Небеска посла, људска посла – Скит Светог Илије

Дани нагињу и векови теку. На обронцима цветних брда, недалеко од славног Ватопеда, тик изнад хриди Пантократора, надвисује се Скит Св. Илије. Смењују се монаси и њихове аскезе, радости и туге. Разни православни народи пролазе, остављају трагове у времену, одлазе или остављају кости сложене на гомили у манастирској костурници. Скит остаје као слава Господу. Он привлачи божанском снагом која увек носи и промене, његово је сведочење колико о Божјој премоћи, толико и о скривеној људској немоћи. Борби да се Господу служи, борби за власт или за сопствена уверења, увек је било и зато су се у скиту смењивали како управитељи тако и само манастирско становништво. Данас је овај скит, грандиозан у својој лепоти, опет у потрази за житељима како би наставиo у пуној снази своју мисију.

Када се спушта низ друм подно Кареје, према манастиру Ставроникита, након неког километра с леве стране, далек у брдима, завучен међу крошњама, угледа се манастирски комплекс чији врхови изненађеном путнику изгледају као небески Јерусалим у руском стилу. И само тих стотињак корака лепа представа у висини остаје у видокругу да би онда на неки чудан начин нестала с видика све док путник не скрене према Ставроникити, испешачи још добар део пута те је опет угледа. Тада ће већ читав овај скит да добије своје препознатљиво обличје. Када се наиђе на поља Провате и бреговит крај поред морске обале укаже се и манастир Пантократор. Изграђен на великој хриди, Пантократором доминира висока одбрамбена кула. Подно стења налази се мали залив у коме је моловима окружена марина и једна пуста плажа. О малу марину добар део године налећу таласи и сурово сивило влада крајоликом. У летње дане цела област осунча се светлошћу и засија.

Изнад Пантократора, неколико километара у брду, на једном ширем платоу, лежи са заштићеном залеђином велелепни скит Светог пророка Илије. Цела ова регија назива се Капсала. Остаје још само да се пређе прашњави пут и успне стрмом атоском узбрдицом да би се до њега стигло.

Шуме које се налазе између Пантократора и скита нису гореле барем последњих педесет година, што је реткост за Свету Гору, та зато представљају прави бисер ендемских врста које су се несметано обнављале. Са високих брда сливају се потоци те оформљују један шири који се улива у море. На појединим местима високе крошње тешко пропуштају сунчеве зраке и цела је шума зарасла у пузавице. Осушене лијане и џунгласто оветљење делују егзотично чак и за специфичну светогорску природу.

То је „руски“ скит. Пошто је у питању скит, дакле монашка насеобина која припада једном од двадесет атонских манастира и то Пантократору, он нема независност а није више ни руски. У њему ћете целивати руске иконе и мошти њихових светитеља. Манастир Пантократор је пре двадесетак година преузео управу над овим скитом и населио га грчким монасима. Скит је сада потпуно у грчким рукама али његова историја остаје врло руска.

На путу према здању пролази се поред једне беле купасте зграде налик ветрењачи с Миконоса. Као и други манастири и овај има бедеме. Они се налазе само са стране која гледа ка брду, ту је и капија, док је према мору манастир издигнут на зидинама и високим подножним зградама на којима је широка тераса са које се види једна од бројних атонских медитативних панорама. Како је леп поглед са те терасе! Ширина Провате, зелена брда која таласају до самих таласа и одатле силазе у плаво море. Сама црква једна је од највећих на Светој Гори и око ње су постављене безбројне саксије с разнобојним цвећем, данак грчкој медитеранској естетици.

Сада ова насеобина броји мало монаха који не успевају све да постигну. Већином су старци, па на неколико младића пада велики посао. Зато не могу да примају ни путнике намернике на ноћење.

Занимљиви су начини како су светогорски монаси прикупљали средства да изграде све ове велелепне грађевине. Новац и друга блага обезбеђивали су им цареви и аристократија. Иза подухвата стајале су империје али и политичке области које ће између осталог и градњом на светом тлу да постану препознатљиве као моћне државе. А на крају овога низа налазе се прости монаси који су прикупљали прилоге и инспирисали појединце, бавили се рукодељем. Нарочито у 18. и 19. веку, поред бројаница и осталих црквених предмета, они су израдили и хиљаде кашика за свакодневну употребу становника македонске области.

У изградњи овог скита учествовао је и руски цар уз благослов светитеља Пајсија Величковског, 1747. године. Светитељ је лутајући по руским и румунским земљама пронашао своје уточиште на Светој Гори. Од ране младости предајући се умно-срдачној молитви, постигао је такву вештину и искуство да су га прозвали „млади старац“. Напуштајући вишегодишњи усамљенички живот, по наговору свога старца Василија, румунског пустињака, Пајсије окупља бројне ученике, који су га веома волели. Проводи седамнаест година на Светој Гори и напушта је, па одлази даље у Молдавију. За словенске народе битно је и време када он преводи Добротољубље на црквенословенски језик и пред крај живота га објављује у Русији.

Скит светог Илије је често био предмет спора Грка и Руса. Ово је друга црква по величини на Светој Гори и пред крај 19. века представљала је симбол сигурности, а вероватно и сјаја руске империје. У 19. веку у њему је створена таква раскош која је каткад прелазила и у гомилања новца. Банкарске трансакције између скита и руских банака из Одесе доносиле су добре камате. Благостање се одражавало и на лепоту цркве у којој је све у злату. Велики иконостас састављен је из три дела. Са сваке стране поред великих икона Богородице и Светог Илије налазе се богате шкриње са по неколико десетина честица моштију светих.

