo Velimir Živojinović, Beograd: Kultura, 1963)

[4] Smith, Brian K., and Wendy Doniger. “Sacrifice and Substitution: Ritual Mystification and Mythical Demystification.” Numen, vol. 36, no. 2, 1989, pp. 189–224.

[5] Preveo Aleksandar Vidaković, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1956.