И данас је у цркви све уређено и под конац. Грчки монаси с љубављу негују манастир. Топли црвени под од дрвета блиста чистоћом, а бели зидови испуњени су иконама у руском стилу. Велика икона Светог Серафима Саровског окачена је на бочном зиду. Један отац нам је описао кратку историју цркве и провео нас по њој. За разлику од других манастира у овом скиту су нам допустили да направимо лепе снимке и ухватимо је у свој светлости.

Послужио нас је један од отаца на трему испред цркве. Док смо се частили ликером и ратлуком упознали смо једног земљака, пореклом из Босне. Он већ двадесет година живи и испомаже у једном грчком светогорском манастиру. Није напуштао полуострво. Ко зна шта је њега довело из ратног подручја овде у осаму и службу? У дворишту су бројне верне мачке трчкарале око драгог послужитеља не би ли и оне добиле нешто пред подневну сиесту.

Како смо рекли, скит је саграђен 1757. године али с обзиром на то да се налази у залеђу великог манастира, још у средњем веку на овоме месту налазиле су се келије отшелника. Његова садашња или боље рећи донедавна историја почиње када се у напуштену келију доселио Свети Пајсије Величковски са својих 35 ученика, претворивши је у киновијску насеобину. Након пар година, 1763. светитељ је с ученицима отишао у Симонопетру да би се касније настанили у Влашкој. Темељи који су постављени у Скиту почивали су на исихастичкој молитви, изучавању списа и превођењу с грчког језика.

Поред молдавских монаха скит су временом насељавали малоруски Запорошци, Руси, црноморски Козаци, доносивши увек богате дарове из своје постојбине: окована Јеванђеља, сребрне и златне сасуде, извезене плаштанице и др.

У једном периоду манастир преузимају Грци, претварају га у идиоритмијски и он као такав опстојава све до Грчке револуције (1821) када бива опустошен.

Наново скит 1835. године насељава један Рус, монах Аникита са петнаест својих ученика. Овај монах убрзо одлази за Атину, али не престаје да се стара о њему. И поред непогода, као што је појава куге или неслога међу братством, скит се изграђује и постаје надалеко познат. Изграђују се велелепне зграде. Од тога периода настају и спорења с манастиром Пантократором. Руски панславизам смета Грцима те почињу да ометају његово проширивање скита. У размирице бивају укључени чак и световни судови а кавжење стиже и до Васељенске патријаршије. Укључују се и руске дипломатске службе па у манастиру лагано отпочиње период процвата који ће сезати до у почетке двадесетог века. Изграђује се нова црква, коју спонзорише Александра Петровна, супруга великог књаза Николаја Николајевича, сина руског цара Николаја I, и млађег брата цара Александра II Католикон, посвећен пророку Илији, св. Александри и апостолу Андреју, изграђен је 1903. новцем руског цара и државе.

Као што су Срби на Светој Гори провели цео 19. век у трвењу с Бугарима, тако су и Руси имали своје сукобе с Грцима. Цветање руског монаштва на Светој Гори и изузетно мноштво монаха били су трн у оку Грцима. Руси су сумњичени, често с разлогом, да су монашка предводница будућих територијалних експанзија своје империје. С друге стране, Руси су замерали Грцима што и поред највећег утицаја, најбројнијег монаштва и великих духовних и материјалних улагања они ипак имају само један глас у Свештеној општини. Пошто су имали само манастир Светог Пантелејмона, бројни су били њихови покушаји да неке од припадајућих скитова претворе у манастир или чак да купе неки од осталих деветнаест манастира. Ни један није успео. Све је то узнемиравало Грке јер су Свету Гору одувек сматрали својим духовним простором. Треба имати у виду да је током 18. и добрим делом 19. века север данашње Грчке, као територија Турског царства које је у опадању, насељен како грчким тако и словенским, турским и јеврејским становништвом. Зато су многи народи сматрали да овоме простору тек предстоји припајање некој од држава у оформљавању.

У предвечерје Првог светског рата главна црква требало је да буде осликана. Пола братства је отишло на фронт и није се одатле вратило. Онда је стигла руска револуција 1917. и збрисала сваки даљи напредак руског монаштва на светогорском тлу. Све је почело да се урушава, а монаштво да јењава.

Када је половином 20. века почело приближавање између Католичке и Православне цркве, преко екуменске патријаршије, на Светој Гори је дошло до великог негодовања. Већина манастира на такве акције Васељенске патријаршије није гледало с одобравањем, неки од манастира су заузели тврђе ставове. Тако је и овај скит 1957. године престао у својим молитвама да помиње патријарха. Формални повод за ову одлуку био је покушај екуменске патријаршије да Атос пређе на грегоријански календар. Непријатни обрт налик шаховској рокади, догодио се 1991. године када је полиција упала на посед, покупила оно мало руских монаха који су у њему живели и депортовала их са Свете Горе, а у скит су усељени грчки монаси. Скит се вратио у посед манастира Пантократора чак и поред незадовољства самог његовог игумана због начина на који су Грчка држава и Васељенска патријаршија решавале овај спор.

Данас овде живи дванаест монаха од којих је половина врло стара и није у могућности да ефикасно води тако велико и велелепно домаћинство. На тројици младих почива највећи рад. Скит стоји на узвишици, високо изнад мора и гледа у даљину куда се налази и велика Русија. И скит је, као и Русија, претурио преко главе силне промене и тако исписао сопствену богату историју, трпео ударце судбине. Када посетилац стане на широку манастирску терасу и посматра море, плаветним пејсажом не плове више пароброди који из далеке Одесе доносе дарове, нема више ни бродова пуних ходочасника. Само повремено неки грчки трајект расеца водену површину по својој уобичајеној путањи или морем плови бродица неког залуталог туристе из белог света.